PROZA

Doplovili su iz luka gradova čije su kupole bile od bronce i gdje je voće nalikovalo ljudskim spolovilima, iz luka gradova kroz čije kamene kanale plivaju srebrna jata jegulja, iz luka čiji brodovi imaju rebrasta jedra i gdje tržnice mirišu na začine, iz luka iz kojih dopire pjesma i zvuk mandolina, iz luka gdje se češće potežu noževi nego novčići. Doplovili su i opkolili, a zatim i zaposjeli čitav otok; isprva su njihovi tabori bili na plažama, a zatim su se proširili i kopnom.

Krijes je zamro, ali dim je sukljao iz nedavno niknulih tabora i dalje dozivajući zakašnjele i zalutale brodove.

Strijela i Mali lutali su iz logora do logora, slušali su priče kapetana i njihovih časnika. Izbjegavali su tučnjave kojih je svakim danom bilo sve više i koje su svakom ispijenom kriglom postajale krvavije. Mještani su se uglavnom, uz nekoliko iznimki, držali svog gradića. Nevoljko su trgovali i razgovarali s pridošlicama, zadržavajući susrete na nekoliko kratkih rečenica.

Prošlo je tjedan dana otkako su se jedra ukazala na horizontu i pripovjedači, oni vještiji među kojima je bio i Igla, privlačili su sve više ljudi. Uskoro su im sagradili pozornice oko kojih bi se okupljale gomile, tihe gomile koje su pozorno slušale priče, priče koje su, Mali je primijetio, rasle, mijenjale se ili smanjivale svakim novim kazivanjem.

Mali je najčešće slušao priče kapetana kojeg su zvali Kojot. Njegove su pustolovine bile prepune mačevanja i spletki, pikara koji bi nadmudrili vlasteline i njihovu stražu. Strijela je uživala u Čigrinim prispodobama, prepunim poezije i skrivenih značenja.

Svakim je danom bilo sve toplije, vjetar je mirisao na šumu i svjetlost je klizila kroz krošnje. Pokušali su se progurati do pozornice kako bi čuli Čigrinu novu priču kad je nastala gungula. Nekoliko je ljudi vikalo i pokazivalo prema plaži.

– Ma kakva je to dreka? – viknuo je Čigra s pozornice s osmijehom koju mu nije silazio s lica. Njegovo blijedo lice krasila je gusta, plava brada. Na lijevom uhu nalazio mu se morčić. Bio je dežmekast, nosio je dugi, modri mornarski kaput.
– Jedra! – viknuo je netko iz publike.
– Čuj njega – nasmijao se Čigra – Jedra! Gotovo svaki dan ugledamo jedra.

Mali je ugledao Iglu kako skače na pozornicu, stišavao je rulju – Da, Čigra, ali ono su Svilina jedra.

Malom se učinilo da ga Čigra pita je li siguran na što je Igla samo kimnuo. Sišli su s pozornice i krenuli kroz gomilu koja se bez pogovora razmicala. Strijela i Mali pohrlili su prema plaži i tamo zatekli Bakra kako dalekozorom promatra obzor. Pružio ga je Malom, ali mu ga je Strijela otela iz ruke.

– Ne brini, neće nestati – zaigrano ju je pogurnuo Bakar na što je ova zateturala.
– Balvane jedan – zasiktala je i prislonila dalekozor na oko.
– Što vidiš? Što vidiš? – ispitivao ju je Mali.
– More – Strijela se nasmiješila.
– Nemoj me zezati i reci što vidiš.
– Rebra, onakva rebrasta, blijedoplava.
– Da, ali primjećuješ li nešto neobično? – upitao ju je Bakar.
Mali joj je oteo dalekozor iz ruke i pogledao – Da – kazao je – Jedra su svilena.
– Nisu lagali – Strijeli su se oči raširile.
– Svila dolazi – kimnuo je Bakar.

Uskoro se našla na obali. Iskočila je iz čamca u plićak i sigurnim korakom pošla prema taborima, nekolicina mornara pratilo ju je. Bila je blijede puti, sasvim crne kose i jednako tamnih očiju. Nosila je blijedoplavu svilenu opravu o koju je bila zataknuta zakrivljena oštrica. Igla i Čigra mirno su je čekali ruku prekriženih na prsima.

– Svila – kimnuo je Igla.
– Ona kojoj se obraćaš više se ne odaziva na to ime – odgovorio je, pomalo uvrijeđeno, jedan od mornara.
Igla je nakrivio glavu – Nego na koje?
– Lan – podbo je Čigra.
– Lija – mirno im je odgovorila.
– Mislili smo da si se izgubila – rekao je Čigra.
– Da? Ponadao si se da ćeš morati poslati svoje brodove da me spase ovako jadnu, malu i nemoćnu?
– Hajde, ne moramo se odmah gristi, bit će vremena za to. Ovuda, dozvoli mi da ti pokažem tvoj šator, Lijo. Mali! – dobacio ti je stric – Pomozi Svilinim – zaustavio se – Oprosti mi, Lijinim ljudima oko iskrcavanja.
– Pusti dijete, moji su momci i više nego sposobni iskrcati sve sami. Neka mališan dođe slušati kakvu ću priču zaplesti.
– Polako malo, ja sam na redu – prigovorio je Čigra – Ne želiš li, uostalom, odmoriti?
– Ma hajde, nisi li dovoljno klepetao i zamarao svojim šećernim stihovima? – podrugljivo mu se nasmiješila i krenula za Iglom – Bit će vremena, Čigro. I za tvoje priče i za odmor.

Strijela i Mali su ih pratili, i Lija se uskoro našla na pozornici na kojoj je maloprije stajao Čigra. Stala je na sredinu i dobro promotrila publiku.

– Dozvolite ovoj koja ima čast da je se zove Lijom da vam zaplete priču, drugari umorni mornari.

Lija i zec

Ovu koja vam se obraća nekoć su zvali Svilom. Ona to više nije. Ova što stoji pred vama dala si je novo ime, a ovo što ću vam upravo reći priča je o novom imenu, a s novim imenom dolazi i nova osoba. Ova što više nije Svila dolazi s istoka, tamo gdje mjesečina čini rosu slatkom i gdje ljudi tu mjesečinu piju.

Ova što pred vama stoji se na jedrenjaku i rodila i plovila je tom istom mjesečinom. Postala je kapetan nakon onog kojeg su zvali Hijacintom. Hijacint je bio razborit i njegove su plovidbe bile mirne. Ova je bila prvi časnik na njegovom brodu i neke je to mornare smetalo. Postala je prvim časnikom jer je bila ledena poput čelika i jer je mjesečina jedino što je pila. Hijacintovo je tijelo još bilo toplo kad se nekolicina časnika, čija imena nisu bitna jer bili su štakori, a štakori prvi bježe s broda koji tone, odlučila da Svila ne može biti kapetanom. Ali ovo neće biti priča o njima i njihovoj izdaji. Njihova se priča nalazi na dnu mora i usne su im modre i hladne i nepomične. Njihovih priča više nema.

Ovo je priča o imenu, a to je ime Lija.

Tamo na istoku, gdje se i tijekom zime osjeti trešnjin cvat, gdje kažu da sunce izlazi, a izlazi posvuda i posvuda plamti, gdje rijetko koji mornar dođe, tamo vas vodim. Bilo je proljeće i mećave su konačno zamrle. Ova je šetala dokovima i u lokvi otopljena snijega ugledala je sebe, a sa sobom i ostatak svijeta. Oblaci su polako promicali nošeni istočnim vjetrom, s crjepova su kapale krupne kapi, a iz dimnjaka dopirao je dim.

U lokvi, a samim time i pokraj ove, ukazao se zec. Krzno mu bješe bijelo, a oči od žada. Osim, kad se ova osvrnula, zeca nije bilo. Ali gledaj! Tamo je, stoji pokraj ove u lokvi. Sjetila se stihova jednog pjesnika i mudraca, a takvo što je rijetko, gdje se pita je li stvaran svijet ovaj oko njega ili onaj u lokvi. Zec kao da je ovoj pročitao što misli na izrazu lica.

Kazao je ovoj da ga prati od lokve do lokve.

I ova ga je pratila, pritom se zabijajuć’ u ljude, loveći ga lokvama. Ribari su je psovali, djeca joj se rugala, a dvorske su dame dizale svoje nacrtane obrve. Ova, tada još Svila, nije posustajala, poput samog zeca, skakutala je tražeći njegov odraz, ako odrazom to možemo uopće i nazvati. Vijugala je ulicama, sve dalje od dokova, dalje i od trgovaca, prema carskim vrtovima i hramovima i dvorcu. Lovila je lokve, lovila je zeca s očima od žada, tu bijelu sjenu. Pratila ga je i nije dizala pogled. Ova nije sigurna koliko je ta igra, a možda čak i lov, trajao. Mora da je još uvijek bilo proljeće, dim se dizao i kovitlao, snijeg se topio i istočni je vihor zavrludao latice trešnjina cvijeta stvarajući nešto nalik vatrometu na mirnom plavom nebu.

Uskoro se ova našla pred hramom koji do tada nikada nije vidjela, a vjerujte ovoj, znala je taj grad kao što je znala i vjetrove i mornarske čvorove, znala je sve o njemu, često je tražila utočište u njegovoj luci. Hram je stajao tamo, slabašno osvijetljen sjajem crvenih lampiona, razvaljenih vrata i zaboravljen. Nije mogla razaznati koji su to kipovi ispred hrama. Ova je pogledala prema lokvi, a zec kao da joj je pokazivao glavom da uđe u hram. Ova je tiho tapkala. Ušla je u hram.

Mirisao je na trulo drvo, a danje svjetlo i svjetlo lampiona prodiralo je kroz pukotine u drvu pritom stvarajuć’ sliku stabla, možda trešnje, ne nečeg zamršenijeg, prepunog čvorova i neobičnih cvjetova. Ova se, plahog srca, srca plahog poput zečjeg, trudila suvereno koračati hramom, u mrak, u trulež dasaka gdje svjetlost nije dopirala.

Tamo dalje, gdje se trebao nalaziti kip božanstva, možda Kćeri kiše, možda Mudre, neki kažu pijane, budale, tamo, usred truleži i vlage, gdje svjetlosti nije bilo, nalazio se zec. Zec je drhtao i bio je bijel kao oblaci koji su uplovili u nebo. Oči su mu bile od žada i promatrale su ovu.

Drhtao je. Drhtao je i konačno progovorio.

Kazao je da ne vidi i da je zbog toga ovdje zatočen već dugo. Kazao je da skakuće od lokve do lokve i da ga do sada nitko nije ugledao. Tražio je pomoć ove koje su tad zvala Svilom. Zec je rekao da ova mora puhati, kao što bi se puhalo u vrući čaj, u njegove oči, kako bi se žad otopio i kako bi se oslobodio kletve.

