PROZA

Beograd, sadašnjost

Prostorija je u potpunom mraku. Ako se malo bolje zagledate u tu tamu, tek onda shvatate da vas ona može uvući u svoj slatki i topli zagrljaj i da vas na kraju, nikada više neće ispustiti… Jer mrak je taj koji čini bića celima i zbog koga se ta ista bića osećaju živima. Da, ta tama je poprište na kome se smišljaju pakosne igre i samim tim dovode do savršenstva svi njeni ružni, odvratni i deformisani ciljevi. A pošto se igre završe, i maske pobednika i gubitnika skliznu sa njihovih glava, tek onda vidimo pravo lice čistog zla u svom najbeskrupuloznijem mogućem obliku. I na kraju, da stvar bude gora, ti ne znaš šta zapravo vidiš, u čije lice gledaš. U lice đavola… ili možda Boga?
Otvaraju se vrata prostorije i svetlost stupa na scenu. Čovek ulazi unutra i potom brzo zatvara vrata za sobom. Svetlost se ponovo gubi.
„Gospodine…“, izusti čovek koji je ušao. „Da li spavate, gospodine? Ako Vam je potreban odmor, doći ću kasnije…“
Na tu konstataciju, čovek u stolici uključuje lampu koja se nalazi na radnom stolu i vraća malo svetlosti u sobu.
„Ne, ne…“, kaže čovek koji zavaljen sedi u stolici. „Samo sam razmišljao o nečemu… Reci… Imamo li nekih novih informacija o beguncu?“
Svetlost je suviše slaba, ne može im dopreti do lica.
„Imamo, gospodine“, on stavi nekakva dokumenta na sto. „Pronašli smo njegovu lokaciju. Nalazi se u jednom hostelu u Nišu. Već sam poslao svoje ljude tamo.“
Čovek u stolici uze i otvori dokumente.
„Odlično, napokon dobre vesti“, reče zadovoljno se smešeći.
„Samo, gospodine…“
„Da?“
„Šta želite da uradimo sa njim, kada ga uhvatimo?“
„Da ga uklonite, naravno. Nijedna druga opcija ne dolazi u obzir.“

