Rotacija
U prijatnom ambijentu restorana, punom biljaka i prirodnog svetla, gosti su žvakali zalogaje preporučenih trideset šest puta. U skladu sa konceptom sporog života po kom je restoran bio poznat, konobari bi prilikom serviranja hrane podsetili goste da je svaki zalogaj putovanje. Prvih nekoliko pokreta zubima otključava jedan sloj ukusa, sledećih nekoliko drugi, ali samo ako ostaneš uporna u žvakanju, dobićeš celu gastronomsku sliku. Zvučnici se nisu videli, ali odnekud je dopiralo žuborenje vode prožeto zvucima živog sveta, žaba i insekata, uz povremeno uključivanje nekog žičanog instrumenta. Svi su razgovarali tiho, kao u crkvi, a i konobari su se kretali bez puno buke, balansirajući tanjirima na podlaktici. Restoransko iskustvo je kreirano sa namerom da pruži gastronomsko utočišče u hektičnom danu modernog čoveka, pisalo je na sajtu restorana. Budući da je bio smešten nedaleko od poslovnog kvarta u kom su se nalazile kompanije iz finansijskog sektora, ovo obećanje je delovalo privlačno.
Imala sam osećaj da hodam u polusnu, odvojena od stvarnosti jednom tankom opnom. Znala sam da je to početak napada panike. To me je još više uznemirilo, pa sam se zamalo zakucala u konobara sa punim ajncerom. Izbegla sam direktan sudar i skrenula levo, u hodnik sa toaletom. Utrčala sam u najudaljeniju kabinu, spustila poklopac šolje i sela. Srce mi je tuklo, toliko da sam morala da otkopčam dva dugmića košulje. Ponavljala sam sebi da bi trebalo da dišem duboko i sporo. Da pustim da me talas anksioznosti prvo preplavi, a onda odbaci nagore, nazad u stvarnost. Ali za to nije bilo vremena. Šake su mi se i dalje tresle dok sam kucala poruke cimerki:
12.20
JECO HITNO JE
12.20
imaš li da mi pošalješ 30 hiljada
12.20
vraćam ti u petak bukvalno
12.21
bašbaš mi je hitno!!
Nakon što sam joj poslala poslednju poruku, pozvala sam je. Nisam mogla da čekam. Kada mi se javila, rekla sam joj: „Pogledaj brzo poruke, hitno je.”
Nakon toga sam posmatrala kako počinje da kuca, a zatim staje. Ponovo je počela i stigao je odgovor:
12.24
bukvalno imam još 2k na računu. šta će ti? šta se dešava???
Nisam imala vremena da joj objašnjavam, pa sam izašla iz aplikacije. Premišljala sam se da li da zovem roditelje. Znala sam da ću uznemiriti majku, ali nisam imala puno opcija. Morala sam uskoro da se vratim, a zatim i da brzo, vrlo brzo, platim račun za koji nemam novca. Pozvala sam je. Nije se javljala. Odzvonilo je do kraja. Pozvala sam je opet i u sebi psovala što se nikad ne javi na telefon kada mi treba, a uvek me zove u najnezgodnijim trenucima. Izašla sam iz kabine, počela da se umivam i telefon je zavibrirao.
„Ciki, je l’ sve u redu? Jesi dobro?”, pitala je čim mi je čula glas.
„Jesam, sve je okej.”
„Pa šta si navalila, na poslu sam.”
„Treba mi hitno 30.000 dinara. Vraćam ti u petak, čim mi legne plata.”
„Za šta?
„Nebitno je, ne mogu sad da ti objašnjavam, bukvalno mi treba odmah.”
Zaćutala je na nekoliko sekundi, a onda je rekla: „Da nisi trudna?”
„Mama, jebote, nisam trudna. Pobogu…”
„Pa za šta ti treba?”
Okrenula sam se oko sebe i tiho rekla: „Treba mi da platim ručak u restoranu. Na mene je red da častim kolege, a nemam dovoljno na računu.”
Čula sam kako je odahnula. Rekla je: „Dobro, dobro. Ne brini, Ciki, nije str…”
„Je l’ možeš odmah da mi pustiš pare?”
