POEZIJA

Cava

kad se zaljubim
nakostrešim se kao mačka
zaoštre mi se ivice
nosim sa sobom tešku artiljeriju
pancir
ali on izgleda ne šljaka
jer sve stiže ravno do srca
pa sam onda samo cava
koja će da se rasplače dok si rekao keks

uopšte,
kad se zaljubim
mnogo se kurčim
za jednu najobičniju plačipičku
koja proživljava intimne, fatalne poraze
zbog dva grama topline manje
u pogledu za dobro jutro 

kad se zaljubim
namerno zažmurim na jedno i oba oka
vidim tačno šta je ono
što će sutra da boli i žulja
i odmahujem rukom
zamišljam da ćemo biti nežni 
prema ranama i lomovima iz detinjstva 
al to se nikad ne dogodi

zato
za svaki slučaj
kad se zaljubim
govorim da me baš boli kurac
glumim kamiondžiju 
kažem – što me opet zoveš 
ne prezam ni od spuštanja slušalice
razmećem se svojim unutrašnjim oštećenjima
pokažem najgore od sebe
pa ko preživi taj ostane 
da posle sluša dok pričam o tome
kako nemam lepo mišljenje
o ljubavi i trajanju
stvarno nemam ali
postoje i bolji načini
da nekome pokažeš da ti je stalo

kad se zaljubim
ne mogu da jedem i spavam
vidim naizmenično svu nerođenu decu
svadbu
lance i katance
doživotnu robiju
niko ne zna moj užas
dok stojim pred lepim
niko ne zna 
pa ni ja
čega se plašim
od čega bežim 
samo,
ima nešto strašno ružno 
u podrazumevanju
i ja to ne bih nikako
a uvek se dogodi
kad ljudi provedu previše vremena
znam da ne zvuči kao 
pozivnica za ljubav 
to što ti govorim
ali 

kad se zaljubim 
ja sam do grla od straha usrana 
vidim kraj pre početka 
ne znam da l mi teže pada
ideja da neko pobegne 
kad upozna sve od mene
ili užas kad shvatim
da ja moram pobeći 
htela bih da može biti jednostavno 
al ima nešto
u našim uplašenim detinjstvima
što stoje u ćošku
i gledaju nas kako još jednom
pokušavamo da pređemo igricu 

*

kad se zaljubim
jež i ja smo dva brata najrođenija
napeti i nakostrešeni
dok srce lupa kao ludo
male bodljikave cave
musave.

Novogodišnja

ti misliš godine nešto znače
možda i znače
al ja ne znam šta
za mene samo još jedan podsetnik
na prolaznost
izgleda da ipak niko od nas
neće preživeti život
kakvo sranje
zato žurim da stignem
pet života u jednom
još nema tog blata
u koje se nisam uvaljala
te vatre na koju se nisam opekla
mene brine samo ono
kad sedim mirna 
kad me ništa ne boli i ne žulja
tad znam da nešto nije u redu 

ni ove godine nisam savladala 
lekciju o strpljenju 
umeću puštanja
izgleda da nikad i neću 
svuda gde sam stigla
nestrpljenje me je dovelo 
žila kucavica što pulsira u ritmu
daj sve i odmah
i neka mi presedne 

srećna 2020 i tebi 
da mi budeš živ i zdrav.

Nešto drugo

svi tražimo savršen sudar slabosti
fabričke greške na pravim mestima
kompatibilne sjebanosti 
traume iz detinjstva, života 
harmoniju bola

ljubav je samo drugo ime
za proživljavanje već vidjenog
da bi bila potpuno nova
moraš da izvršiš
ozbiljne hirurške zahvate
na svojoj duši 
posle nekih
više nikad nećeš biti isti, ista 
ali možda
samo možda
biće mesta za nešto drugo
nešto što ne boli.

Dijana Knežević rođena je 1989. godine u Apatinu gde završava osnovnu i srednju školu. Tokom i nakon studija, živi na relaciji Novi Sad – Beograd. Trenutno živi u Novom Sadu, ali to je uvek podložno promenama.