Ova ga je uzela u ruke. Mazila ga je, dala mu je poljubac i njegovo se srce smirilo. Izvadila je nož i iskopala mu oči. Zec se neko vrijeme trzao, ali nije pustio ni zvuka, njegovo bijelo krzno bilo je prošarano crvenilom. Pronašla je draguljara i od očiju je napravila naušnice.

Otada vidi zeca u svakoj šalici, lokvi, rijeci, moru. Otada je zec čuva ili možda progoni. On nije više slijep i zatočen, a ova plovi morem kao da je ono od svile. Ali ova to više nije. Ova je ubila zeca.

Ova je postala Lija.

*

Jedro je bilo gotovo dovršeno. Sasvim crno, u njegovu tkaninu bilo je zašiveno i gavranovo perje, sasvim crno osim bijelog kruga na samoj sredini, bijelog kruga u čijoj se tkanini nalazilo perje galeba. Švelja ga je promatrala s ponosom. Kartograf se tek probudio, dokasna je na pučini promatrao zvijezde pritom ne zapisujući ni riječi.

– Mali je sa Strijelom? – upitao ju je.
– Mali sluša priče, tako je – potvrdila je.
– Ne misliš li da se previše zanio?
– A kako ne bi? Cijeli je život ovdje, sjećaš li se kako smo mi bili očarani kad su svi ti mornari došli na ostrvo?
– Sjećam, ali čini mi se da ne vidi više otok, nego samo sve što se nalazi oko njega. Poput Igle, želi kartu kako bi došao do Okrhnutog otočja, kao da će njegov pronalazak udahnuti život tom mjestu i tamošnjim stanovnicima, kao da nije ni postojalo prije njega.
– Pretjeruješ, pusti ga da uči.
– Može i od mene i tebe učiti. Tko će, ako ne on, risati karte nakon mene?
– Tvoj je otac bio ribar.
– Kakve to sad veze ima?
– Ne sjećam se kad sam te zadnji put vidjela s mrežom. Odlučio si se hvatati ono što se nalazi iznad mora, daleko iznad mora, a ne ono što se nalazi u njemu. Mali možda želi vidjeti ono što se nalazi dalje od ovog kamička.
– A možda su mu samo Igla i ona djevojčica napunili glavu obećanjima.
– Zove se Strijela, nije djevojčica, a njegova je glava već bila prepuna priča mnogo prije negoli se tvoj brat uopće vratio.
– Kako napreduje jedro?
– Kao što i sam vidiš, uskoro će biti dovršeno. Pobjednik Festivala uskoro će imati novo jedro.
– Želiš li sa mnom poslušati koju priču?
Odmahnula je glavom – Moram dovršiti jedro. Pusti Malog, neka uživa.
– I neka ode jednom kad ovo sve prođe?
– Ako mu je to želja. Zar je nas nešto sprječavalo da postanemo ono što želimo biti?
– U pravu si, nije. Ali sam…
– … zabrinut, naravno, ne bi bio dobar otac da nisi – prišla mu je i poljubila ga – Prepričaj mi ako čuješ koju dobru priču. Samo nemoj Kojotove, prepune su mačevanja i busanja o prsa.
– Nadam se da ću uhvatiti onog debeljuškastog, onog koji se tebi sviđao.
– Nije mi se on sviđao. Svidjele su mi se njegove priče.
– Kako su ga ono zvali? – Kartograf se smješkao – Čizma?
– Čigra. Nisi u stanju biti ljubomoran čak i kad glumiš.
– Možda sam onomad trebao otići s otoka s onom trupom glumaca.
– Možda jesi, ali nikada nisi bi u stanju popiti kao oni.

Kartograf je odjenuo kaput i poljubio svoju ženu. Izašao je i omirisao je zrak. I dalje je osjetio dim. Zaputio se prema mjestu gdje će zateći žamor.

Čim se približio dijelu šume gdje su tabori počinjali začuo je šuškanje, a šuškanje se ubrzo pretvorilo u rečenice, rečenice isprva nisu imale smisla, ali ubrzo je razaznao razne dijalekte, neke od kojih bi prepoznao, druge koje je prvi put čuo. Nešto dalje, žamor je prestao, ugledao je pozornicu, a na njoj se nalazila žena. Gomila oko nje sjedila je u tišini. Žena je prestala gestikulirati i lagano se naklonila. Ljudi su sjedili, učinilo mu se gotovo pa nepomično, još nekoliko trenutaka prije nego li je uslijedio pljesak. Žena je, nimalo u žurbi, sišla s pozornice. Osjetio je kako ga netko grabi za rame.

– Ma vidi ti to, moj brat je došao slušati umjesto da samo bleji u nebo.

Okrenuo se i ugledao nasmiješenog Iglu. Pokraj njega stajao je Čigra i još jedan čovjek. Taj je bio visok, nešto tamnije puti, crne, dotjerane brade i vragolasta, možda čak i podrugljiva pogleda. Nosio je kaput boje crnog vina, a na glavi je nosio maramu iste boje.

– Htio sam čuti tebe kako se sramotiš, ali čini se da sam uranio – odgovorio je Kartograf – Čigra, dobro te vidjeti. Dragi Kojote, kriješ li i dalje činjenicu da gubiš kosu? Čovjek bi pomislio da će taština nestati nakon svih tih dugih plovidbi.

Kojot se nasmiješio – Prijatelju Kartografe, o plovidbama ti ne znaš ništa, a marama je tu samo zato što dobro pristaje uz kaput. Važno je dobro izgledati, pogotovo kad je prigoda takva. Upitaj svoju ženu, sigurno bi se složila.

– Gdje je Mali? – upita Kartograf.
– Tu negdje, sa Strijelom je. Ne brini, drži oko na njemu – odgovorio je Igla.
– A tko drži oko na njoj?
– Mjesec – odgovori mu Čigra.
– Vidiš, problem je u tome što se ne vidi kroz krošnje toliko dobro – hladno odgovori Kartograf.
– Neka, ne brini, vidio sam ga maloprije – prekine ih Igla – Slušali su Lijinu priču.
– A tko je Lija? – upita Kartograf.
– Ona koju su nekoć zvali Svilom – Kojot ponudi odgovor.
– I? Tko je sljedeći na redu?
– Onaj kojeg i dalje zovu Čigrom iako je više nalik bumbaru – nasmije se Igla.

Zaputili su se prema pozornici, a gomila se opet razmicala. Kartograf se trudio ne gledati u rulju, ne tražiti Malog. Lija ih je čekala.

– Jesi li siguran da želiš nakon mene nastupati, zdepasti? – Lija je pakosno dobacila Čigri.
– Nisam siguran ni u što, osim da postoje plima i oseka i da ljudi ne vole kada netko ubije slatkog malog zeca – sasvim mirno odgovori Čigra.
– Osim ako u pitanju nije zečja čorba, naravno – prokomentira Kojot.
– Čigra, jesi li spreman? – prepirku prekine Igla, na što ovaj samo kimne.

Popeo se na pozornicu i rukama gestikulirao ljudima da se stišaju. Kad su ljudi konačno utihnuli, progovorio je.

– Dozvolite meni, Čigri, iako neki kažu da bih zbog droba trebao biti bumbarom, da vam ispričam nešto što se sasvim sigurno nije dogodilo, ali to ne umanjuje vrijednost priče. Ako ništa, ova priča, za razliku od pustog prepričavanja onoga što se dogodilo, čega ste ovih dana naslušali, nudi pogled u budućnost, u nešto čudesno što tek može da se dogodi. Poput sna, poput horizonta.

Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu, Jugoslaviji. Objavio je dvije knjige, “Nebo u kaljuži” i “Uvjerljivo drugi”. Trenutno radi na tri treće knjige. Živi u Zagrebu.

Sedi u sobi koju su za nju odabrali dok se još nije ni rodila. Nadvijena nad knjigom, pridržava lice šakama. Dosađuje se, sto je nizak i nema prostora da mlatara nogama, niti da se zaljulja na stolici. Knjiga joj se gadi pod prstima, papir je hrapav i žut, rečenice su mrtve, a crno-bele slike odurnih vojskovođa izazivaju u njoj mučninu. Zamišlja sebe na sutrašnjem času kako prkosno odbija da radi zadatak, kako istresa sadržaj školske torbe u kantu za smeće i odlazi. 

–  Kud misliš da si pošla?

–  Da živim! 

Onda shvata da ona zapravo ne zna šta znači živeti, pa ponovo zagnjuri nos u knjigu. Uzima lenjir i višebojnu olovku, pa počne da podvlači rečenice. Umesto da izdvaja ključne reči, podvlači sve redom, onako kako čita, jer ništa iz te knjige nije važno. Od slova vidi rešetke, utamničena je u tom štivu i bes joj kulja u trbuhu. Podvlači žustro i grubo, papir se kida pod olovkom. Na marginama ispisuje mržnju i prezir. Rasplače se od besa, voda iz očiju raskvasi lice vojskovođe i ono se raspada kao metal pod rđom. Misli joj opet lutaju, lebdi nad učionicom i zaustavlja se u zadnjoj klupi. Tamo gde smeštaju dripce i probisvete, nepismene i odbačene, buntovne. S njima hoće da bude. Zamišlja kako se ljubi sa jednim od takvih momaka. Zamišlja kako se ljubi sa svim tim momcima odjednom, ona je deo klana, a klan će zapaliti školu. Kad se  požar utiša i dimna zavesa spusti, dalje ne vidi. Ne zna kako izgleda dan posle.

–  Umukni i uradi šta ti se kaže! –  govori sebi i udara se knjigom u glavu.

Shvata da je brže ako se povinuje, ako iščupa tu lekciju iz korica, sažvaće je i pusti direktno u krvotok. Sutra će besprekorno da ponovi sve što je progutala, kao da joj je stalo, kao da je lažna znanja uzbuđuju više od života. Obeća sebi da će izdržati i da će sve biti drugačije kad se škola završi, kad bude mogla da bira svoj dan i svoje knjige.

–  Kakav će to biti dan! –  misli ushićeno. –  Uzbudljiviji od avanturističkog romana!