„Ne mogu, otkud mi sad. Mogu sutra da ti pošaljem, da vidim sa babom da li ima…”
„Šta će mi sutra? Sad smo na ručku”, pobesnela sam.
„Pa dobro, šta se brineš, Ciki, pitaj ih da podelite račun. Je l’ imaš sebi da platiš?”
„Jebote, ti ništa ne razumeš”, rekla sam grubo i spustila slušalicu.
Besno sam udarila šakom o mermerni zid. Bol mi je prostrujao kroz telo i osetila sam olakšanje. Naslonila sam čelo na zid i pokušala da razmotrim opcije. Mogla bih da pobegnem kroz prozor ili da prijavim bombu u restoranu. Mogla bih da se onesvestim ili lažiram napad slepog creva. Možda bih nešto od toga i pokušala, da nisam shvatila da sam već predugo odsutna. Trebalo je da krenem nazad, dok nisu poslali Ivanu da me traži.
***
Ivanu sam upoznala na prvom krugu testiranja za praksu. Pitala sam je koliko ima sati, jer me je mrzelo da vadim telefon iz torbe, a ona je mene koliko dugo sam se spremala za test. Kao pred ispit. Osim što sam ovog puta već sa ulaza primetila da su svi bolje obučeni od nas dve. Ušla sam među poslednjima, a asistenktinja koja je sprovodila kandidate pokazala mi je praznu stolicu u dnu sale. Prošla sam pored špalira belih ispeglanih košulja i bluza koje su se skupo presijavale. Ja sam došla u svom tankom sakou od poliestera, sa ramenima koja ne stoje čvrsto. Taj sako se dobro držao na studentskim konferencijama, ali ovde je delovao jadno. Toliko jadno da sam odlučila da ga svučem i ostanem u običnoj beloj majici, iako je u prostoriji bilo hladno. Bila sam srećna što sam pred dolazak ipak ispeglala majicu u celosti, a ne samo onaj prednji deo što viri ispod sakoa.
Uradila sam test brzo, ali sam se zadržala posmatrajući druge kandidate. Kose dignute u punđu, na zglobovima skupoceni satovi i narukvice od pravog zlata, cipele sjajnije od dobro utrljane kugle za kuglanje, brendirani ramovi naočara. Ovo mi je bio wake up call. Shvatila sam da ću morati bolje da se pripremim za sledeći krug regrutacije. Namolila sam majku da mi pošalje sto evra za odeću. Dok su ostali kandidati verovatno bili nervozni što se proces razvlači mesecima, od testova logike i matematike, preko testa ličnosti, do razgovora sa timom i na kraju šefovima odeljenja, meni je to odgovaralo jer sam imala dovoljno vremena da od studentskog kredita kupim par dobrih pantalona, tri lanene košulje, dva pristojna sakoa i cipele od prave kože. Kad mi je na kraju stigao mejl sa ponudom za praksu, već sam imala malu kolekciju pristojne odeće za posao. Jednostavni krojevi i dobri materijali, bez ikakvih upadljivih šara ili boja. Takvi da možeš da ih obučeš dva puta nedeljno, a da te niko ne provali.
