POEZIJA

Ada Ciganlija

poslednji put sam preplivao
nešto poput reke letos,
sa drugom
bili smo pijani, bila je noć

dva mlatarala u mastilu
što, svako malo, viču
si tu… jesam
a ti… jesam
bili smo dva mehura u kafi
vikao sam si tu si tu
ali čuo samo šum vode
na kratko izgubio pravac

na obali, kasnije
pandur nam je našao paket
bacio ga u vodu
a nekim čunjevima dobacio
Šta gledate, puštamo brodiće
neobično saosećajan pandur

ona je sve vreme
ležala na plaži bela
tačka na domini

obojica smo hteli
s njom da budemo:
dva mlatarala u mastilu
dva stepeništa pasarele noću

bolje mi je otkad se viđam
s devojkama govorila je

Sarin jun

Palac pritisne metalni nokat limenke. On škljocne kao blic fotoaparata. Unutra zašumi tamna voda, a nad njom Sara, na ivici bazena, Sara, prgavi ditiramb na rubu stene, slučajno tu.

Čitav dan je Sara samo kradljivac nečije lopte. Pa je krije, nevešta, dok sve više oseća žuborenje tamne vode u sebi, čitav dan, dok ne dođe tuširanje. Tad jasno vidi da više nije samo Sara, sa dvadeset dva magneta s putovanja na frižideru, crveni lotus studentskih posteljina, zelena majica na tatinoj sahrani, štreberski tornado pod disko kuglom, Sara. Još je neko u Sari, tu, i kasnije

na terasi, u noći svežoj kao list mente pod jezikom. Ona sluti ređanje cigli, postavljanje cevi. Predgrađe se širi, sa svojom sklonošću ka glagolima, s crnim zvonima u kojima svetle reči, poput: nepravda ili uspomena ili Džon Rambo ili Sara, što da ne. Ali, neće Sara biti tek jedna od užarenih glava noćne rasvete kaže sebi. Predgrađe se širi, večito derište, večito rast.

Sara je isto tako predgrađe, u pamučnoj majici koja se sve vise zateže oko stomaka. Ponosna kao bombarder, s igralištem u sebi. Krhkija od malog oblaka. Ni na ivici bazena ni na steni, već na ti s okeanom, u svakom noćnom talasu.

Temelji

preduzeća za puteve znaju
da svu reputaciju duguju
samo pažljivom čitanju strasti
biljnih žila pod zemljom

Mirko Kekić (1996, Požarevac)
Pesme su iz zbirke “Bugi-vugi predgrađa”, koja izlazi u septembru u izdanju SKC-a Kragujevac. Do sada je objavljivao u listovima/portalima: Agon, Danas, Braničevo, Čovek-časopis i Suština poetike.

Totem metropole

grad osteoporoza i beton
ispovest rešena
kao strip
u četiri slike

sumnja je večna
kao kretanje
i trideset godina
provedenih u jajnoj ćeliji

ekonomika tela
drži te prisebnim
iako si peregrin

dakle, samo dodir
više gest i umor čula
nego svi oni atributi
koje pripisuješ sebi

jaje potopljeno
u ključalu vodu
ne postaje
ni amblem ni kokoš ni feniks

u zoru pronalaziš sebe
u pozi velikog jogina
survanog u horizont
gde je prah beskrajan
i trajniji od oblika

sumnja je večna
kao kretanje
i drži te prisebnim
sklonim grubostima tla

preostaje ti da se raspršiš
postaneš grad
metropola senki i duhova
nema čoveka
ni straha
ni ideala
dakle, samo grad

Nežna stopala

vučemo se po ulici
ti još uvek nervozno uvrćeš
krajeve kose
i krišom povraćaš đakonije
koje si spremila
da impresioniraš
naše snobovske
porodične prijatelje

kažiprst pod nepcima
i burma
s koje se sliva pljuvačka
dovoljan su razlog
da tvoja silueta ostane lepa
a naduvani klinci
i dalje balave na tvoje
kukove-bagere

vučemo se po ulici
još uvek nervozan
zapalio sam
našeg mrtvog psa
i slušao kako pucketaju
grančice u vatri

trgovi su postali
teška tahikardija
prašnjavi trotoar
nežniji je od nas

toplim sopranom
tepamo ljubavnicima
koje krijemo
iza tapaciranih vrata
iznajmljenih stanova
i lažnih profila
na društvenim mrežama

vučemo se po ulici
imamo neobjašnjive napade besa
iznenadnu vrtoglavicu
isuviše dugi dan
usporenih pokreta
koji poniru
kroz vazduh
kao tanani mlaz peska

i opet
smrt je suviše tesna
za naša
stopala

Didaskalije

prostor te želi izvan sebe
tačka nema dimenziju
sadašnjost je
poslovično teskobna
i gruba
kao domina
snažnih mišica
u kožnom korsetu

i ti bi
da se umotaš
u škriputavi lateks
i nestaneš među
književnim klasicima
čvrstih guzova
i još čvršćih stihova

u međuvremenu
dovrši čaj
sažvaći dvopek
obriši lice
i pođi na posao
u nasleđenom kaputu
s dezenom riblje kosti

podmukao kao
opšte mesto
sišao si
s beskrajnog trapeza
i priklonio se tlu
zašto pisati

polomi prste
i čekaj
da se sve zaboravi

Aleksandar Petrović Babić rođen je osamdesetih godina prošlog veka u Svetozarevu. Pamti dane pinball mašina. Izdao je zbirku pesama “Gotam Bluz” i jos dve zbirke čije je naslove zaboravio. Trenutno radi na novom rukopisu dok ga taj isti rukopis potajno menja. Strahuje da će do kraja zbirke postati neko drugi, onaj koga više neće moći razumeti.

Petlja

I odjedanput
Se nalazim usred neke petlje
I dosta mi je
Svega
I nje i njega,
Dosta mi je,
Zemlje.
Ja sam astronaut.

Ego

Jer sav taj soul, jazz i seks
Meni je stvaran
I halteri i glas i crvene usne
Bez trunke priziva
zovu moj glas noćima
I pitam se zaista
Kakva je to sudbina
Ovog čovjeka
Da ljubav traži tamo
Gdje vrag se smije samo
Gdje ljubavi nestaju
U crno crvenom prorezu
Između svjetova
Gdje titraji jazza
Pokreću lutke
Crvenih usana
Koji je to blagoslov
Pao na ovog čovjeka
Da ljubav traži tamo
Gdje vrag živi samo

Al možda sam lažac
Smrtniče
Oduvijek sam lažac
Zato mirno spavaj
Jer
Život moj je nestvaran
Tek proizvod duha
Koji uz cigaretu čeka
dolazak anđela
u kasnoj noći
na vratima kluba.

Djed u krevetu

Sve što želim
je staviti šešir,
i popiti šalicu kave,
zapaliti cigaretu,
na nekom lijepom mjestu,
u nekoj lijepoj kavani,
u ravnom odijelu,
ulaštenih cipela,
i uređene brade,
misleći na sina
i njegovu djecu.

Ivan Bogović rođen je 1976 u Zagrebu. Završio je Ekonomski fakultet u Zagrebu. Svoj izraz je pokušao naći kroz pisanje kratkih priča u sklopu druženja unutar Centra za kreativno pisanje u Zagrebu, objavljuje kratke priče kao dio zbirke mladih autora „Krom i pakao“. I poezija ga slijedi godinama. Objavljuje pjesme na portalima, čita i šalje pjesme prijateljima. Ipak se najbolje osjeća kao pjesnik.