Zamišlja sebe odraslu. Ima manje od trideset, jer ljudi sa trideset već su stari, debeli i ružni. Ima, na primer, dvadeset tri ili pet. Možda je udata. Da, što ne bi bila udata! Vidi svog muža kako spava na stolici dok ona mahnito usisava oko njega i zbraja šta sve treba očistiti, oprati, osušiti, ispeglati, zakrpiti, skuvati, podgrejati. On ništa, spava. Ali bar ne hrče. Jedna njegova čarapa zagušila je usisivač. Gađa ga tom čarapom. On i dalje spava. Ide joj na živce taj njen muž. Nema u tome ničeg lošeg, svi kažu da ti najviše živaca izjedu oni koje voliš. Stravično voli svog muža. Prodere mu se u lice i probudi ga. On je samo pogleda, pa se prebaci iz stolice u krevet. –  Šta ti je, ženo? –  mumla začuđeno. –  Stalno nezadovoljna… šta hoćeš ti od života? Ona ga pogleda kao što danas gleda vojskovođe i nastavi da čisti. Užasnuta, shvata da joj je dosadno isto kao sad.

*   *   *

Sedi u iznajmljenoj sobi. Boravak tu košta je pet evra na dan. Ona zaradi sedam evra dnevno, pod uslovom da ima posao. U poslednja dva meseca ima sreće, radi u državnoj službi, pa dobija čak i putni trošak, iako ne koristi nikakav prevoz. Na zameni je, čim se neko od njenih kolega penzioniše ili umre, primiće je za stalno. Mlađe kolege je bodre, kažu: –  Svi smo se tako zanosili na početku, ne brini, to će proći. Što pre pustiš, lakše će ti biti! Ona ne zna kako da pusti, pa je savetuju: 

–  Najvažnije ti je da su mirni na času! Zbog direktora, znaš. Neće ti on proveravati šta si ih naučila, ali će čuti ako galame.

–  Ja sa njima imam dogovor: petnaest minuta da me slušaju i zapisuju šta govorim, ostalih pola sata mogu napolje. Svima dobro!

–  Ništa ti oni neće čitati, odmah da znaš. Gledaj s njima filmove, to im drži pažnju.

–  Kad ih pitaš, nemoj se ograničavati na gradivo, tako ti niko neće proći godinu! A šta će ti da ih gledaš nanovo? Pitaj dok ne nađeš nešto što znaju! Ja, na primer, tražim da uradi deset sklekova za prolaznu, ako već ne zna ništa da mi kaže o strujnom kolu. Razumeš sistem?

–  Dobar je ovo posao, naročito za ženu. Odradiš četiri časa, to je ništa, pa imaš vremena da se posvetiš kući i svojima. Je l’ tako?

Nije znala, pošto još uvek nema ni kuću, ni svoje, iako se približava tridesetima. Barem nije debela, a nije ni ružnija nego što je bila u pubertetu. Ako je sve tako dobro kao što kažu, zašto na posao odlazi sa ciglama u stomaku? Taj tovar teži joj je od svih knjiga koje je ikada pročitala. 

–  Kakva ironija –  govori svom dugogodišnjem dečku –  celog života samo čekam da se škola okonča, a onda se zaposlim kao nastavnica!

–  Šta se čudiš? –  on je gleda s nerazumevanjem. –  Pa to si završila! Šta si mislila da ćeš raditi?

–  Mislila sam da ću se baviti naučno-istraživačkim radom. 

–  Večito ti nešto nije po volji. Znaš koliko ljudi bi ubilo za posao koji radiš? Tri meseca godišnjeg, ej! Gde to još ima?

Skrene pogled i ne odgovara mu. Misli da će do prvog godišnjeg sazidati grobnicu onim ciglama koje joj se gomilaju u trbuhu. Nezahvalna je, stidi se svojih prohteva i sebe.

–  Moram kući, keva zove na ručak. Ajde, razvedri se malo i budi dobra! –  kaže joj, poljubi je ovlašno, ni u obraz, ni u usne, pa pohita kući. 

Ostaje sama i slobodna da zamišlja budućnost s njim. Ima manje od četrdeset, jer su ljudi u četrdesetima smežurani, skvrčeni i isceđeni kao suve smokve. Ima, na primer, trideset tri ili pet. Možda je izrodila decu. Da, što ne bi imala dva sina, sinovi su lakši za odgajanje nego ćerke. Vidi svoja dva dečaka kako se bacaju po sobi niz čije zidove cure igračke. Tabanaju nogama o pod kao da su potkovani, gađaju se lego kockama, cepaju slikovnice, arlauču. Prilazi da ih smiri, ali oni je uopšte ne vide. Zagleda im se u mala prkosna lica i primećuje da nijedan ne liči na nju. –  Sve ste povukli na očevu familiju –  govori zblanuto, a stariji je pogodi plastičnom kockom po sred leve obrve. Mlađi se valja od smeha. Muž proviruje kroz vrata: –  Idem kod keve na večeru, pa se vidimo kasnije. Budite dobri! Ona protrlja obrvu, pa zapreti dečacima, potom ih moli, pokušava da ih podmiti, a onda poražena shvata da ne ume da ih obuzda kao što ni danas ne ume da obuzda decu koja su joj dodeljena u školi.

*   *   *

Sedi u sobi koju će otplaćivati narednih dvadeset godina. Tad će imati skoro šest decenija i nedovoljno radnog staža za penziju. Po svemu sudeći, neće biti ničija baba iako će je mnogi oslovljavati tako. – Pedesete su nove četrdesete! Četrdesete su tridesete sa iskustvom! – ponavljaju zategnute gospođe u reklamama za preparate protiv starenja. Mrzi te gospođe i smatra ih praznoglavim, a opet se svim silama upinje da im bude nalik. Jedanput mesečno farba kosu, dvaput godišnje izbeljuje zube. Triput nedeljno ide na jogu i sa svakim udahom i izdahom psuje instruktorkine pretke i potomke. Hrani se po strogom režimu, kloni se svega što je slatko i ukusno, pre će umreti od gladi nego što će zalogaja uzeti nakon šest popodne. Najobilatije se hrani putem kože, noću i danju. Užasava se prežderavanja na proslavama, pa zato retko kad nešto slavi. Kad bi imala mačku, slavila bi njen rođendan, jer mačije poslastice ne mame ljude. Volela bi da svoj prostor deli sa nekom životinjom, ali se ne usuđuje, jer mačke mogu naprasno da odu, komšije truju tuđe pse, kornjače umiru od očnih bolesti, golubovi prljaju terasu.

Stiže joj poruka: – Hoćemo li na po jedno crno? Zadigne majicu, pa premerava stomak. Ako je dovoljno ravan, prihvata poziv. Isti scenario traje godinama. Uredno joj se javlja svake srede, kaže: – Sreda je naš dan! On bira vreme, ona bira mesto, da ne bi zabasali negde gde izlaze njeni učenici. Sedaju podalje od šanka, on poručuje crno pivo, ona vino. Razgovaraju škrto i gledaju se dvosmisleno. On plaća račun, ostavlja darežljivu napojnicu, vozi je kući. Ispred njenog ulaza vešto je hvata za vrat, pa počne da je ljubi. Drugom rukom raskopča pantalone, onda joj zagnjuri lice u krilo i grubo joj mrsi kosu. Posle je više ne ljubi. Zakopča se na brzinu, pa lopovskim korakom ulaze u njen stan. Manevriše njenim telom kao da mu je Kama sutra ugrađena u čelo. Nikad ne koristi zaštitu, nikad joj ne priušti vrhunac, uvek nestane u zoru. Sve to bolje je nego ništa. 

Dok bira odeću, parfem i nakit, misli na dan kada će telo prestati da je muči požudom, a um prohtevima. Misli na dan kad više neće biti očekivanja, stremljenja i strepnji, jer sad malo toga dolazi, a još je manje onoga što uzmiče. Starost joj se najednom čini kao spasenje. Zamišlja sebe staru i dementnu. Odavno već ne broji godine. Telo joj je kao kora drveta, suvo, izbrazdano i krto. Niko je ne primećuje, nevidljiva je i samoj sebi. Kad stane pred ogledalo, vidi samo isparenja koja zamagljuju svako njeno sećanje na život. Ne zna više ni sopstveno ime, ni da li je žena ili ptica. Ispunjava je do tada nepoznat osećaj, neko neimenovano zadovoljstvo, blaženstvo zaborava. Život je, najzad, nezahtevan i prost. Za takav osećaj, vredelo je roditi se.

Marijana Čanak (1982), Subotica. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Prisutnau časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Živi i radi u Novom Sadu.

CRVENI ŠAL

Na vrhu devetog brda od obala Dunava, na zelenoj zaravni između starih i tek olistalih stabala jabuka i šljiva, usamljeno su stajale oronula štala i bela kuća sa malim prozorima i teškim drvenim vratima. Iz dimnjaka na potamnelim crepovima obraslih mahovinom i lišajem, i zimi i leti, do oblaka i ptica, vijorila se siva traka. Ispod streha kuće gnezdile su se laste a danju su na tavanu spavali slepi miševi. Mačka se izležavala na kamenom stepeniku iza štale dok joj se sunce presijavalo u crnoj dlaci. Devojčica duge, guste, crne kose i svetlozelenih očiju pomazila je sunce i legla kraj mačke. Mačka je sanjivo otvorila oko i lagano ga zatvorila kada je ugledala devojčicu. Povetarac je iz štale sa mirisom krava doneo i miris miševa do njene njuške ali je čekala da padne noć da se poigra sa njima. Devojčica je čula njihovu ciku i znala da će uveče čuti i posmrtne krike. Lagano je sklopila oči.

– Unđe ješče sorili mujki? Vino se me ažuc¹ – prenuo ju je ženski glas.

Devojčica je otvorila mačkaste oči i ugledala plavo nebo i bele oblake što su se trkali i gomilali dok su igrali janjine banjine. I mačka je otvorila oči. Oblaci su joj ličili na debele, bele miševe. Obliznula se i kandžama ogrebala nebo. Devojčici su ličili na testo za uštipke. Obliznula se i bacila pogled prema kući.

– Evo me, tu sam.

Hitro je ustala i otrčala do krupne žene što je mesila testo na velikom drvenom stolu ispod krošnje jabuke. Punačke mišice su joj podrhtavale poput pihtija dok su joj šake nestajale u testu. Devojčica je pogledala svoje tanane ruke i jedva čekala da poraste. Miris jaja i brašna zagolicao joj je nozdrve. Kinula je.

– Pis, maco. Velika porasla. Gde si se ti izgubila, a? Jer opet juriš kokoške sa mačku!? Nemoj da je učiš, ima sve kokoške da nam zadavi. Pusti je nek’ juri miševe, sav kukuruz su nam pojeli, orka² ću da donesem drugu mačku. Ova se mnogo pogospodila, pa neće da ih juri.

– Ma, juri ih babo, juri ih kad padne mrak. Onda oni spavaju i ona ih hvata. A šta to mesiš? Je l’ uštipke?

