Tvoja svakidašnja rutina
ne vodi do mojih obraza
purpurnih krovića na kojima zrcali se jutro
namrgođen si susjed prepun zamjerki
ne pozdravljaš
pozivaš se na različitosti
na činjenice
na pravo šutnje
ja nisam kuća u kojoj za obloge
gnijezdiš udove
sve dok mrkla studen ne pusti ti zjenice i kosti
a znaš da mi je unutrašnjost
procvala gardenija
DIVLJAČ
u lov ideš da loviš ne da ubijaš
druže pre no što dovedeš u kuću
saznaj da l ume da podnosi i
prašta pa ako ume
umiri se ne govori glasno
ne viči ne smej se ne pevaj
kašalj u grlu zadrži
da je ne uplašiš
jer ti si tek konvencionalni tip
i niko ne očekuje bum-tras
niko ne naslućuje moć
dok ne padne noć
a znaš šta će da bude ako
još jednom čujem pa znaš šta ću
da ti radim ako opet nekom
pa znaš kako ću da te za grkljan
sedi dole
lezi fuj to
leti vreme
i zimi
dragi svoj
sećaš se
i tada sam ti rekla
on kad voli sebe
voli i mene
jesmo, a nismo
kako nismo imali početak
teško nam je bilo napraviti kraj
pa smo legli na igralište
i čekali da netko prvi umre
(možda onda ljubav prođe)
pukotine
U vreme pre prostornog planiranja
rađale su se kuće gde su htele
i raznobojne kapije pozdravljale
su zalutale prolaznike iz neobičnih ćoškova.
Zidići i stepenice, bez reda i smisla
pravili su prostor za ples
nemirnim malim stopalima
što su rasla u lavirintima od kamena,
gubeći strah, a nalazeći igru.