POEZIJA

San na suncu

za prvo zajedničko
odabrali smo putovanje
prugom koja drobi vrijeme
odmicanje od šumovitih pejzaža
truckanje naših lakovjernih tijela
ishodišna točka
i zavist pružnih radnika
naša soba u hostelu
gdje pretežno gravitiramo
krevetu i plafonu
zagrljaji nam se protežu
u neuhvatljivu mladost
propuštanje obroka
vrtoglavo lovljenje daha
budniji nego ikad dosad
u nama se otvaraju vrtovi
kad postane suviše
skrivamo se iza velikih naočala
gubimo u tijelima turista
hranimo apetit za postmodernom
oboje imamo naviku
dodirivati eksponate
povijest grada po mjeri je
naših dlanova
kao ustrajno osvajanje kože
velike istine uvijek
izgovaraju maleni glasovi
u sveučilišnoj knjižnici
očekujemo da nam nevidljivo
stavi ruku na rame
ne shvaćajući da se ono
već uselilo u nas
pretvaramo se nakratko
u petera falka s cigaretom i skicirkom
je li melankolija bolest – pitamo se
naglas izgovaramo compañero i
umjesto pobunjenog wendersova anđela
prizivamo mladog turčina
maše nam s kioska
kebab yaprak sarma
noć se sliježe
ružičasta poput lubenice
sjedamo u bar nasuprot hostela
white russian prvi drugi peti
polako zaboravljamo
sve što je prethodilo
iznova sastavljamo vrijeme
te berlinske nove godine
vidim samo obrušavanje
uličnog osvjetljenja
na tvoje lice
dok iscrtavamo mapu
zajedničke budućnosti
treperave
i ustrajne
kao
san na suncu

Sretni ljudi

iz čiste ljubavi
jedno su drugom ljudožderi
mjesečari u praznom hodu
prenaseljene kuće lišene sujete
sigurna mjesta za odbjeglo vrijeme
dva otoka što se drže peteljkama
svijetle kao lanterne
u njima miruje jutarnje more

Jugoplastika

prijedor travnik
boka kotorska
pula zadnja pružna stanica
u ladici regala
turistička knjižica
dobrodošli na ohrid
i pozdrav s bleda
između korica umetnuta fotografija
s bračnog putovanja
svibnja šezdeset i šeste
na stablima bubre pupoljci
radoznali su i začuđeni svijetom
u rukama drže kofere
marke jugoplastika
njena je kosa zategnuta u punđu
kaput šivan po mjeri u zagrebu
suknja centimetar iznad koljena
na nogama balerinke
ističu vitke listove
on svježe obrijan u odijelu
tek otvorene robne kuće beograd
rukom drži njenu
kao rijetku dragocjenost
izgleda kao da je
tren prije toga pjevušio
ne me quitte pas
oboje u bijelom
nasmijani uspravni
zagledani u budućnost

majka na sliku
odmahuje rukom
romantiziraš svoje roditelje
koliko sam puta
pakirala raspakiravala
ostvarujući pravo
na male pobune
razapeta između kolodvora
baš kao i ti sad
sva ta ljubav
gusta kao makija
u koferima
made in yugoslavia

---

---

---

Snježana Vračar Mihelač (rođena u Puli) pjesnikinja je, publicistkinja i prevoditeljica, aktivna u slovenskom i postjugoslavenskom prostoru. Objavljuje u časopisima, na portalima te u antologijama i zbornicima. Njezin rukopis Kad zatvorim oči vidim modro pobijedio je na
natječaju Društva za afirmaciju kulture Presing (Srbija) za najbolju pjesničku zbirku te je krajem 2022. objavljen kao knjiga. Srce na baterije (uži izbor književne nagrade Jovan Popović 2024. u organizaciji izdavačke kuće Partizanska knjiga za rukopis i posebna pohvala žirija nagrade
Drago Gervais u Rijeci, 2023.) izašao je pri izdavaču Hrvatsko društvo pisaca krajem 2025 godine. S rukopisom San na suncu pobijedila je na 4. natječaju izdavačke kuće Raštan, gdje će biti objavljen 2026. godine. U koautorstvu s Ninom Kordič potpisuje i dvojezični eksperimentalni pjesnički projekt Mrtve matere žive majke / Umbilical Cord (2026). Njezine
su pjesme prevedene na više jezika. Živi i stvara u Ljubljani.
https://snjezanavracar.com/