– Da, mujko³, uštipci – kazala je i uzdahnula sedokosa žena u braon suknji i teget bluzi zavrnutih rukava. I njen Ljubiša najviše voli uštipke.

– Jupiii! Mogu da ti pomažem? Je l’ mogu da mažem džem.

– Hajde mujko, ali nemoj puno da staviš. Eće, sec arte mujka kum se unđe džemu pje maja⁴.

Izvadila je ruke iz testa, obrisala ih o izbledelu crnu kecelju, uzela nož sa stola i umočila ga u teglu sa džemom od šljiva.

– Uzmeš ovoliko, pa razmažeš.

Pokazala joj je koliko da uzme i kako da razmaže džem po mekanom testu.

– Ako staviš puno, će iscuri na pleh, pa će da izgori i ondak uštipci mirišu na zagoreno.

Devojčica je uzela nož iz staričine ruke, olizala ga i nasmejala se. Poskakivala je oko bake i čekala je da razvije svo testo. Podigla je pogled i videla da sunce lebdi tačno iznad jabuke. Lišće je bleštalo u njenim očima i zagolicalo joj nos. Kinula je. Baba ju je pogledala i odmahnula glavom.

– Dobro što te doveo tata. Ti na jesen ima da umreš od kijanja kad pođeš u školu. Će da idemo kod baba Gunu?

Devojčica ju je tužno pogledala i oborila glavu. Nož joj je visio u ruci.

– Neću… Ona miriše na zmije i slepe miševe… I hoće da uhvati Kasandru i da napravi sapun od nje!

– Neće, mujko, se zavitlava Guna – rekla je starica i nasmejala se. – Ima ona gde da uhvati mačke, neće našu da dira.

Devojčica je pogledala baku, bacila nož na sto i otrčala do plota na kraju dvorišta. Sedokosa starica sa braon maramom na glavi slegnula je ramenima i nastavila da razvlači testo.

Iz svoje kućice kraj plota izašao je stari čuvar ovaca. Ovce su prodali nakon deda Ilijine smrti, pa je Gari postao čuvar kuće, tako joj je baba rekla. Crnodlaki pas veselo je zavrteo repom i legao na leđa. Devojčica ga je pomazila po glavi.

– Gari, hoćeš da trčimo? – upitala je psa a onda je načuljila uši i čula kako se trava povija pod nečijim stopalima na trećem brdu od obala Dunava.

– Drugi put ćemo da trčimo. Sutra, sa tatom – kazala je i otrčala do velikog drvenog stola ispod jabukovog drveta.

Na sedmom brdu od usamljene kuće hodao je crnokosi čovek svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje i teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava. U ruci je držao tamnobraon kožnu torbu. Oko vrata mu je lepršao svileni šal crvene boje.

– Babo, dolazi tata.

Starica ju je pogledala, obrisala grube ruke o kecelju i pomazila po kosi. – Neće, mujko. Će da dođe kad ovo prođe.

Bilo joj je žao devojčice. I njoj je sin nedostajao. Od kada se vratio iz Pariza viđala ga je samo nekoliko puta godišnje, za velike praznike i slavu, kada je dolazio sa ženom i malom, ili kada bi ona otišla u grad na vašar. Preko nedelje nije mogao da ostavi prodavačice same u radnji. Tako joj je govorio.

Devojčica je uvređeno stavila dlanove na bokove, namrštila se i napućila usne. Ljutila se na isti način kao i njen otac kada je bio mali. Starica se nasmešila i poljubila je u obraz. Devojčicu su zagolicale oštre dlake što su se belile iznad staričinih usana, nasmejala se glasno i otrčala do mačke.

Sunce je bledelo u crnoj dlaci mačke. Sablje u njenim očima lagano su se širile, bila je budna i pripremala se za igru sa miševima.

– Unđe ješć, Monika? Hajde vino n kas’, mujka ca fakut uštipci! Baš dulče je!⁵ – glas starice i miris prženih uštipaka pozivali su devojčicu da uđe u kuću.

Sa mačkom u rukama devojčica je ušla u kuhinju. Starica ju je popreko pogledala i bez reči otvorila vrata, pa je Monika spustila mačku na prag.

– Idi u štalu – zelenooka devojčica je čučnula i prošaputala mački u uho.

Mačka je otrčala ka štali iz koje je dopirao miris krava i miševa.

– Nemoj da si nedokazana i da je učiš da uđe u kuću. Posle neće da jede miševe, pa ima da je dam Guni. Ima da plačeš posle… Kad ti kaže lepo baba da je u kuću pustim samo kad vidim miša… I zaključaj vrata, kod Binjeta su ušli Rumuni i su spavali tamo dok ih nije naš’o i ister’o.

Devojčica je istu priču slušala svakoga dana ali nije odustajala. Više se nije ljutila na baku što joj ne dozvoljava da unese mačku u kuću. Znala je da će jednog dana popustiti, jer uvek popusti. Okrenula je ključ u bravi.

– ‘Ajde sedi da jedemo.

– A uštipci?

– Će te boli burta⁶ ako prvo jedeš slatko. Prvo hleb i sir… Kako se kaže hleb?

– P’nje.

– Bravo! … a sir?

– Brnza.

– Uf, mujko – rekla je raznežena starica i pogledala unuku krupnim crnim očima u kojima se caklila svetlost sijalice.

– Ima baba da te nauči sve kako se kaže, pa da sedimo i da pričamo.

– Nemoj babo, neću da me učiš. U vrtiću nam kažu da ne pričamo vlaški, a i druga deca ništa ne razumeju…

Starica je osetila probadanje u grudima. Nemoj da je učiš, rekla joj se snaja bezbroj puta.

– Bako, a je l’ mogu nešto da te pitam? – kazala je devojčica i bacila pogled prema činiji punoj raznobojnih jaja.

– Možeš.

– A, koliko dugo sam ja već ovde?

– Pa… ima čet’ri nedelje, skoro mesec dana. A što? Ti dosadno kod babe?

– Ma, nije… Nego, nemaš internet, ni mobilni… a i na teveu imaš samo naše i rumunske kanale… kući ih imamo hiljadu na kablovskoj…

– Pa, jer razumeš te na rumunski, tamo ima filmovi.

– Ma, razumem, nego…

– Nego šta?

– Ma, ništa… Nego, babo… kad ću ja kući?

– Kad prođe ovo, ljubi te baba. Ti dosadno, vidim ja… – rekla je starica i pomilovala devojčicu po gustoj kosi.

– A, babo, je l’ mogu da uzmem jedno jaje?

– Uz’i… Al’ samo jedno, treba da ih čuvamo za prekosutra, ondak se jedu… Uzmi posle i uštipci – kazala je a devojčici su oči zaiskrile.

Počele su da večeraju. Devojčica je jela halapljivo jedva čekajući da red dođe na uštipke. Starica je mljackala, lagano žvakala i svaki zalogaj kvasila gutljajem kiselog mleka.

Devojčica je načuljila uši. Čula je huk vetra i cijuk miševa što ih je crna mačka ulovila a sijalica na crnom gajtanu iznad stola je zažmirkala.

– Traaas!!!

Starica i devojčica su se trgle i razrogačenih očiju pogledale ka drvenim vratima koja su se širom otvorila.

– Dobro veče. Je l’ se tako čekaju gosti?

Starica se zagrcnula. Devojčica je ciknula od radosti, skočila sa stolice i potrčala u zagrljaj crnokosom muškarcu svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje, teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava, sa svilenim crvenim šalom oko vrata i tamnobraon kožnom torbom u ruci što je stajao ispred otvorenih drvenih vrata kuće.

– Lepo sam joj rekla da ćeš da dođeš, a ona mi ne veruje. Je l’ vidiš sada!? – devojčica je ponosno rekla i pogledala baku.

Starica se prekrstila.

– Draćeee⁷… Došli gosti, bože me oprosti. Đi će staj aćija? Bage će n kas’. Unđe je Milena?⁸ – kazala je starica, pa je prišla zelenookom muškarcu, zagrlila ga i poljubila. Obraz mu je bio hladan.

– Smrzno si se, Ljubiša, sine. Ja, sedi pored vatru da se ugreješ malo. Sad ću da stavim mleko na šporet – kazala je starica i brzim koracima krenula ka kredencu sa loncima.

– Nemoj, ne pije mi se mleko.

Okrenula se prema njemu. Ponovo je osetila probadanje u grudima.

– Da ti skuvam ondak čaj?

– Nemoj, ne mogu…

– Nisam ti čula auto. Nisam te čula ni kad si dolazio. Uvek uđeš k’o vampir neki, bože me oprosti.

Ljubiša se glasno nasmejao. Zakašljao se, spustio torbu na pod i pokazao ključ.

– Nisam kolima… Čika Zaviša me je primio u autobus. Prevozi lekove za ambulantu, pa ima dozvolu… A od sela sam pešačio… Milena dolazi u ponedeljak… Neko je morao da ostane da čuva radnju – rekao je Ljubiša promuklim glasom.

– Da ti dam neki tatin džemper da obučeš? Hladno je još… – rekla je starica dok je posmatrala sina u tankim pantalonama i košulji kratkih rukava. Nežno je dotakla šal oko njegovog vrata.

– Bled si, jer te boli grlo?

– Imam anginu… zagnojilo mi je grlo, – tiho je odgovorio promuklim glasom i oborio pogled – dobio sam bolovanje, pa ću ostati malo sa vama, dok ne ozdravim.

– Draćeee… Ne daj bože, da nije ova kurona…?

– Korona, mama, korona… – rekao je i nasmejao se. – Nije, ne bih došao… Već mi je bolje, ne brini…

– Neka sine, i da jeste, treba uvek da dođeš kod mene kad ti nije dobro…

Starica je privukla stolicu bliže stolu.

– ’Ajde nešto da jedeš. Vidi kako si smrš’o… Je l’ ti kuva Milena? ’Ajde sedi. Hoćeš meso da izvadim?

Seo je.

– Nemoj, mama. Nisam gladan, a i ne mogu da gutam.

– Znam ja šta ti voliš. Znao si ti da sam ja pravila uštipci.

Gegajući se, starica je otišla do svoje sobe po vanglu prepunu još uvek toplih uštipaka. Spustila je vanglu nasred stola i nutkala ga da uzme uštipke. Devojčica je sela ocu u krilo. Šećer se istopio na uštipcima i sladak miris ispunio je kuhinju. Devojčica i njen otac su istovremeno kinuli. Starica ih je samo pogledala.

– Nemoj da se sekiraš. Proći će – kazao je da umiri majku.

– Je l’ mogu da uzmem i tvoje? – upitala je Monika.

– Možeš, možeš – rekao joj je i nasmešio se. – Velika da porasteš i da budeš tatina lepotica, pa da se svi momci biju zbog tebe.

