Prisega
Bez trikova
Kad te budem zavolela
radiću kao konj.
Ustajaću u zoru
da oribam podove,
skuvam ručkove,
uglancam komode
i pločice u kupatilu.
Želim da imamo
lep, udoban stan.
Kad te budem zavolela
neću se češljati svaki dan
i zube ću da perem tek oko podne.
Neću se ogledati
čak ni u prolazu.
Zauzeta sam,
mislim na tebe
i stvaram nam dom.
Zasmejavaju me
oni glupi naslovi
u ženskim novinama:
Očuvajte strast
Iznenadite vašeg muškarca,
za neku jadnu uplašenu ženu-klovna.
Ja kad te zavolim, da znaš,
biću dosadna i smrtno ozbiljna.
Neću pokušavati
da te zadržim trikovima.
Kad te zavolim
moći ćeš da mi gledaš u dno očiju.
Toliko će biti bistre.
Bez taloga od tajni.
Bez mulja od prenemaganja.
Kad te budem zavolela
nećeš biti ljubomoran.
Jer tu sam, tvoja,
neočešljana, prosta, verna,
umorna od rintanja,
zaspim uveče čim legnemo u krevet.
A ti, kurvin sine,
tad sedi za kompjuter
i na internetu gledaj
slike drugih žena,
očešljanih, budnih,
sa očima mutnim kao žabokrečina.
Zaborav
Lepo je kad neko
zaboravi da kaže hvala,
da čestita rođendan,
da pita kako si.
Lepo je kad neko
ne oseća dužnost
da te se seti.
Ima nešto iskreno u tom zaboravu.
Nešto nevino i prisno.
Nešto toplo i spontano
što sam uvek cenila više
od narcisoidnog sećanja
koje usiljeno i letargično
štiklira ljude
na svojoj listi obaveza.
Veš mašina
Dva krhka staklena svećnjaka
stoje na mašini za veš.
Pre nego što je uključim
sklonim svećnjake
da ih centrifuga ne obori i razbije.
Vidim tu mogućnost
pri svakom pogledu
na dati prizor.
Moj muž, pak,
uključi mašinu
i ne skloni svećnjake.
On taj prizor ne vidi.
Ne prepoznaje ranjivost konstrukcije.
I ne razmišlja unapred.
On bi da pere veš. Ostalo ga ne zanima.
Mora da sam jako glupa
kad sam potrošila celi jedan dan
čudeći se
kako je mogao da mi slomi srce.
Frida Šarar.
Iz zbirke Halter ego, V.B.Z., 2018.
JABUKA
ja sam jabuka
i ima mnogo krvi na njoj
i ti si jabuka
i na njoj ima mnogo krvi
kad otpadnemo i pokupimo se, prizemljeni
postaćemo čudna mešavina
to je možda jedini način da stresemo prljavštinu
treba da saznamo te jabuke
kakva su im semena
kakvi su ih crvi jeli
i da je zrelost jednaka prizemljenju
iako to možda plaši
treba da želiš da znaš sve i da upoznaš i crva;
taj pomno bira zdravo meso
imamo li drugi zadatak do da budemo hrabri
ne
šta god da je zemlja
pravo na nju je prirodno
gravitacija ima svoje želje
jabuka ima granu stablo koren list
i peteljku
DŽEZ
sanjam da više nismo mi
noć zapara senku, tiho je
zid nosi slobodan vazduh, stoji
između nas – kao džez
vanredno tužan
usta su teška, mazim ti nos –
taj me je nekad mirisao
uz koltrejna,
disao si veselo
MIRIŠE
miriše na stokholm i na cigare
kao sunce koje nikad ne zalazi
iako u stokholmu izlazi kao penzioner
i gubi se kao maratonac u trci na sto metara
miriše na neprospavanu noć
a spava kao podojeno odojče
nosi zanimljiv feromon
koji moj pomno voli
ima pravu nogu i ispravno stopalo
zna kako da nagazi
kaže da bi bio iscelitelj da je dobio ruke
za njega je isceliteljstvo neupitno,
iscelitelj je čovek koji ti pokazuje put
samoisceljenja
to je moj ikigai
nasloni me na rame i kaže da voli da me
duši
to je njegov način da me
oduševi
želja mu je da me naoruža mišlju da je
sve u savršenom redu
da jedinka može da spasi kolektiv
da je mir rezultat borbe sa samim sobom
a da je nositi krst lepo
priča u nedogled
i balav je za prave stvari
proučava kinesku medicinu, zvezde i raj
verujem da ga čeka njegova nimfa tamo
veruje da sam ta nimfa ja
obećao mi je da će izabrati mene
čak i ako bi mu se sve sedamdeset i dve device
podale
da je znao srpski, rekla bih mu neki kliše, u fazonu
obećanje ludom radovanje
ali on zna samo turski
obožavam reč sikter, morala sam da je upotrebim
Uma Vid
Uma Vid, pseudonim Viktorije Marinković, odrasle u Vranju gde je završila gimnaziju “Bora Stanković”. Dva puta nagrađivana na konkursu “Bore Stankovića” za pesme. Objavljena poezija i u zborniku “Zaječarskog proleća”, 2013. godine.
Uma Vid, je autorka zbirke pesama “viktorije” objavljene godine 2018. Neke od pesama iz zbirke su objavljene u “Modricama vazduha”, antologiji pogranične srpske poezije. Uma Vid je medicinska sestra, specijalista za psihijatriju i radi sa starim ljudima u gradu Södertälje, u Švedskoj. Njena interesovanja su široka i sveobuhvatno povezana s potencijalom svakog čoveka za samoostvarenje i postanje. Nekoliko godina provodi na psihoterapiji i podučavanju kod psihoterapeuta Željke Kurjački Stanić, bavi se medicinskom jogom, meditacijom i proučava stare vede. Piše svakodnevno i smatra pisanje lekovitim.
Voli Thomasa Österlunda i ima gotovo trideset godina.
Voli melodije, sveće, da sedi u mraku. Volela bi da je staloženija, manje žustra i da ima kornjačino strpljenje i sporinu.
NE ZNAM ŠTO MI JE S RUKAMA
sirijsko primirje
na grad bez krovova
pada prvi sneg