Toga, Japan, 1600.
Kraj Azuči–Momojama perioda

Kendži Nakamura je jedva dočekao ovaj dan. Dan kada će se vratiti u svoj rodni kraj. Posle bitke kod Sekigahare, bilo je jasno da će doći do korenitih promena u zemlji. Tokugavina vojska u kojoj je bio i Kendži, odnela je vitalnu pobedu nad vojskom Išide Micunarija koja je podržavala Tojotomija Hidejorija, vladara zapadnog Japana. Zahvaljujući ovoj pobedi Tokugava Ijejasu postao je vladar čitavog Japana. Interesantno, ali posle bitke Hidejori nije bio pogubljen, već je morao dokazati pokornost Tokugavi oženivši jednu od njegovih unuka. Sada je napokon trebalo da usledi doba mira posle dugog perioda unutrašnjih nemira. Vreme nasilja i nejedinstva bilo je iza njih. Prvi cilj Tokugavine vladavine bio je da umiri državu. Tako je većina samuraja izgubila svoje posede koji su predani daimjaoima. Samuraji su imali dva izbora, ili da se odreknu mača i postanu zanatlije, ili da se presele u grad svog feudalnog gospodara i postanu njegovi plaćeni zaštitnici. To je bila velika uvreda za bušido-ratnike, pa je samo nekoliko samurajskih porodica ostalo u službi carstva gde su radili kao direktni šogunovi vazali.
Kendži je, kao i ostali samuraji, osetio da je došlo neko drugačije vreme. Vreme u kojem samuraji više neće biti cenjeni kao pre, već tretirani kao najobičnije sluge. Više nije bio mlad kao nekada, a i dosadilo mu je večito ratovanje, koje ga je dodatno iscrpilo. Na kraju je odlučio da se odrekne katane i vrati svojoj ženi koja ga je sa nestrpljenjem iščekivala u selu. Iako mu je bilo teško da odbaci takav način života, shvatio je da ovakav put-ratnika više nije vredan življenja.
Tog dana kada se vratio, padala je jaka kiša. Ulica je bila blatnjava i skoro neprohodna. Gazio je svojim sandalama preko sveg tog blata, trudeći se da mu noge ne upadnu u njega. Imao je crnu kosu vezanu u rep, glatko obrijano lice, sitna ružičasta usta i smeđe prodorne oči. Na sebi je nosio plavi kimono koji je bio potpuno nakvašen. U levoj ruci mu se nalazio štap sa smotuljkom od stare marame.
Kada je ugledao svoju kuću na kraju ulice, obuzela ga je neizmerna sreća što će za nekoliko trenutaka biti u zagrljaju svoje drage žene. Dvorište je opasivala ograda od isprepletenih bambusa. Kuća je bila sagrađena od drveta i odignuta od tla, a njeni uglovi su ležali na četiri velika kamena. Krov je bio popločan šindrom, dok se čitava konstrukcija oslanjala na potporne stubove.
Kada je video da se nalazi tako blizu cilja, osetio je naboj adrenalina i potrčao ka kući. Međutim, u tom trenutku je začuo glas koji ga je dozivao iz kuće pored njegove. Skrenuo je pogled i ugledao staru pogrbljenu bakicu sa kišobranom u ruci.
„Gospođo Okada!“, izgovori Kendži.
„Kendži?! Ti si! Ipak sam te prepoznala!“, reče starica oduševljeno. Priđe mu i nakloni se.
„Drago mi je što vas vidim živu i zdravu, gospođo Okada. Nedostajali ste mi.“
„I ti meni, Kendži. Dugo si bio odsutan… Zabrinula sam se da možda nisi…“, ona zastade.
„Ne brinite se, kao što vidite i dalje sam čitav.“
„Koliko je već prošlo od tvog poslednjeg dolaska u Togu?“
Kendži se malo zamisli, pa reče. „Skoro dve godine.“
„Jako puno vremena.“
Kendži potvrdno klimnu glavom.
„Bilo kako bilo, sa tim je sada završeno. Jedino što trenutno želim je da provedem što više vremena sa mojom ženom i sinom. Kako su oni, inače?“
Starica posle ovog pitanja, izgubi onaj sjaj u očima.
„Ti ne znaš…“, izusti gospođa Okada.
„Ne znam šta?“
„Žao mi je Kendži, ali tvoja žena i sin su mrtvi.“

