POEZIJA

Glasnici

Ustajemo svakodnevno iz svojih malih smrti
zašivamo novootkrivene rupe
u pogledu ili u jučerašnjem odelu
da nas zaklanja
od nevesele stvarnosti
Preživljene smrti rado pospremamo
s rasparenim čarapama
dok preteći vire iz besprekorne beline polica
na koje tek treba poređati nove sadržaje

Ne volimo takva sećanja;
ali ih krišom gledamo u prolazu
Očekujemo kao spasitelje;
Svaku nesavršenost
što iz života viri
da stvori nabore ili zakrpi rupe

Svake nedelje neprimetno ustajanje u tišinu
u pauzu između dve buke i žagora
Početaka i kraja
zaturenih sećanja

A oni
glasnici malih smrti
pojeli su nas za večeru
pre nego što im se bilo kakav trag uočio
Onda porodili nazad
u svežinu otuđenih jutara
što smo nastavili da živimo –

I mi
ustajemo i verujemo
u buduće velike trenutke
dok preživljavamo
i dalje
nevidljive male smrti

Letnje veče u Branzviku
Melbourne

U paralelnom životu još hodamo
skrajnutom ulicom
iza bučnog bulevara
povoda za zabavu
i recitujem ti jedino što umem
na drugom jeziku
drugom jeziku za tebe
drugim jezikom za nas
iznenada u tom mraku
među nepoznatim ulicama
samo da se bude negde
sa tobom samo negde
da se otkine deo života
U parlalenom svetu sve su ulice nepoznate
ali koračamo njima zajedno
tvoje poznato moje nepoznato
tvoje nepoznato moje nikad
ni kasnije
pod svetlom
ni dole na plaži u pesku
prema okeanu
na vetru
drhtanje je dopiralo iznutra
U letnje veče recitujem ti jedino što umem
svaka reč se pretvara u ostani
ostanimo
i onda ostajemo
u tom stihu i u toj ulici
a naši životi nastavljaju dalje
bez nas

Poslednji dan leta

oko nas je kružila raspevana patka na reci
i za njom jata gusaka i labudova
protezali su se po mirnoj vodi u toplo popodne
smejali smo se mojim obrvama i malo manje
lošem vinu, razvlačili žvaku ružičastu kao skori zalazak sunca
rekla si ne budi tako namrgođena i pevala se već dosadna pesma
zar je vino zaista loše? – i to je bolje nego priča
kako su tek naseljene labudove na reci pojeli gladni hrane
ali ne i lepote jedno jutro pre nekoliko godina
a zimsko jutro sve je bliže kako prolazi
ovaj poslednji dan leta dok čuvamo u mislima
tih par godina za nas

događa se nešto na reci, gori guma, psi skaču u vodu,
ljudi žmirkaju prema zalasku, pričamo o veslanju
i čamcima spokojno poređanim duž obale
ne budi tako namrgođena kažem sebi biće dovoljno
tmurnih dana, nepomičnih jutara u koja se zuri
kao u tačku u zidu što je buši kiša

kruži raspevana patka malo smešna i paradna
i za njom jato gusaka, protežu se noge ispod stola
pogledi po mirnoj vodi u toplo popodne
vitka su i tanka stabla s druge strane obale
na koju nikako ponovo da pređemo, ni u mislima,

na reci se uvek nešto događa, psi neumorno skaču u vodu,
brundaju motori, gori nebo od zašlog sunca…
sutradan je već zima, treba ponovo pronaći neki smisao,
ipak su nedaleko odavde onomad pojeli te nesrećne labudove,
niko više to i ne pominje.

Jasmina Topić
Iz zbirke pjesama Privremeni boravak, Arhipelag, 2020.