Zabranjena istina

Voljela bih znati iz cije sam suze rodjena
Jesam li mlijekom breze ili drenom podojena
Vrana me je nosila pod krilom
Dok ne dobih udove od mrava
Za mojim ocima plakala je srna
A jezik mi je oblikovao djetlic
Sta sve ne bih
Mozda i zivjela pod pogresnom kletvom
Nošena maglom nedodjeljene sudbine
Sve bih a i nista
Pod nebeskom krošnjom nema mjesta za postenu kletvu
A kamoli za covjeka
Ovdje su ribe glasnije od tužnog vriska
Otrcana laz zasivena je bar 5 puta
Ako želiš da živiš od zabranjene istine
Samo ce od tebe ostati suze iz kojih si rodjena
Da potope vijek koji se na istinu nasukao

Između

Ljubim te između dvije tišine
Gdje se konci rasplicu
Dani vuku
Praveći rupu u mašti
Krpiću ih željom
Kupljenom od uličnog svirača
Dala sam mu šaku zastarjelih snova
Nudim ti parče grudi
Ne bi li živio koliko i uzdah
Sunce si razapeo na usnama
Pečeš neizgovorene rijeci i skrivene molitve
Izmedju prstiju kriješ behar
Sto cvjeta u kasnu jesen
A u maju mi daruješ kesten
Dovoljno si jasan da živiš baš tu
Negdje između

Damjana Savčić rođena je 16.5.2006. godine u Foči. Do sada je objavila zbirku pjesama „Oklop jave“. Kojom je proglašena najtalentovanijim zavičajnim piscem. Kroz stihove čuva rod, jezik i ćirilicu. Po zanimanju je carinski tehničar. Pjesme su joj zastupljene u mnogim zbornicima i antologijama. Dobitnica je mnogih nagrada. 2025. godine je ušla u krug vrhunskih pjesnika EU i Balkana.
Živi i stvara u Višegradu.

Pesma

Sviće u sumrak,
Kad se pale ulične svetiljke,
Kad se lomi dan
Kao kruto staklo.

Prvi se mrak prospe nebom
I zašušti zemljom.
A negde, u dnu ulice, treperi umesto vetra
Pesma.

Reč je nastala kada je čovek pomislio
Da je pogrešno skrenuo na starim raskrsnicama.
I kad se rodila zabluda
Da bi sada mogao bolje.

Sloboda leži samo u rečima.
Po zemlji nas utabane staze čekaju.
I niko na nas ne čeka.
Čak nas i drveće mrzi.
Ali u dodiru još
I u pesmi
Živimo nebesa.

---

Bog i čovek

Ima malo Boga
U onoj tihoj i sporednoj nadi
Čoveka koji poželi
Da stranac koji trči stigne na autobus.

U predvečerje, u tišini svetiljki
I milom komešanju grada
Hiljade se duša okrzne i sretne.

Ima Boga među drvećem i lampama
U nekom zabačenom parkiću
Sa samo dve klupe
A samo jednim parom.

U ponoć kad čovek sedi kraj prozora
I gleda tamu il’ zvezde
Ima malo viška u duši i daha u vetru.

Ima Boga u tom vapaju i tom muku,
U koracima koji kao pesma odzvanjaju trgovima.
Ima Boga i u velikoj ljubavi
I u pakosnoj mržnji.
Ima malo Boga u svemu što
Čovek dotakne ili oseti.