Konsultantske kuće imaju visoke kriterijume. Teško je upasti na praksu, a još teže dobiti ponudu za stalno zaposlenje. Ako ne možeš da ispratiš izuzetno visok obim zahtevnog posla, firma te istisne. To sam očekivala. Ono što nisam očekivala je da isto važi i za neke druge stvari. Na primer, ako ne ideš na ručak sa kolegama jer ti je previše skupo da jedeš svaki dan van kancelarije, to znači da ne upoznaješ nikoga osim tima sa kojim radiš. Ako nemaš sreće sa mentorom, pa ti dodele nekog kome nije stalo da te poduči ili, još gore, samo čeka da dobije svoj godišnji bonus pa da napusti i firmu i tebe, osuđena si na propast. Zato je bolje da raširiš svoju mrežu poznanika, koji će te se možda setiti ukoliko se pojavi projekat podesan za praktikante, čak i ako mentor podbaci u svojim dužnostima. Zatim, ako dolaziš u jeftinoj odeći ili patikama, nećeš dobiti priliku da odeš na sastanak sa klijentima dok se ne upristojiš. Nijedan ozbiljan klijent ne želi da plaća konsultante hiljade i hiljade evra mesečno i da na sastancima viđa klinca u starkama koji se „razume u Excel”. Niko ti neće reći da je uzrok problema tvoja odeća, jer to nije u skladu sa politikom kompanije, ali ćeš možda zaključiti sama kada uočiš da je pomalo-tupavi-praktikant upoznao polovinu klijenata iz portfolija firme, a tebe uključuju na onlajn-pozive uz preporuku da ugasiš kameru. Naposletku, ako svi hvale novo fine dining experience mesto u gradu, a tvoje se gastronomsko iskustvo svodi na studentsku menzu, upadljivo ćeš ćutati u mnogim razgovorima, sve dok na kraju ne prestanu i da te pitaju šta ti o tome misliš. Dodaj na to i razgovore o putovanjima: skijanje na Francuskim Alpima, februarsko letovanje na Tajlandu ili šestonedeljno putovanje po Južnoj Americi. Ako baš i „ne stižeš” u fine restorane i na egzotične destinacije, neophodno je da bar čitaš nedeljnike The Economist i Foreign Affairs, posećuješ gradske događaje i imaš mišljenje o Miltonu Fridmanu. Naravno, niko ti neće reći da je fora u finijim navikama, samo nećeš dobiti neke prilike, a na kraju prakse ni ponudu za stalno zaposlenje.
„Ali kada izguraš praksu, na konju si”, kaže mi Nebojša, senior konsultant koji mi je dodeljen kao mentor, dok mi objašnjava kako je u prvoj godini ostajao na poslu toliko dugo da je na kraju u kancelariju doneo papuče, četkicu za zube i jastuk za putovanja. Sve vreme želim da ga pitam koliko košulja u različitim nijansama svetloplave boje poseduje, ali se ne usuđujem. Umesto toga, klimam glavom. Ne smeta mi da radim prekovremeno, jer znam da nakon prakse, uz ponudu za zaposlenje, stiže i prvi bonus, a mesec dana kasnije i prva prava plata.
Zato sam odlučila da ostavim dobar utisak po svaku cenu. Uzajmila sam se od cimerke kako bih išla na ručak sa kolegama već od prvog dana. Nakon posla sam honorarno pisala seminarske i diplomske radove, da dopunim budžet. Od toga sam donosila u kancelariju artisan slatkiše za ceo tim, kupovala Evian vodu i ostavljala solidan bakšiš kada plaćam pred ljudima iz firme. Drugim rečima, ophodila sam se prema novcu ležerno, imitirajući kolege sa njihovim konsultantskim platama.
Ivana kao da ništa od ovoga nije primećivala. Uglavnom je donosila ručak od kuće i jela u kancelariji. Ceo prostor bi zamirisao na grašak kada se konačno odlepi od računara oko pola dva. Pomenula sam joj da bi joj bilo bolje da izlazi na pauze sa celim timom, a ona je rekla da to ne može da priušti dok je na praksi. Rekla je to vrlo glasno, ne obazirući se da li neko u hodniku sluša, kao da pričamo o tome da li će padati kiša za vikend. Osvrnula sam se okolo da vidim da li nas neko sluša. Ona je nastavila da priča o tome kako će za vikend ići kući da pomogne mami koja priprema i prodaje ajvar drugim porodicama. Pomislila sam kako mesta za sve praktikante svakako nema i nisam više otvarala ovu temu. Gledala sam je kako ostaje za računarom dok izlazimo na pauzu, a zatim i kako i dalje fokusirano kuca dok se vraćamo nakon ručka. Pričalo se da nju niko još uvek nije video da ide kući. Mahnula bih joj oko sedam uveče, žureći da nastavim sa pisanjem seminarskih radova, da bih taj dodatni novac posle trošila na ovom istom mestu imitirajući životni stil više srednje klase.
