IZGUBLJENO KRALJEVSTVO
„ Svako se igrao onoga što ga čeka.“ –
Georgij Gospodinov
Igramo se kraljevstva
braća i ja.
Jedan je car, drugi vitez,
oni veruju u zastavu.
Poziciju za okruglim stolom
biram sa tamnog balkona—
hodaću šumama, mrak će se plašiti mene.
Verujem u ljubav kao u zvezdu
sa omota omiljenog CD-a.
Svi bivamo prevareni
kao što narode varaju snovima.
Podeljeni između svetova,
u ostacima nevinog doba
pokušavamo da otkrijemo zlo
što se vešto skriva pod velom lepote.
DIMIJE
Na stepeništu stare kuće
nižem perle za novi pojas.
Suknja ne pokriva članke,
to uoči treći deda:
Znaš li sta bi ti rekao otac da te vidi
i više ni jedna perla neće da se ugnezdi.
Puca konac
i sve mi padaju niz obraze.
Tada pogledam u štrik
Na njemu se redom vijore —
njegova majka, njena majka, i ona pre nje,
svaka je po jedan nabor više.
Po rubovima prostratih dimija
ušiveni su datumi
kad su menjale prezime za hleb,
noću brojale preostale zube.
Ruke su prale u lavoru do lakata,
da speru poglede što su ostao na koži,
učile hod sitnog koraka
krile da telo želi više.
Kad bi se savile nad vodom,
talasi su odavali ime koje ne izgovaraju,
pa ga zavežu u čvor i sakriju u porub.
ispod slojeva kretalo se nešto brže
od koraka kojim se izlazi na ulicu.
Kada deda zađe
skupim perle sa poda.
Priđem štriku I sve ih dodirnem,
obučem bez ogledala
prve koje su mi po meri,
još tople od tuđih dana.
U TEBI JE PUN MESEC
Ljutice—
već si bila otvorena.
Spusti latice
na stopala žena
koje su bile pre tebe,
na koje ličiš.
Ponudi im slatko-
od tebe popušta
ista stegnuta kost.
Kroz tebe prelaze—
primaš ih u tišinu.
Pred tobom grme.
padaju,
izliju se reke.
Za tobom će sve
čežljive,
plašljive,
i umorne
da umoče nogu
u pesak,
poližu šlag
po ravnom danu.
Njihova krv je hram
u kom si sada ti.
Tvoja kosa je kuća
koju nisu dobile.
Veži pletenicu
da te kroz nju drže
ili je pusti, kao veo
da se šapat odvije.
Svaka za tebe
ima po jedan god drveta
da ti ga smesti u dlan —
nastavi se šuma.
Teku stazama
koje pamti kamen
da izmeðu vas popusti,
i nose niz vodopad
u more koje pamti sve
da se u njemu ogledaš.
Kad ih vidiš,
zatrči se, kao u polje.
Okadi ga osmehom —
jer one
tako dugo
čekaju.
BEZ DOZVOLE
Nije mi žao kada umem,
ali neću – tražim sreću.
svetlost iz lampi, zapravo beži.
Noć me ne plaši
skidam šešir kao abažur.
Puštam kosu da pada
kao kiša po oazama.
Teško se raščešljava
kada oseti kuću.
Hodam ka svetu koji će u galopu
odseći pletenicu da je spusti
pred ženom glasnih misli
sprovedenih odluka
neobuzdanih želja
pred osovinom
njene uspravne kičme.
Mleko se ne rađa za prezime.
Moja će deca biti krilata
kao vetar
kao pad
kao nada
kao stizanje.
Kada umrem
iz mene će nići drvo.
Od plodova sa njega
naješće se samo
oni koji ne idu u raj.
BIOGRAFIJA
Jana Andrić (2000) rođena je greškom na suvom, s nogama umesto repa. Odrasla je između Balkana i Egipta, uz padobransku brigadu, velike pse i slatko od kupina.
Dobitnica je nagrade Kola edicije Prvenac u Kragujevcu (2025) i „Mladi maj” u Zaječaru (2025). Čitala je na poetskim večerima „Vazda Bilo” i „C4”. Pohađala je slikarski atelje „Jelovac”, bila član dramske škole u pozorištu „Pan Teatar” i etno grupe „Prelo”.
Apsolventkinja je modnog dizajna i autorka zbirki Monahinja bi da se ljubi i Beleg na dve kože – koja deluje na preseku poezije i vizuelne umetnosti.
Članica je poetskog kolektiva „Svi Mi”.