---

Plastelin

Nije mi žao što nisam stigla da ti peglam košulje i što nisam s tobom slavila prvi posao i odlazila na tuđe svadbe nije mi žao što me nisi gledao sanjivu i svadljivu ujutru i što me nisi držao za ruku dok spremam najteži ispit i uopšte mi nije žao što nismo nikad plakali zajedno ali žao mi je što nisam stigla da ti kupim plastelin a već smo stigli da se posvađamo

---

Tamara Sokolov rođena je u Beogradu 1999. godine. Završila je master studije na smeru Srpska književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno je master student na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na smeru Menadžment kulturnih i medijskih industrija. Piše poeziju, prozu i dramu, hobiji su joj crtanje i slikanje, a bavi se i muzikom – peva i svira flautu i klavir. Objavljivala je radove u brojnim časopisima i zbornicima i osvajala nagrade u Srbiji i regionu. Objavila je zbirku poezije pod nazivom Hlorofil, u izdanju Presinga.

*

kako je kod kuće 
je l su ljudi i dalje otrovani lažnom nadom
od svega mi je najteže da vidim
kako ta nada ne umire
dok sve i svi umiru
šta će nam
zašto već jednom ne uradimo nešto revolucionarno
zašto ne spalimo skupštinu
zašto ne dignemo u vazduh sve banke
zašto ne oslobodimo životinje iz zoološkog vrta i pustimo da ih sve pojedu

ništa revolucionarno se ne dešava
život je sav od mini revolucija
ponajviše unutrašnjih
to je ono gde treba početi
pa se jednom možda prava revolucija i desi

ja sam zato revolucionarno odlučila
da se više neću dati nadi
bar ne na tom mestu
to je moj skromni doprinos
zemlji koja će biti izbrisana sa mape sveta

odakle si odakle si
ahh znaš to mesto više ne postoji
ali bilo je lepo dok je bilo
ljudi srčani
rakija ljuta
meso masno
osmesi krvavi
oči pune suza nasmejane nasmejane
lepo mesto gde braća ratuju
a ne znaju zašto
lepo mesto gde se mole da komšiji umre krava
lepo mesto majkemi nije sve tako crno belo
tu te ugoste nepoznatog
i hrane kao da si najrođeniji
tu ti na ulici ispričaju istoriju svog stradanja
tu zaigraju kolo dok padaju bombe
tu ti daju i kad nemaju
nema takvog mesta više na svetu
ja sam ti iz mita.

Dijana Knežević

(Popis i zbirka zapisa posvećenih posečenom drveću iz zemunske bašte; narodna verovanja preuzeta su „Rečnika srpskih narodnih verovanja o biljkama“ Veselina Čajkanovića)

---

BAŠTA
(Prema nalazu veštaka od 16. avgusta 2022. godine)

„Stabla višanja, komada 6
Stabla trešanja, komada 1
Stabla jabuka, komada 3
Stabla šljiva, komada 2
Stabla kajsije, komada 2
Stabla kruške, komada 1
Stabla dunje, komada 1
Čokot grožđa, komada 3
Živa ograda dužine 12 metara
Tepih trava na celoj površini

Veštak konstatuje
da je kompletna seča stabala
i nasipanje površine kamenom
obavljeno bez najave.“

U izveštaju ne piše da su baba i deda
baštu negovali 50 godina.
Godina, 50.

Sada je na mestu trešanja višanja jabuka dunja šljiva
kajsija grožđa žive ograde smokve i tepih trave
jedna stambena zgrada.
Ružna.
Na celoj površini.

Goca je došla iz Kanade
i plakala je.
Kada smo bile male, sa dva kraja bašte
često smo trčale jedna drugoj u susret
raširenih ruku.

VIŠNJA, PRVA
(Cerasum apronianum)

„Na Đurđevdan, devojke se kupaju na višnji ili je jašu, da bi momci svisli za njima.“

Umela sam već kao mala
vešto da se penjem na drvo
i udobno smeštam među grane.
Kada sam počela da govorim ono što mislim
počeli su polako da mi seku grane
da ne bih iz punih usta
gađala pretke košticama.