Da sam imala kada da sagledam situaciju, shvatila bih koliko je apsurdna. Ali nisam. Upala sam u mašinu prakse preko dana i pisanja diplomskih radova do kasno u noć. Odspavala bih nekoliko sati, a zatim se tuširala hladnom vodom da se razbudim za posao.
Nakon nekoliko meseci ovakvog tempa, počele su da mi se potkradaju greške. Nisam dobro videla koji je krajnji rok za jedno istraživanje. Povukla sam pogrešne podatke za grafikon. Mentor me je pokrivao, pa nijedna od greški nije završila kod klijenta, a ja sam se nadala da blizak odnos sa kolegama može da amortizuje takve pehove. Činilo se da sam na dobrom putu da dovršim praksu i dobijem pravo zaposlenje: konačno su me pozvali u rotaciju.
Rotacija je timski ručak koji se organizuje svake srede. Cilj je istraživanje novih restorana u gradu. U pitanju su restorani koji u imenu imaju reči kao fine cuisine, concept, experience, a pored tanjira preveliki broj kašika da bi se slučajno zalutali gost snašao. Po pravilu rotacije, jedna osoba časti ceo tim, i tako ukrug. Svaki tim ima svoju rotaciju, a poziv da se priključiš je siguran znak da si postala deo ekipe. I to osigurava dovoljno pozitivnog fidbeka da ti gotovo izvesno nakon prakse ponude zaposlenje.
Pre nego što sam se prvi put pridružila, pretražila sam restoran i dugo proučavala meni. Guglala sam nazive jela, a zatim i namirnice koje nisam nikad probala. Pinjoli. Bafalo Mocarela. Foa Gra. Morski češljevi. Kraljevska kraba. Istražila sam i na koji način se koristi escajg. Sačuvala sam skrinšotove različitih čaša, s objašnjenjem njihove namene, u slučaju da moram da se podsetim na licu mesta.
U mojoj prvoj rotaciji, Nebojša je izabrao vino, jer ko časti, taj bira. Međutim, konobar je s flašom prišao meni, sipao mi vino u čašu i upitao:
„Je li sve u redu?”
Na fakultetu sam izučila sve vrste jeftinog alkohola: votka iz unučeta pomešana sa gaziranim sokom, razvodnjeno pivo, vino iz tetrapaka. Ovde nisam bila sigurna šta treba da uradim, pa sam malo promuljala vino po čaši, a zatim otpila gutljaj, razmišljajući šta da kažem. Pogledala sam konobara u oči, a on je video da sam zbunjena. Pomislila sam da će mi pomoći, ali nije rekao ništa. Ljubaznost konobara u skupim restoranima počinje tek u trenutku kada dokažeš da tu pripadaš. Tišina je trajala nekoliko sekundi. Otpila sam još jedan gutljaj i tiho rekla da je u redu. Nastavio je da sipa svima redom, a ja sam u povratku u kancelariju pretražila o čemu se radi. Bila sam zahvalna što vino nije bilo pokvareno jer ne bih primetila da jeste. Morala bih da objasnim zašto moje delikatno nepce nije osetilo razliku.
Tokom prve rotacije, pokušavala sam da procenim koliki će biti račun i koliko novca ću morati da sakupim dok na mene ne dođe red. Nisam videla iznos, ali sam primetila da je Nebojša ostavio bakšiš od čak 2000 dinara. Preračunala sam koliko obroka može da se kupi u studentskoj menzi samo od bakšiša. Dvadeset i šest.
***
Danas je na redu bio Nōm, sveže uvršten na Mišlenovu listu. Rotacija je stigla do Marte, koleginice koja je završila praksu i za stalno se zaposlila prošle godine. Začudila sam se jer je Ivana krenula sa nama. Htela sam diskretno da je pitam ko ju je pozvao, ali na putu do restorana nisam uspela. Kada smo se smestili, već je bilo kasno. Špartala sam pogledom po ribljem meniju i zaustavila se na hobotnici u sosu od belog vina sa pinjolima i šparglom.