Nasmejale su se.

Govorio im je o knjigama koje je kupio Moniki za školu, o torbi, pernici, priboru, sveskama i flomasterima. Devojčica i starica su ga ćutke slušale. Dok je pričao češkao se po vratu a onda je počeo i da zeva. Rekao im je da je umoran, da ga boli grlo i koža svrbi ispod šala.

– ’Ajde sad na spavanje, a sutra idemo kod Gune da ti dâ neki čaj za grlo – starica je kazala.

– Neću Gunine čajeve, dobio sam tablete od lekara i već mi je bolje. Kasno je. Samo sam umoran – rekao je i nasmešio se. Znao je da njegova majka Guni veruje više nego lekarima.

– Treba samo dobro da se naspavam, a i Monika kunja na mom krilu.

Odneo je ćerku u krevet, pokrio je i pomilovao po kosi. Starica ga je pratila pogledom, onda je ustala, uzela tanjir i u njega stavila najveće uštipke. – Ako ogladniš preko noći…

Pogledao ju je smešećim očima, uzeo tanjir i otišao u svoju sobu. – Laku noć – rekao je pre nego što je zatvorio vrata za sobom.

– Laku noć – odgovorila mu je majka znajući da će ogladneti. Svake noći bi ogladneo i jeo šta god da mu je ostavila u kuhinji.

Devojčica te noći više nije čula leleke iz štale. Spavala je i sanjala kako sa ocem i psom trči preko livada. Starica je čula mačku što je u štali jurila miševe i dugo nije mogla da zaspi. U misli joj je došla Guna. Čula joj je glas. More sej ljedž pičorilji ku ž’ce, k’ se num’j vinje dušmanu. S’j taj ocere đin p’r ši ungija đila džeštu al mik. S’ taj un kokoš. Kapu đila kokoš punj n’tro krpe ši p’ru, ši ungija. Tot ljedž! Aša ljegat će duć ši n’gropi unđeva la raskruće. Jou zdau njišc’a jerburji ši ku aja će duć la groblje. Akolo se n’ gropi la gropa luj. Atunč numej vinje la ć’nje. Aj se fi skapate đe jel. Asta nuje kopil, asta je draku, ši jar ar se vinje la ćinje dak’ nu askulc đe minje⁹. Okrenula se i pokušala da razmišlja o nečem drugom. Čula je Ilijin glas kako joj govori da posluša Gunu. Da će naći drugu ženu ako mu ponovo rodi mrtvog sina. Oko njenog kreveta igralo je pet malih dečaka koje je hladne i nepomične donela na svet. Oči su im bile krvave i tužne. Otvarali su mala modra usta tražeći da ih podoji. Otvorila je oči, prekrstila se, upalila žutu sveću i klekla ispod ikone Bogorodice. Tiho je mrmljala zahvaljujući joj se što joj je ipak dala sina koji joj je podario, i eto sada, doveo unuku. Nežno je dodirnula pero koje je stajalo u ramu ikone. Ponovo je legla u krevet i zaspala. Sanjala je pero u ruci svog Ljubiše. Sanjala je i seoske babe kako joj govore da pero bele golubice stavi u majušnu ruku petom bezimenom sinu i da ga s njim sahrani, jer nekrštena deca tako odlaze u stari raj. Sanjala je i porodilje kako joj kažu da je Ljubiša zgrabio pero sa kreveta na kojem ga je rodila i da nije hteo da im ga dâ. Sanjala je i kako stavlja pero u ram ikone Bogorodice.

*****

Starica se probudila u cik zore i pomislila kako će odmah posle ručka otići do Gune da joj ispriča šta je sve sanjala. Obukla se i otišla u kuhinju. Kuhinja je bila prazna. Čula je smeh u Ljubišinoj sobi. Provirila je unutra i ugledala sina i unuku kako se golicaju i smeju. Videla je i prazan tanjir na stočiću kraj kreveta i zadovoljno se nasmešila. – Eh, da je tu i Ilija da vas vidi… – pomislila je i brzo se prekrstila a Ljubiša je ugledao tužnu senku u njenim očima. Više je voleo majku od oca, Ilija se uvek sklanjao od njega i govorio da je on njen sin.

– Puće ćeva n’ sobǎ¹⁰ – rekla je starica kada je osetila miris truleži.

– Pronašao sam mrtvog miša ispod kreveta. Izbacio sam ga kroz prozor – rekao je Ljubiša i nasmešio se dok je Monika pokušavala da mu skine crveni šal koji mu je još uvek bio vezan oko vrata.

– Monika, lasel pe tatu la mir, đestul! – starica je kazala unuci što se zacenila od smeha – Smiriceve ocеre… Ši hajde vinjic se faćem fruštiku¹¹.

– Mama, nisam gladan, – rekao je Ljubiša kroz smeh – ali me grlo manje boli, pa ćemo Monika i ja malo da izađemo na vazduh, da prošetamo. I samo da znaš, tvoji uštipci oduvek bolje leče od Gune.

Otišli su u kuhinju. Ljubiša je uzeo uštipke iz vangle, stavio ih u kesu i gurnuo u torbu. Uhvatio je devojčicu za ruku, istrčali su iz kuće i mahnuli starici što je stajala na kućnom pragu, odmahivala glavom i gledala ih, odvezao je Garija sa lanca i potrčao sa ćerkom i psom prema livadama.

– Kasandra! M’c, m’c! – starica je dozvala mačku i pustila je u kuću.

Tamnokosi čovek svetlozelenih očiju pokazivao je tamnokosoj devojčici gde su gnezda ptica i kako se koja zove.

– Ona što leti visoko na nebu je mišar. Lovi miševe pa ga tako zovu.

– Kao Kasandra!

– Kao Kasandra.

– A da ga uhvatimo pa da zajedno love miševe? I Kasandra je mišar. I nema muža.

– Ne bi se njih dvoje nikako složili. Uvek bi se svađali i tukli, ptica je navikla da leti… i Kasandra bi bila ljubomorna…

Čitavo prepodne su trčali poljima a kada se sunce zaustavilo tačno iznad njihovih glava seli su u hlad ispod oraha nasred livade.

Sunce se presijavalo u crnoj kosi devojčice. Čovek je pomilovao ćerku po glavi i legao kraj nje. Dao joj je uštipke a pas je ležao u travi pored njih i dahtao. Posmatrao ih je umornim očima i s vremena na vreme zarežao bi na Ljubišu.

– Zaboravio me je…

Devojčica se nasmejala i pomilovala glavu psa.

– Vruće mu je. A kako tebi nije vruće s tim šalom oko vrata?

– Vruće mi je ali mi on drži glavu na ramenima. Da ga nemam glava bi mi se otkotrljala kao bundeva sa strašila. Moraću jače da ga zavežem oko ove bundeve – rekao je, stegao šal još jače oko vrata i namignuo joj.

Smejala se. Njen tata je izmišljao najlepše i najsmešnije priče na svetu. Zagrlila ga je. Ustajao miris lavande sa njegovog šala zagolicao joj je nozdrve.

Vratili su se kući sa prvim kapima sumraka. Starica je počela da ih grdi čim ih je ugledala.

– Jao, bre deco, pa ceo dan ste bili napolju. Sam poludela od sekiracije… – kazala je, pogledala u unuku i dodala malo povišenim tonom: – A ti, babo, nemoj više da hraniš kokoške sa uštipci!

– Nisam ih hranila… – odgovorila je Monika začuđeno.

– Monika, babo, nije lepo da lažeš. Kokoške jedu kukuruz i šta nađu napolju, ne valjaju uštipci za njih…

– Nisam ih hranila!!! – ljutito je viknula devojčica i otrčala u svoju sobu. Ljubiša je krenuo za njom.

Nakon dvadesetak minuta izašao je iz ćerkine sobe.

– Zaspala je, – tiho je kazao i zevnuo – i ja sam baš umoran… Idem i ja da spavam.

Starica je oborila pogled, otišla do stola i uzela tanjir sa njega. Pružila je sinu tanjir pun čvaraka, dva crvena jajeta i dve kriške hleba. Ljubiša je uzeo tanjir i poželeo joj laku noć.

– Nopća bune, kopilu mjou¹² – tiho mu je odgovorila.

Starica se te noći dugo molila za zdravlje sina i obećala sebi da će sledećeg dana otići kod Gune. Kada je zaspala, san prethodne noći ponovo se ušunjao u njenu sedu glavu na belom uštirkanom jastuku.

*****

Starica se trgla iz sna. Bio je dan i tišina se šunjala kućom. Zlatna polulopta se pomaljala iza zelenog brda i sanjivo trljala oči. Vetar je do staričinih ušiju doneo kukurikanje petlova i lavež psa što je bio vezan kraj plota. Pomislila je da Ljubiša i Monika još uvek spavaju, pa se nemirno prevrtala po krevetu i trudila da bude što tiša da ih ne bi probudila. Nikada nije mogla dugo da leži budna u krevetu. Ustala je. Obukla je plisiranu teget suknju, belu platnenu košulju sa izvezenim cvetovima jarkih boja na grudima, vezala žutu maramu na glavu, pa je otišla u kuhinju da pripremi doručak. Uzela je ofarbana jaja iz činije, isekla hleb, narezala sir i sipala mleko u tri šolje. Zastala je, oborila glavu i jagodice prstiju spustila na ivicu stola.

– Da se vidi na decu. Bog da ’prosti. Amin – tiho je namenila hranu i prekrstila se.

Otišla je do Ljubišine sobe da proveri da li je budan. U njegovoj sobi nije bilo nikoga. Krevet je bio namešten a na stočiću je stajao tanjir sa čvarcima, dva crvena jajeta i dve kriške hleba. Otišla je do Monikine sobe. Ni u njenoj sobi nije bilo nikoga. Zabrinuto je odmahnula glavom. Izašla je iz kuće, zaključala teška drvena vrata za sobom i odlučnim se korakom uputila ka Guninoj kući.

Vetar je svojim dugačkim i vitkim prstima brisao znoj sa čela nebeske lopte. Kraj potoka na polju stajale su dve siluete. Oko vrata jedne lepršao je šal. Druga je oborene glave gledala u noge siluete sa šalom.

– A kako ti možeš da prođeš kroz potok a da ne pokvasiš pantalone i cipele?

– Ovo su pantalone i cipele iz Francuske i one ne propuštaju vodu.

– A gde je tebi senka?

– O, ona se umorila još kod onog panja i tamo je ostala da se odmori – rekao je i nasmešio se.

– Ne, stvarno te pitam.

