Dok je Alisija ulazila u sobu i upućivala mi početni pogled, njen osmejak bio je slab i varljiv, kao da je od sa mog početka ulagao značajan napor kako ne bi iščezao. Pretpostavljao sam da ne izgledam kao ohrabrujuća, a još manje poželjna prilika i da je trenutna diskretnost moje supruge uzrokovana mojim fizičkim izgledom.
Alisija me je poljubila u čelo, prošla rukom kroz moju kosu i pitala me kakvom se lekar zdrastvenom ishodu na da. Rekao sam joj da je on umereni optimista. Pitala me je čemu se nadam. Rekao sam joj da za sebe u tom smislu ne znam šta da kažem.
– Ali između ostalih stvari, pada mi na pamet da ću možda uspeti i da nadživim svog oca, koji je napunio otprilike četrdeset godina. Za to mi nedostaje pet ili šest godina. Najvažnije mi je – pokušao sam da stepe nujem – da steknem iskustvo još jednog dočeka Nove godine u našem stanu u Ulici Haena, ali u većem društvu.
Sve troje da skupa dočekamo rušenje starog i početak novog veka, dakle i naša beba.
Prećutao sam Alisiji da, ako sam se radovao novom stoleću jer gorē od tekućeg nije moglo da bude, plašio sam se novog milenijuma, u komotno-komičnoj formi straha od nepoznatog. Sa svoje strane, Alisija u dubini duše nije bila naročiti optimista, ali je uvek lako na lazila reči podrške:
– I mnoge nove godine ima da dočekamo utroje – pri željkivala je.
– Šta misliš, hoće li beba biti plava na tebe, ili crne kose, na mene? – rekao sam i Alisija se pravila da nije čula pitanje ili joj je zaista promaklo.
Ja sam pak prećutao da me je mnogo više od fizičkog izgleda buduće prinove kopkala njegova priroda. Hoće li s te strane dete biti donekle nepredvidljivo poput majke, ili previše pasivno kao ja? S obzirom na te dve osobine, bolje bi bilo da bude na Alisiju, ali bi, pomislio sam, idealno bilo da bude što više na sebe.
Igor Marojević
