Otpijem još tri gutljaja kisele, povučem Gileta za ruku i rukom mu pokažem da krene za mnom. Odvojimo se od mase i naslonjeni na plavu ogradu Brankovog mosta gledamo ka Savi koja se na svega nekoliko metara odatle – ili nam se tako barem čini – uliva u Dunav. Gile zapali cigaretu i ponudi mi cim, koji rado prihvatim. Ne znam zašto idem kod Vanje, ne znam zašto sam ikada odlučio da pišem knjige, zašto završavam beskorisni fakultet, zašto ne mogu da se zaljubim, zašto i kako je došlo do toga da moram prestati da konzumiram alkohol.
Povučem još jedan veliki dim, na trenutak uspem da zaustavim protok misli, gledam u Beograd, gleda on mene, dobro je, sve je u redu, život zna ponekad i da bude lep. Vratim Giletu pljugu, primetim da me gleda, pogledam u njega, a on me čvrsto zagrli. Zagrlim i ja njega podjednakim intenzitetom, otmem mu cigaretu iz usta i izvučem poslednja dva dima, bacim opušak u reku. Gile me pogleda.
„Bukvalno smo na ekološkom protestu.“
Slegnem ramenima.
„Hoćemo li da krećemo?“, pitam, Gile klimne glavom.
Popnemo se Prizrenskom do hotela Moskva, izbijemo na Terazije i krenemo Kralja Milana ka Slaviji. Kod Beograđanke zastanemo i na trafici kupim Giletu pivo i duvan, sebi cigarete i običnu vodu. Nastavimo dalje, Gile mi objašnjava kako mora da se šiša na ćelavo zbog uloge, nisam siguran da će mu lepo stajati takva frizura, to mišljenje i podelim s njim, kaže da nije poenta u tome da mu lepo stoji, pa doda kako će ubiti nekoga ako istog trenutka ne pojede srednju kesicu kokica.
Zastanemo, Gile deluje pripito, kupuje kokice, kreće da trpa pune šake u usta, ponudi mi kesicu, uzmem tačno jednu, ljuska mi se zaglavi između četvorke i petice, psujem sebe i Gileta i glupu kokicu. Otpijem gutljaj vode, promućkam u ustima, ljuska se izglavi, progutam je zajedno s vodom, zadovoljan zapalim pobedničku cigaretu.
Stignemo do frizerskog salona, preko puta Mitićeve rupe, pozdravim se s Giletom, ostaje da se čujemo uveče. Treba da se vidim i s Todorom danas, ali ipak nisam siguran da je to preterano pametno s obzirom na to da ću zasigurno biti okružen alkoholom u njegovom društvu. Mogu jednostavno da se vidim s Vidom, potom s Vanjom, da se vratim kući i zaspim u neko iole pristojno vreme, pa da se probudim svež i vedar. Gile će se snaći, kao i uvek, Todor će me psovati, ali i oprostiti mi na kraju.
Nastavim pravo Beogradskom ulicom, kod Pravnog fakulteta skrenem desno, primetim grafit na kome piše on laže i kad laže, idem pravo, potom skrenem desno, uđem u dvorište, pozovem Vidu, koja mi odbije poziv. Otpijem gutljaj vode, čujem ženski glas, neko se dere, pogledam gore, ne vidim ništa, u džepu od jakne napipam naočare za sunce, za koje nisam znao da sve ovo vreme borave tu, nataknem ih na nos, iznova pogledam i gore ugledam Vidu kako mi maše s terase.
„Pa gde si ti?!“, izdere se veselo.
„Svratio“, kažem, ona se zagleda u mene, kao i ja u nju, pustila je kosu, dobro joj stoji.
„Da nećeš da siđeš?“
„Da nećeš ti da se popneš?“, zbunim se, a Vida krene da se smeje, „Šalim se, budalo, evo me, samo da ispeglam majicu“, kaže i vrati se u stan.
Ulazna vrata zgrade se otvore, Vida izađe obučena u ispeglanu teget majicu – koja je nekada davno pripadala meni – na kojoj se nalazi print planine Fudži, zaleti se ka meni i skoči mi u zagrljaj. Obgrlim je i dok se veša oko mene zateturam se nekoliko koraka unazad, ali ne padnem.
„Dobra ti je majica“, kažem.
„Ma dao mi neki mali što sam ga jebala“, kaže.
Nasmejem se, Vida me gleda, tim njenim očima, punim radoznalosti i željom za životom. Odmeravam je od glave do pete, primetim da u ruci drži knjigu.
„Ovo je za tebe“, kaže.
Prihvatim poklon. Pročitam naslov Čarlsa R. Džeksona, The Lost Weekend. Nije mi poznat ni autor, ni naslov, okrenem knjigu da vidim šta piše na poleđini, Vida mi priđe i desnom rukom prođe kroz kosu, potom me blago, sasvim blago pomiluje po desnom obrazu.
„Nemoj sad da čitaš, nego kad budeš bio sam negde. Ajde idemo, jesi kolima?“
„Nisam.“
„Opa, šta će biti? Da ti nisu konačno i dozvolu oduzeli?“
„Ma nisu, prošetao sam malo.“
„Kad si već postao šetač, hoćeš da se prošetamo do Dorćola, taman moram da budem tamo oko pola šest, šest.“
Klimnem glavom, otpijem još gutljaj vode, krenemo da hodamo ka Bulevaru, ne znam šta tačno da joj kažem, ali tišina nije ni najmanje neprijatna, baš mi je nedostajala, nisam siguran zašto je nisam zvao da dođe do mene u proteklih mesec dana, značilo bi mi njeno prisustvo, taj detinjasti osmeh i pristup životu koji se bazirao na filozofiji, jedinoj ispravnoj, smehom protiv smrti.
„Nedostajala si mi.“
„Ajde bre beži, budalo, šta si se raspilavio tako trezan i sabran“, kaže, i zakikoće se.
Matija Pavićević
Odlomak iz romana “Najtrezniji čovek na svetu” u izdanju KOSMOS-a.