Slegnuo je ramenima. I Monika je slegnula ramenima, raširila ruke i nasmešila se. Onda je stavio ruku u džep pantalona i iz njega izvadio stisnutu pesnicu.

– Ali zato imam ovo – kazao je i otvorio pesnicu.

Monika je razrogačila oči kada je na očevom dlanu ugledala Ajfelovu kulu izgraviranu na poklopcu zlatnog džepnog sata s kog je visio lanac.

– Izvoli.

– Samo da ga vidim, ili… mi ga daješ?

– Dajem ti ga. Tvoj je.

– Zauvek?

– Zauvek – kazao je i nasmešio se.

– Jeeeeeeeiiiii!!! – radosno je viknula i podigla ruke visoko u vazduh. Poljubila je oca u obraz i uhvatila ga za ruku, prste druge ruke čvrsto je svila oko sata koji je tiho kucao u njenoj šaci.

– Čuvaj ga.

– Hoću! – odgovorila je ozbiljno.

– A sad, idemo dalje! – rekao joj je otac, pa su krenuli ka vrhu brda. Prstom joj je pokazivao preko osam brda, ka Dunavu i kapijama vremena.

– Tamo sa severa dolazi vreme u ostatak sveta – kazao joj je a ona je klimnula glavom, čučnula i počela da bere cvetove nevena.

Trčali su preko polja. Odveo ju je do livada gde je nekada sa decom iz sela čuvao stoku. Ušli su u pećinu u kojoj se rađa severni vetar što sa oblaka krade sneg i kišu i seje ih po zemlji. Devojčica je zadrhtala od hladnoće pa su otišli odatle.

– Noću ovde vile igraju kolo. Niko ih nije video. Samo ih čujemo kako pevaju a kada dođemo ovde, one nestanu.

Prstom joj je pokazivao krugove udubljene u travi livade, a zelenooka devojčica je ušla u vilinsku rupu u travi i počela da skakuće i da se okreće ukrug.

– Ja sam vila! Ja sam vila!

– Jesi, ti si moja vila, najlepša od svih.

Odveo ju je do polja na sedmom brdu od obala Dunava što je bilo šarenije od svih ostalih.

– Na ovom polju Guna bere trave i cveće. Kad smo bili mali pratili smo je i zavijali kao vukovi da je uplašimo, ali se nikada nije uplašila. Sigurno je znala da smo to bili mi.

Devojčica je dala ocu buket nevena.

Uzeo je narandžaste cvetove i pomilovao ćerku po crnoj kosi.

– Hajde da ti pokažem potok u kom se kupa leto sve dok jesen ne dođe. I polje od kojeg se medvedi i vukovi plaše jer ih trava i cveće čupaju za krzno. I pećinu u kojoj spava mesec, a oko nje žive divlji petlovi i ujutru kukuriču kad on dođe na počinak i probudi ih.

Devojčica je bila umorna.

– Tata, hajdemo kući. Sutra ćemo tamo.

Otac ju je tužno pogledao. Uzeo ju je u naručje i potrčao prema kući.

Starica ih je dočekala bez grdnji.

– Srećan Uskrs, mama. Izvini…

– Hristos voskrese, srećan Uskrs… – odgovorila je starica tužnim glasom.

– Vaistinu…

– Hajde se činem. Njimka nac m’nkat. Am farbujit uoulji đe Pašč! Am trebjuit az điminjace se luvem paščilji, se čognjim uoulji, ama voj vac dus. Nam fakut rndu la vreme. Hajde akuma se veđem kare uou pobeđešće¹³.

– Mama, ja na mogu, nisam gladan… I grlo me opet boli, ne mogu da gutam.

Starica ga je zabrinuto pogledala.

– Da ti skuvam čaj? Bila sam danas kod Gune, dala mi je…

– Nemoj, molim te… – kazao je i nasmešio se – Popiću tablete…

Devojčica je sela za sto i izgladnelo počela da jede gibanicu.

U staričinoj glavi odzvanjale su Gunine reči. Jo cam spus atunča, draku ci sa bagat n’ burte, ši nu će lase la miru. Tu aj zlje relje!!! Asta je dušman mare! Aj fakut kum cam spus? Dar laj ljegat đe pičuore? Aj trebujit se fač tot kum cam spus¹⁴. Bilo joj je drago što je nije poslušala. Njen Ljubiša je bio tu. Njen Ljubiša. Ništa drugo nije bilo važno.

Ljubiša je pogledao majku i nasmešio se.

– Sada sam tu i ništa drugo nije važno – kazao je promuklim glasom.

Kada se devojčica zasitila, zevnula je nekoliko puta, pogledala u oca, spustila glavu na sto i zaspala. Ljubiša ju je podigao, odneo u njenu sobu, spustio na krevet, pokrio je, pogladio po crnoj kosi i poljubio u obraz. Potom je bešumno zatvorio vrata Monikine sobe, prišao majci i pogledao je u oči.

– Morao sam da te vidim. Da ti kažem da je lepo živeti… Hvala ti što si me rodila – rekao je promuklim glasom i prineo usne majčinom obrazu. Hladan dah dodirnuo joj je kožu. Uzeo je uštipke, dva crvena jajeta i flašu vode sa stola i stavio ih u torbu. Zategao je šal oko vrata i laganim korakom izašao iz kuće.

– Ljubiša, sine… – promucala je starica i zaplakala tiho. Gledala je kako joj sin lagano korača i nestaje u polutami.

– Moram da idem. Milena će sutra da dođe – okrenuo se i mahnuo joj buketom nevena u ruci. – Poljubi Moniku za mene.

A onda je nestao.

*****

Te noći nije uopšte spavala. Ustala je s prvim zracima sunca, baš kada je u dvorište ušla niska, mršava starica u crnoj suknji i tankoj crnoj bluzi sa crnom maramom na glavi.

– Bune diminjaca, Guno¹⁵.

– Bune diminjaca, Njico. Hajde vino se šeđem ocere, ocere la tajne¹⁶.

Otišle su do velikog drvenog stola ispod krošnje jabuke i počele da razgovaraju. Monika je čula Gunin glas, pretvarala se da spava i molila se da ta mršava, ružna babetina što pre ode svojoj kući pa da sa tatom ode napolje. Njica i Guna razgovarale su na vlaškom. Guna je grdila babu što je nije poslušala a baba joj je rekla da je sve redu i da je Ljubiša otišao kući.

Monika je izletela iz kreveta.

– Babo, babo!!! – pozvala je babu sa praga kuće.

Starica je odmah ustala, dotrčala do kuće gegajući se i zagrlila uplakanu devojčicu.

– Mama će da ti dođe danas, tako je rekao tvoj tata.

Guna je ustala i posmatrala crnokosu devojčicu kroz proreze svojih poluzatvorenih očnih kapaka. Rekla je Njici nešto brzo na vlaškom. Monika je čula samo svoje i očevo ime i draku. Onda je Guna brzim korakom otišla i nestala u šumarku.

– Idemo da doručkujemo – sedokosa starica kazala je unuci.

Kada su doručkovale čule su zvuk automobila koji se zaustavio ispred kapije.

– Stigla ti je mama – rekla je Njica.

Crnokosa devojčica je izletela iz kuće i ugledala majku u crnoj suknji i blejzeru i dvojicu nepoznatih muškaraca u teget uniformama kako izlaze iz policijskih kola. Nosili su hirurške maske na licima i plave gumene rukavice na rukama. Potrčala je majci u zagrljaj i upitala je: – A gde je tata?

Majka joj nije ništa rekla, samo se spustila na kolena i snažno je zagrlila.

– Gde ti je baba? – tiho je upitala devojčicu.

Starica se pojavila na pragu kuće. Kada ih je ugledala stavila je dlan na usta i brzo se prekrstila. Pozvala ih je u kuću i zatvorila vrata.

Devojčica je sa mačkom ležala na pragu kuće. Mačka je prela a devojčica slušala glasove neznanaca u kući. Glasovi su rekli da je njen tata preminuo. Babin glas je rekao da je on do sinoć bio kod njih. Glasovi su rekli da je preminuo prošle noći. Babin glas je rekao da je on sinoć bio kod njih. Glasovi su rekli da su ga pre tri dana dva mladića presrela dok je od prodavnice išao prema kući, da su mu prerezali vrat i ukrali torbu sa pazarom i zlatni džepni sat. Babin glas je rekao da je on u petak uveče došao kod njih i da je kod sebe imao i torbu i sat. Glasovi su rekli da je bio u komi i da su se u bolnici tri dana borili za njegov život. Babin glas im je rekao da lažu. Glasovi su rekli da je sahrana sledećeg dana. Baba je vrisnula i počela da nariče.

Devojčica je osetila miris zmija i slepih miševa.

Ispred nje je stajala Guna, držala je zarđalu žicu u jednoj a svežanj mirišljavih trava u drugoj ruci.

– Baba ta je tare đe kap, nu me askulte! Ja, vino tu la minje¹⁷.

Devojčica je hitro ustala, otvorila vrata i uletela u kuću. Guna je potrčala za njom.

– Lažu babo, to je neko drugi, nije to tata, to je neko drugi!!! – prkosno je viknula Monika. Zavukla je ruku u džep sivih pamučnih trenerki i iz njega izvadila stisnutu pesnicu. Ispružila je ruku. Neznanci i majka su joj prišli i stali ispred nje. Uplakana Njica i namrštena Guna stajale su sa strane. Guna je nešto ljutito šaputala Njici u uho i laktom je gurala među rebra pružajući joj žicu i svežanj mirišljavih trava. Devojčica je ispod prstiju osećala otkucaje u ritmu svog srca. Otvorila je pesnicu. Na njenom dlanu ležao je Ajfelov toranj na žutom krugu s kog je visio žuti lanac.

Prevod na vlaški jezik: Svetlana Rihar

***

1 Gde si sunce bakino? Dođi da mi pomogneš.

2 ili

3 Baka, bakino dete.

4 Evo, da ti pokaže baka kako se maže džem po testu.

5 Gde si, Monika? Hajde uđi u kuću, baka je napravila uštipke. Baš su slatki!

6 Stomak

7Iako je „đavo“ osnovno značenje ove reči, na vlaškom jeziku – između ostalog – to može biti i uzvik iznenađenja, pozitivan i negativan. U ovom slučaju je pozitivan.

8 Zašto tu stojiš? Uđi u kuću. Gde je Milena?

9 Moraš da ga vežeš žicom oko nogu, da dušman ne može ponovo da dođe. Iseći ćeš mu pramen kose i nokat s malog prsta. Zaklaćeš petla. Onda ćeš glavu petla, pramen kose i nokat da staviš u maramu. Sve ćeš to onda da zavežeš! Sve to tako svezano odnećeš i zakopaćeš negde na raskrsnici. Daću ti neke trave i sa njima ćeš onda da odeš na groblje. Tamo ćeš da ih zakopaš u njegov grob. Onda više neće dolaziti kod tebe. Spasićeš ga se. To nije dete, to je đavo, i opet će ti doći ako me ne poslušaš.