„Iskreno, očekivala sam više od ponude”, rekla je Dunja pomalo nazalnim glasom. Dunja je menadžerka našeg tima. Nijedan restoran joj nije bio dovoljno dobar, ali nikada nije ostavljala ni zalogaj u tanjiru. Visoka, bledoputa i plava, nosila je uglavnom košulje podjednako bledih boja, pa je ponekad na hodniku delovala kao viktorijanska avet s velikim registrima u rukama.
„Veruj mi, Dunjice, možda ne izgleda impresivno na papiru, ali glavni kuvar je sarađivao godinama sa Reneom Redžepijem, znaš, on je vlasnik Nome u Kopenhagenu”, štreberski je uleteo Nebojša koji je previše znao o svakom restoranu koji smo posetili. Da nije bio senior konsultant, pomislila bih da i on nervozno istražuje restorane pre posete.
„Pa, vidi se”, složila se Dunja. „I ime mu je malo pozajmio.”
„Nadam se i malo kulinarskih veština”, odgovara Nebojša dok diskretno maše konobaru.
Taman što nas je konobar primetio, Marti je zazvonio telefon.
„Moram da se javim. Naručite mi ovu ćuretinu sa đumbirom”, rekla je, a zatim ustala i izašla u dvorište restorana. Mahala je rukama dok je pričala, i nakon nekoliko minuta, ušla u restoran pobledela.
„Zaboravila sam”, rekla je nervozno. „Zaboravila sam na ceo sastanak.”
Niko nije hteo da progovori prvi. Nakon nekoliko sekundi potpune tišine, Dunja je oprezno pitala: „Kad je počeo?”
„Pre jedanaest minuta”, odgovorila je Marta glasom koji je bio previše miran.
„Trči nazad i uključi se sa telefona u taksiju”, rekla je Dunja.
„I gledaj u kalendar sledeći put,” dodao je Nebojša.
Čim je otišla, počeli su da komentarišu kako će se klijent naljutiti. Svi smo se složili da ima i pravo. Ivana je rekla da se greške dešavaju, a Nebojša dobacio: „…prilikom zapošljavanja”. Svi su se nasmejali, iako mi je do tad delovalo da nam je Marta svima draga. I ja sam se smejala, glasno, kako bih pokazala koliko se slažem. Zabacila sam glavu unazad bezbrižno, pokazujući sve zube, koji su odskoro imali nove plombe. Konačno sam umesto crnih metalnih imala bela punjenja, pa više nisam morala da spuštam glavu i okrećem je blago ulevo kada se smejem.
Cerekali smo se sve dok naposletku Dunja nije pljesnula svojim bledim šakama:
„Dosta, dosta! Sad ću joj poslati poruku da vidim da li je stigla.”
Zatim se okrenula ka meni i rekla:
„Hoćete vas dve da se zamenite?”
Klimnula sam glavom brzopleto, u želji da se što pre složim sa nadređenom. Krenula sam da ustajem kako bih prešla na Martino mesto.
Dunja me je značajno pogledala.
„U rotaciji.”
Na mene je bio red nakon Marte, odnosno sledeće srede, prve u mesecu, nakon što legne plata. Pred očima mi je momentalno sevnulo stanje na računu. 5.644 dinara. Dovoljno da preživim do prvog. U trenutku kada je konobar počeo da iznosi jela, shvatila sam da sam bar trideset hiljada kratka.
Od tog trenutka više nisam uspevala da pratim razgovor. Zvuci su se jedva probijali do mene i sve mi je delovalo usporeno, kao da sam pod vodom. Gledala sam kako Dunja čisti ribu dugačkim noktima, kako Nebojša trpa u usta njoke od batata u sosu od kozica, a Ivanine šake seckaju filet orade na komadiće. Pogled mi je odlutao na konceptualni sat čije su se brojke rasipale po zidu, a kazaljka od teškog gvožđa kružila sporo i prebrzo u isto vreme. Kada smo naručivali, nisam obraćala pažnju na cene u meniju. Sada sam pokušavala da se setim i preračunam koliki će biti račun. Ispod stola sam pretraživala internet kako bih našla restoranski sajt. Na njemu je postojao meni, ali ne i cene.