Naselje Rtanj, sadašnjost

Andrija nije mogao da zaspi. Celu noć se prevrtao po krevetu i razmišljao o onome što mu je Miloš rekao.
„Dejan Ristić je mrtav“, ponavljao je glas u njegovoj glavi.
Iako i dalje nije mogao da poveruje u tu tvrdnju, morao je, jer je na kraju krajeva to bila jedina istina. Kroz glavu su mu prolazile Miloševe reči – „Prema zvaničnom izveštaju, radi se o samoubistvu… Ukratko, razgovorao sam sa jednim od čuvara koji su stražarili te noći. Rekao mi je da je čuo buku koja je dolazila iz Dejanove ćelije i onda se zaputio ka njoj. Kada je tamo stigao, zatekao je Dejanovo beživotno telo opruženo na podu i pored njega praznu bočicu tableta za smirenje. Ušao je unutra i opipao njegov puls, međutim, već je bilo kasno. Naravno, uz to, došlo je do kvara na nadzornim kamerama u to vreme i ne postoji snimak njegove ćelije. Smešno, zar ne?! Čovek koji se dobrovoljno predao, odjednom, u toku noći dobija poriv da sam sebi oduzme život… Nema logike.“
Iako su Miloš i Andrija znali šta se zapravo događa ispod ovog plašta laži, to nije imalo nikakavog značaja. Šta su oni mogli uraditi? Prilaziti svima i govoriti im kako se Dejan nije ubio i kako iza svega stoji moćna organizacija koja je odana Bogu Sunca? Dobra šala… Rekli bi im da su odlepili. Varka je uspela i nastavlja da funkcioniše. Ionako ljudi vole kad ih drugi ljudi lažu. Zamažite im oči, naterajte ih da se osećaju sigurno, naterajte ih da se osećaju bitnim, ali najvažnije od svega naterajte ih da se osećaju slobodnim. Onda ste uspeli. Dok svi ostali leže ušuškani u svojim glupostima, u svojim idejama, nadanjima… Bam! Već su te uhvatila jarka svetla i ne dozvoljavaju ti da odeš bilo gde, nikamo da se okreneš… Želiš pronaći izlaz, ali njega nema. Svi… Uspavani, hipnotisani, mirni, ne shvatajući šta se dešava. Kao jagnjad pred klanje… Dok te ne zakolju i dok ne počneš da ispuštaš krv, nikada nećeš ni shvatiti da si tu istu krv prolio mnogo ranije. Pre nego što si postao svestan da su ti prislonili nož uz grkljan.
Sa izlaskom sunca, Andrija je, onako sav bled i umoran, ustao iz kreveta i otišao do toaleta kako bi stao pod hladan tuš. Posle toga se obukao, otišao u prizemlje i naručio doručak. Kada mu je konobar doneo jelo, on poče halapljivo da trpa hranu u usta. Dok je izvršavao tu refleksnu radnju, njegove misli mu nisu davale mira. Bez prestanka je razmišljao o Vladimiru i njegovom upozorenju da se kloni organizacije. Pitao se da li treba da prestane sa daljom istragom i zaboravi na sve što je čuo i video. Ipak, Predrag nije bio toliko bitan šraf u njegovom životu. Mogao je sve da napusti, da ode i nikada više ne pomisli ni na Dejana, ni na Vladimira, ni na Dušana, ni na Maksima… Ipak, nešto ga je vuklo da nastavi dalje. Da li je to bila samo obična ljudska znatiželja? Nije imao odgovor, ali je duboko u sebi znao da se neće smiriti dok ne otkrije šta se zapravo događa.
Ustao je stolice i popeo se uz stepenice. Došao je do kraja hodnika i pokucao na vrata sa brojem 14. Nedugo zatim, vrata su se otvorila i na njima se pojavio Jovan. Dočekao ga je srdačnim stiskom ruke i nasmejanog lica.
„Znači, rešio si da saznaš nešto više o Rtnju…“, rekao je.
Andrija je klimnuo glavom.
„Onda, hajde… Šta čekaš?! Upadaj!“
Jovan širom otvori vrata i pusti Andriju da uđe.

Antonije Ranđelović
Odlomak iz romana “Zarobljene duše”, Medivest, 2020.

Antonije Ranđelović rođen je 3. aprila 1994. godine u Nišu. Prvih jedanaest godina svog života proveo je u Beloj Palanci, nakon čega se sa roditeljima seli u Niš, gde završava osnovnu i Srednju medicinsku školu. Od najranijeg detinjstva je bio okružen slikovnicama, stripovima i knjigama koje su mu postale sastavni deo odrastanja i bitno uticale na formiranje njegovog bića i razvile ljubav prema pisanoj reči. Još u adolescentskom dobu počinje da zapisuje svoje misli i ideje na papir i tako nastaju njegovi prvi literarni pokušaji. Plod takvog truda i upornosti je i njegov roman prvenac Prorokova suza koji je objavljen februara 2020. na Bookmate-u, kao jedan od finalista konkursa Tvoja reč, čime je postao najmlađi srpski autor ikada objavljen na ovom sajtu. Nedugo zatim, njegov drugi roman Zarobljene duše izlazi u decembru 2020. za izdavačku kuću Medivest KT iz Niša. Živi i radi u Nišu