---

VIŠNJA, ŠESTA

„Nije za višnju dobro da cveta kad joj vreme nije.“

Onaj pravougaonik sunca
u kome ostanu stopala
dok ležim u hladu krošnje.
Kao stolnjak prostrt po travi.
Našla sam sestru u letnjoj noći
pokrivenu mojim novim stolnjakom
kupljenim za posebne prilike,
za svečanosti koje se nisu dogodile.

---

TREŠNJA
(Prunus cerasus)

„Trešanja s proleća valja okusiti nekoliko, a ne samo jednu, jer će se u protivnom od jedne čaše rakije opiti. Na Andraševo, 30. novembra, metne se grančica trešnje u vodu i gata se o dužini života: ako grančica procveta, biće život dug, a ako procveta i olista, biće kratak.“

Usudila sam se da nemam decu.
A ni trešnja više ne rađa.
Sećam se merdevina
prislonjenih na njeno stablo.
Volela sam da se izgubim u krošnji
i sedim među crvenim sestricama.
Goca se otkotrljala u Kanadu,
ali je teme naših glava
ostalo povezano peteljkom.

KAJSIJA, DRUGA
(Prunus armeniaca)

„Verovalo se da je kajsija ‘zlatno jaje Sunca’.“

I vožnja bicikla
iziskuje izvesnu muzikalnost.
Raspolovim kajsiju na dva točka,
pokrijem njima oči
i vozim se u trenutak
kada je mali sestrić zvonko uzviknuo:
Ovaj hodnik zove se Sunčani dan!
Čujem neku divnu vest,
golubovi prelete preko mosta,
a ja vidim zlatne ždralove.

---

ŽIVA OGRADA
(Ligustrum vulgare)

„Kroz trnje demoni ne mogu da prođu, jer će ih ono u sebi zadržati. Granje ima zadatak da zadrži dušu. Na svakom trnu i u svakom trnjaku može biti po kakva duša lutalica, koja je tu na ko zna kakav način dospela. “

Ivana je rekla
da sa tugom živiš
kao sa hroničnom bolešću.
Nema odbrane.
Nema ograde koju možeš da preskočiš
I ostaviš tugu sa druge strane.

---

ORAH
(Iuglans regia)

„Orahovim ljuskama pokriva žena bradavice na prsima, da joj ne bi škodila mora, zao duh koji noću sedi na grudima zaspalih i siše im krv.“

Orah je jedini ostao.
Njegova krošnja
ispunjava ceo prozor.
Vetar voli da je grli,
odmotava zelene talase.
Na stogodišnjim granama,
vijugama velike,
raskošne glave,
noću peva slavuj,
svedok.

---

Ljiljana Ilić
Objavila je tri zbirke poezije: „Nije zabava to sve“ (Pesničenje, 2009), „Preča posla“ (Edicija Najbolja, 2014) i „Busen“ (nezavisno izdanje u saradnji sa umetničkim kolektivom Škart i Bulevar Books, 2026), i jednu slikovnicu za decu: „U potrazi za svetlom Aurore“ (Bulevar Books, 2025).
Članica je organizacionog tima Pesničenja, „treninga aktivne poezije“, poetskih događaja organizovanih u Kulturnom centru Rex, i širom Srbije i regije (2009-2014). U saradnji sa umetničkim kolektivom Škart i piscem Davidom Albaharijem uredila je četiri izdanja sa poetskim i proznim prilozima autora iz cele regije Proleće/Leto/Jesen/Zima (2018/19). Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Prevodi književnost za brojne izdavačke kuće. Dobitnica je najveće prevodilačke nagrade u Srbiji, Nagrade „Miloš N. Đurić“, za najbolji prozni prevod u 2025. godini („Kairos“ Dženi Erpenbek; Booka).

•