10 Nešto smrdi u sobi.

11 Monika, ostavi tatu na miru! (…) Smirite se malo… I hajde dođite da doručkujemo.

12 Laku noć, dete moje.

13 Hajde da večerate. Ništa niste jeli. Ofarbala sam jaja za Uskrs! Trebalo je još jutros da se tucamo jajima, ali ste vi otišli. Nismo to na vreme uradili kako običaj nalaže. Hajde sada da vidimo čije će jaje da pobedi.

14 Ja sam ti još onomad rekla, to je đavo što ti se uvukao u stomak, i neće te ostaviti na miru. Zle si sreće!!! To je veliki dušman. Da li si uradila onako kako sam ti rekla? Da li si mu vezala noge? Trebalo je da uradiš sve onako kako sam ti kazala.

15 Dobro jutro, Guno.

16 Dobro jutro, Njico. Hajde da malo sednemo, da malo popričamo.

17 Baba ti je tvrdoglava, ne sluša me! Hajde, dođi ti malo kod mene.

***

Pripovetka prethodno objavljena u Balkanskom književnom glasniku N° 41-42

Zoran Ž. Paunović, pisac i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika živi i radi u Beogradu. Najvažniji prevodi: Editin dnevnik, Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit, U ulici zelenog delfina Sebastijana Foksa, Pod žabom Tibora Fišera, Dvadeset i prvi Tomislava Osmanlija, eseji Surova pravila Tonija Parsonsa, pripovetke Dilena Tomasa i Tomislava Osmanlija. Objavljuje kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima. Autor je šetnjopisa Oko podneva (Balkanski književni glasnik, 2020).

I

Očev trostubni peščanik položen je horizontalno na razvijenu mapu Islanda, naspram uramljene fotografije Hanako i njene majke u Ueno parku, i filatelističkog albuma sačinjenog od poštanskih markica iz velikih prestonica od Lime do Džakarte. Nedostajao je samo Rejkjavik. Oslonjen na bočnu, valjkastu stranu svojih kružnih temelja sa vitičastim ornamentima nalik keltskom životinjskom stilu, peščanik se ljulja pod očevim prstima, talasasto dodirujući rubove drvenog rama posledicom svoje geometrijske sudbine, lišen svoje prvobitne namene i samim tim beskoristan, neupotrebljiv – izuzet od mehanizma protoka vremena. Fini pesak – ili prah mermera ili granulirane ljuske jajeta – ravnomerno raspoređen u dve staklene kupole međusobno povezane uskim grlićem, baca pointilističku senku na lednik Vatnajekidl, preko krajolika pored kružnog državnog puta i na tamne krovove Rejkjavika, i malo iznad, duž isprekidane plave linije obeležena paralelom 66°30’ pored koje je krupnim crnim slovima ispisano – Arktički krug. Tri tanka stuba, poput signalnog dima Indijanca u svitanje, koja spajaju vrh peščanika sa njegovim podnožjem, zajedno sa staklenim telom u kom su tri minuta zatočena i preobražena u nepomičnost, u bezvremenost, zahvaćena su plavičastim česticama prašine, kao snegom, i rašivenom venčanicom paukovih gnežđenja.

Naočare ostavljaju dva plitka udubljenja na nosu. Otac ih spušta na sto i proviruje kroz prozor. Vidi Hanako kako izlazi iz dvorišta sa nekoliko urolanih plakata u rancu i povocem što viri iz jakne. Prelazi ulicu čim promakne đubretarski kamion. Na nerazbuđenim zgradama i kućama još uvek se nalazi po koji prozor u kom nije isključeno svetlo, te se užurbane senke lepe i koprcaju u njemu, kao da su uhvaćeni u ribarsku mrežu. Jedan čovek otključava katanac na ulazu restorana, dok se oko njega, cvileći i mašući repom, okupljaju psi lutalice. Hanako ih osmotri na trenutak. Iz parka dopire smeh pripitih mladića sa probdevenom noći za sobom. Dobacuju i zvižde za njom. Daleki hukovi voza. Plakat koji je prethodnog dana zalepila na banderu ispred apoteke bio je iscepan. Niz istu ulicu nekoliko njih su bili ižvrljani grafitima. Preko njih je zalepila nove i nastavila ka šetalištu. Ulična svetla su se napokon ugasila.

Danima je Hanako sedela ispred starog televizora i pratila prognozu nadolazećeg tajfuna, navodno najrazornijeg u prethodnih četrdeset godina. Nailazio je sa jugoistoka Tihog okeana, razarajući gradove i luke na sitnim ostrvima koja su se našla na njegovom putu. U toku dana će pogoditi Tokio. Vlasti ukazuju na oprez i napuštanje domova je preporučljivo jedino u slučajevima nužde. Postoji opasnost od poplava. A Aši je nestao pre šest dana i niko se nije javljao na oglase. Tražila ga je po azilima i šinterajima, ali se uvek vraćala sa povocem u istom džepu od jakne.

Na plakatu se nalazila crno-bela fotografija nemačkog lovačkog terijera u sedećem položaju, izbačenog jezika i podignutog levog uha, preko čije se glave vide Hanakini prsti. Iznad fotografije stoji natpis: Izgubljen pas, 12 godina, slep na jedno oko; odaziva se na ime Aši. Ispod su navedena dva broja telefona – očev i njen.

Padina borove šume naglo se izdizala nad rekom i zaklanjala sunčevu svetlost, otkrivajući ovde tek njene prozirne pramenove što su našli svoj put kroz gusti lavirint grančica i stabala. Ovuda je svaki dan šetala Ašija, još od svog desetog rođendana. Prirodno je pomislila da ga ovde negde može zateći. Štaviše, na ovom šetalištu je provodila prve sate njegovog nestanka. Plakati na betonskim stubovima visili su nedirnuti od ljudske ruke, otimajući se s vremena na vreme od stuba pod naletom jakog vetra, usiveli i bledi od prašine i jakih kiša. Nalaktila se na niski kameni zid koji je razdvajao šetalište od reke i posmatrala dole visoku travu među kojom se zaglavila plastična kesa, otporna na kretanje vode. Iz šume je izašla srna i spustila se na obalu. Hanako je isprati pogledom. Pomisli na najgore: šta ukoliko je Aši zaista mrtav i leži u nekoj rupi daleko od svega? Onda je sve ovo bez ikakve svrhe. Izgledalo je da ni oca nije previše briga za Ašija. Vrhovi borova njihali su se kao da mašu nekome ko odlazi u beskraj. Dozivala ga je. Glas je odjekivao kao kad se kamen ispusti u jezero. Šuma zadrža pseće ime u sebi, ne dajući mu da izađe van, i čuvala ga je ispod visokih borova dok se ime konačno nije pretvorilo u tišinu, u mahovinu. Iz grada su se oglasile samo automobilske sirene, a srna se trkom uputi sa obale u novostečeni muk. U isto vreme, na drugom kraju grada, otac je sedeo za radnim stolom i ispisivao nešto na žutoj ceduljici.

II

Ne mogu da zaboravim: na prozoru, zamagljenost od Sonjinog disanja u kojoj nastaju krajnje jednostavne predstave ptica pod prstima. Naredni dah će ih ponovo prekriti maglovitim zastorom i Sonji će na momenat biti žao bestelesnih ptica koje je stvorila samo da bi ih izbrisala. Ležala je tako na zadnjem sedištu tokom celog puta, razbarušene kose i otkopčanog grudnjaka, sa stopalima podignutim na naslon suvozačevog sedišta, povremeno pevušeći neku melodiju koju nisam umeo da raspoznam. Nismo ni reč izustili dok nismo ušli u stan, a čak i tada to su bila dva sasvim neubedljiva i banalna: laku noć, laku noć. Svetla su se ugasila i najavila mrak ispunjen nesanicom. Počeo sam da preturam po glavi šta je to moglo da se desi između nas. Koja su se vrata zatvorila i šta se desilo sa prostorom koji je ostao iza njih? Jer, skorašnje vreme bilo je izuzeto od svađa i bespotrebnih prepirki. Štaviše, mogao bih bez ustezanja da kažem da smo bili poprilično srećni i zadovoljni u prisustvu drugog. Ne najsrećniji, ali ono ipak srećni. Istina je da u poslednje tri godine nismo doživeli naročito uzbudljive trenutke, ispunjene strastima i nekim vanserijskim udovoljavanjem, ali verujem da za tim nije bilo preke potrebe. Takođe je istina da nismo ulagali toliko truda i pažnje koliko u prvih nekoliko godina, ali smo se ipak voleli – u našim dronjavim i isflekanim majicama, među prljavim sudovima, tokom seksa na brzinu, u nagomilanim računima koji čekaju da se otplate. Ipak si imao kome da se vratiš uveče, da razgovaraš o tome kako je prošao dan, pored koga si mogao da zaspiš i da se probudiš. Tako mi izgleda odavde, sada, mada verovatno ništa od toga nije istina. Moj otac je govorio da ljudi odrastu prebrzo. Često bih se setio toga dok gledam Sonju, a i ona bi mi ponekad takođe ponavljala istu stvar. Teško je opisati šta se desilo, pogotovo kada se ne može jasno povući crta između uzroka i posledice. To je kao kad se gleda u nebo sa namerom da se uhvate trenuci kada se dan pretvara u noć, a onda, sve najednom postane samo mrak i zvezde.

Znam da je budna. I ona je svesna da se nešto između nas tanji i gubi i da je bespomoćna naspram toga isto koliko i ja. Arhitektura tišine je dugačija u prisustvu dvoje ljudi, u podeljenoj nevolji. Tišina rastvaranja, tišina započetih odlazaka. Sonja se boji mraka. U dnevnoj sobi stoji uključen televizor. Nestalne slike i njihove smene nasukavaju se i povlače sa zidova kao polarna svetlost.