„Zašto ne jedeš, je l’ sve u redu?”, pogledala me je Dunja, a ja sam tek tad shvatila da nisam uzela ni zalogaj.
„Da, da, sve je u redu”, rekla sam neubedljivo. „Moram do toaleta… izvinite me.”
***
Nisam sigurna koliko dugo sam se zadržala u WC-u. Krenula sam nazad, hodajući sporo, kao da idem na vešala. Stiskala sam pesnice i gledala levo i desno. Da sam u butiku, neko bi pomislio da sam ukrala par minđuša. Vratila sam se za sto, a svi su već završavali svoje obroke. Odlučila sam da pojedem malo hobotnice, kako bih kupila još vremena. U glavi sam ponavljala formulacije pitanja koje ću uskoro postaviti, tražeći onu pravu. Ipak, znala sam da prava ne postoji i da će mi svaka izazvati težak osećaj sramote, čim izgovorim reči poput:
„Je l’ bismo mogli da podelimo račun?” ili „Ako vam nije problem, možemo li da podelimo račun?” ili „Ja sam se preračunala, pa ako vam nije teško, možemo li danas ipak da podelimo ovo?” ili „Pošto Marta nije tu, bilo bi fer možda da podelimo račun..?” ili „Jao, nisam ponela pravu karticu. Možemo li da podelimo račun, a ja ću..?” ili „Hoćemo li da podelimo ovo, pošto Marta nije tu?”
Nijedna opcija nije zvučala dobro. Znala sam da nakon ovog pitanja nema povratka. Dunja i Nebojša će se, naravno, složiti. Račun će već biti plaćen, ali iluzija koju sam izgradila o sebi biće razvejana. Možda će se kolege zapitati oko čega se još pretvaram, a kada ne budem tu, podsmevaće mi se kao malopre Marti.
Dok sam ja paničila, Nebojša, Dunja i Ivana su analizirali iskustvo. Nahvalili su restoran, zamerili malo konobaru što nas je tek jednom pitao da li je sve u redu, komentarisali neobični sat.
„Sad smo svi za stolom, hajde da nazdravimo”, rekla je Ivana naposletku. Pogledala sam je upitno, a ona je nastavila.
„Ponudili su mi za stalno. I to dva meseca pre kraja prakse!”, rekla je ozareno.
„Pričali smo o tome dok si bila u WC-u”, okrenula se Dunja ka meni, pa opet ka Ivani. „Treba da budeš ponosna. To se baš retko dešava.”
„Ali kada je neko vredan kao ti, nema zime”, nadovezao se Nebojša.
Sad je bio red na mene da reagujem. Pogledala sam Ivanu i jedva uspela da se osmehnem. Želudac mi je bio u grču, shvatila sam da ne mogu više ni zalogaja. Pitala sam ostale da li hoće da probaju, a kada su svi odmahnuli glavom, Nebojša je rekao:
„I, hoćemo li da zovemo konobara?”
Molila sam boga da konobar ne vidi ruku i da ne dođe bar još koji minut. Ali, u ovakvim restoranima, konobari ne izbegavaju poglede gostiju. Već je prilazio sa diskretnim osmehom na licu. Stavio je kožni omotač sa računom nasred stola, zajedno sa aparatom za platne kartice.
Milja Šijakinjić
Iz zbirke priča “Od 9 do 5” , PPM Enklava, Beograd 2026
Milja Šijakinjić (1993, Kraljevo) radnica je u kreativnoj industriji. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a za vreme studija bavila se akademskom debatom. Danas radi kao kreativna direktorka agencije čiji su radovi prepoznati na nacionalnim i regionalnim festivalima komunikacija. Autorka je humorističkih stripova Sadmics koji su uglavnom na internetu, osim kada su izloženi (“Uvod u višu srednju klasu”, Baza kulturnih zbivanja, 2024) ili odštampani (Sadmics knjiga, Jež Izdavaštvo, 2025). Prijatelj maca, kućnih i uličnih, a najviše mačka Otona.