Sanjala je Rejkjavik. Prvi put se desilo pre dve godine, u oktobru. Stajala je kraj stare gradske luke. More se nije videlo od zida magle. Usidreni brodovi su se ljuljali. Imala je strašan osećaj da mora da bude negde drugde. Krenula je put centra grada. Kasnije mi je detaljno opisala sve što je zapazila uz put i nabrojala ulice kojima se kretala. Shvatila je gde se nalazi tek pošto je upitala prolaznike. Znala je da treba da bude ispred Halgrimurove crkve. Nešto ju je tamo očekivalo. Prilazeći spomeniku Lejfu Eriksonu, iz crkve je jasno mogla da čuje misu. Iznenadila se kad je ispred zatekla natpis da je crkva zatvorena na mesec dana zbog renoviranja i instaliranja nekakvog lifta. Nikoga nije bilo tu osim nje i ostatak sna je provela čekajući. Sa tim snom počele su se dešavati neobične stvari sa Sonjom. Nakon što je ispričala svoj san, ušli smo na Google Street View i potvrdili, na moje veliko čuđenje, da je Sonja zaista sanjala Rejkjavik. Sličnosti između njenog opisa i fotografskih snimaka bile su zapanjajuće. Međutim, nešto kasnije, kad sam već i zaboravio na ovaj događaj, Sonja je rekla da je nešto neporecivo pogrešno u 3D verziji mape koju smo videli. Zašto Rejkjavik? Sonja tamo nikada nije putovala i o samom gradu nije znala apsolutno ništa.

Narednih meseci sve se više povlačila u sebe, bivala sve ćutljivija i spavala mnogo duže nego obično. Eventualno je dala otkaz na poslu koji je jedva dobila i tada smo odlučili se konsultujemo sa psihijatrom. Izgledalo je da će se stvari popraviti nakon par nedelja, bila je za nijansu vedrija i čak je izašla da se prošeta, ali se zatim odmah vratila u pređašnje stanje koje je bilo možda čak i gore nego prvi put. Nema sumnje da je u pitanju teška depresija, reče doktor gaseći usijani vršak cigarete o posrebreno dno pepeljare. Potrebno je vreme i Vaša pomoć, strpljenje i ohrabrenje. Skoro je potpuno prestala da jede. Oči bi je zabolele od svetlosti sunca, pa je spavala danju, sa spuštenim roletnama, potpuno prekrivena čaršavom. Jednog dana, ležeći pored usnule Sonje i čitajući novine, osetio sam na jorganu nekakvu vlažnost koja se širila ispod čaršava. I sama se Sonja probudila. Njene šake bile su pune snega i pepeljaste vulkanske zemlje.

Stvarnost je polako zamenjivala snom. Sonja je postajala inherentan deo jedne geografije kojoj nemam pristup, koja je meni suđena u obliku neznanja. Margine te mape predstavlja ovaj svet i ja sam. Rejkjavik je mrak u spavaćoj sobi, i nešto je brisalo Sonju sa površine ove stvarnosti kao što je ona brisala ptice na prozoru zadnjeg sedišta automobila. Na meni je ostalo da se držim iz sve snage za ono što ostaje za njom – sneg koji kapa sa njenih prstiju i spokojno disanje.

Kad bi se probudila retko bi mi pričala o svojim snovima, a čak i kad bi pričala, reči bi bile mutne i rečenice nerazumljive, i više bi bilo buncanje nego išta drugo. Doduše, sa lakoćom se moglo zaključiti da je i dalje šetala Rejkjavikom i da je srećna.

Otprilike u tom periodu sam, dok je spavala, ušao ponovo na Google Street View i, iz čiste dokolice, lutao gradom. Prošavši pored gradske skupštine i pozorišta Tjarnarbio učinilo mi se da sam ugledao nešto neobično. Vratio sam se. Na snimku se nalazi zaleđeno jezero Tjornin i Sonja u hodu, na ledu.

Jesi li budan? upita Sonja, a njen glas kao da je bio kilometrima daleko.

Zatvorio sam oči i pretvarao se da spavam.

III

Bila je ubeđena da ga je videla. Sa druge strane železničke pruge protutnjao je Aši. Prolaz na drugu stranu je mogla naći tek nekoliko kilometara dalje, te je morala da pronađe bržu opciju. Prošla je kroz već napravljenu rupu na žičanoj ogradi, požurila ispred nadolazećeg voza i drugu ogradu preskočila, nezgodno se dočekavši na zemlju. Oštar bol u nozi. Aši nije bio na vidiku. Spustila se niz zelenu i vlažnu nizbrdicu na ulicu. Zjapeća tišina. Kao da nikada nije postojao zvuk. Na ulicama nije bilo nijednog čoveka, nijednog automobila, a nebo se smračilo kao da je neko svet zakopao pod zemlju. Vetar poče jače da duva. Tajfun se približava. Monotono žuto svetlo trepće iz oka pokvarenog semafora, a iznad kockarnice stara neonska firma rasplinjavala se kroz zgušnjavajuću maglu. Na kraju ulice ponovo ugleda Ašija i potrča za njim, dozivajući ga. Aši pobegne iza ugla. Dugo je Hanako jurila za njim sivim i pustim ulicama, u lišću koje se kidalo pod naletima vetra, u padu kiše koja je odzvanjala asfaltom i krovovima. Magla ih je zatvarala i sumorni oblaci ličili su na stenje koje samo čeka da se sruši. Farovi nekog nesrećnog automobila bljesnu i Hanako shvati da ne čuje ništa drugo do svog disanja i kucanja srca. Ne čuje ni nevreme, ni sopstvene korake. Pas je ulazio duboko u maglu. Morala je da uspori. Bol u nozi se pogoršavao. Što su duže trčali to ju je više obuzimao strah, svako novo skretanje izazivalo je nespokojstvo, ali u jednom trenutku, nije je vukla samo želja da uhvati Ašija, već je tu bila umešana i nekakva perverzna znatiželja koju nije mogla da objasni, potreba za tuđinom i izgubljenošću. Doduše, taj osećaj je slabio sa intenzitetom umora i svakim korakom je bila svesnija da mora da se vrati nazad. Sve što se nalazilo oko nje gubilo je svoj oblik, postajući jedna velika mrlja koja se vrti u golemom vrtlogu. Pripala joj je muka. Stala je u stranu i ispovraćala se na trotoar. Malaksalost. Nalazila se na nekom mostu, na potpuno nepoznatom mestu. Polako je vraćala dah, sama u boji sidra. Podigavši glavu da osmotri okolinu, videla je na kraju mosta Ašija. Pošto je krenula, jedan automobil projuri pored nje i zaslepi je farovima i pokvasi još više. Aši je bio stajao mirno i kad mu se skoro primakla, Hanako pomisli da je nemoguće da jedan dvanaestogodišnji pas može da trči tako brzo, a da pritom pređe ovoliki put. Takođe primeti da je Aši u potpunosti suv. I korak kasnije više ga nije bilo. Ispario. Osvrnula se oko sebe, ali na mostu zaista više nikog nije bilo osim nje. Baš čudno, pomisli Hanako. Možda je bila halucinacija?

Sve oko nje je bila kiša. Iscrpljena, uputila se u pravcu iz kog je došla, držeći se za ogradu mosta kako je vetar ne bi odneo. Iz drugog pravca naiđe automobil. Hanako podignu ruku i povika nešto što se nije čulo od vetra, ali se automobil nije zaustavio, već nastavi pravo, ubrzavajući. Grmljavina. Munje su se širile vazduhom poput vena.

IV

Ispred Halgrimskirkje čekao ju je mali crni pas koji je krenuo čim se Sonja pojavila. Nije se dvoumila da li treba da ga prati ili ne. Put je bio dugačak skoro petsto kilometara ka severoistoku Islanda. Meseci su bili potrebni do vuklanske kupe Hverfjal i u tom periodu naš stan kao da je na mahove mirisao na dugačak, prašnjav put, taman poput uglja kojim su se kretali Sonja i crni pas, dan i noć, bez odmorišta. A kad bi se Sonja probudila, pas je ostajao na mestu, čekajući je pod zvezdama.

Skrenuli su prema jezeru. Sneg je napadao nekoliko dana i bela pustoš odavala je utisak neprolaznosti, nečega što je imuno na uticaj vremena i deformacije. A dalje od bilo kakve daljine, rubovi zemlje čuvali su iza svoje nepristupačne beline samu košticu vremena. Već se nazirao Hverfjal. Iznad jezera lutale su masivne, mrke ptice. Kosturi žbunja na vulkanskom platou savijali su se pod vetrometinom. Popevši se uz kamenito brdo, pas je stao na obodu kratera, a na sred kratera kretala se silueta čoveka. Najednom, ženski glas odjeknu prazninom – Aši. Reč se ponovi još nekoliko puta, raspadajući se i razvijajući se vazduhom poput pepela, da bi na kraju sasvim zamrla. Sonja nije mogla da dokuči odakle dolazi. Crni pas se sjuri niz brdo kao zec i njegova pojava je bledela u jednoličnosti snežne pustare. Čovek potrča ka Sonji, visoko podižući kolena u snegu. Bio je to muškarac omanjeg rasta, kosih očiju i izbrazdanog i dobroćudnog lica, u debelom crnom kaputu i mokrih nogavica. Sa sobom je nosio karirani kofer oko kojeg je bio vezan kaiš. Obratio joj se na jeziku koji ona uopšte nije razumela. Izgleda da je iz Kine ili Japana, pomisli Sonja. Shvativši da žena ispred njega ne razume ni reč od onoga što govori, muškarac otvori kofer i iz njega izvuče mapu. Na njoj je crvenom tačkom obeleženo mesto gde bi trebalo da se nalazi Rejkjavik. Međutim, to mesto bilo je pokriveno plavom bojom.

How can I get to Reykjavik? upita čovek na izlomljenom engleskom.

Ne znam.

Iz hladnoće izroni još jedan eho. Aši. Čovek ništa nije čuo.

Aši.

Aši.

Aši.

V

Jedna ruka podiže peščanik, nesvesno opipava njegove reljefne osobenoti, a zatim ga spušta nazad na pisaći sto, ovog puta u uspravnom položaju. Minut i po razdvojene pustinje sipi ka dnu. Povratak u agregatno stanje prolaznosti. Ta ista ruka sada gasi tek načetu cigaretu, potom zatvara prozorska krila i u karirani kofer spušta složenu kartu Islanda.

Avionski saobraćaj je obustavljen. Kad je kupio kartu nije imao predstavu da će se nešto ovako dogoditi. Ne može da ostane ovde. Danas mora da ode, danas mora sve da napusti. I posao, i prijatelje, i ceo jedan život koji je izgradio do ovog trenutka. Pa čak i Hanako. Oluja još uvek nije počela. Nije se još uvek ni smračilo. Ne treba ništa ostaviti za sobom. Sve pažljivo još jednom proveriti i ukrcati se na prvi voz za Tokio. Što pre. Što dalje.

VI

Više nije sanjala taj grad koji je, kako mi je rekla, izgubila negde duboko u sebi. Vremenom je gubio obrise i sve se završilo time da je čak i zaboravila ime Rejkjavik. Vratio joj se apetit i spavala je manje nego tokom prethodnih meseci. U stan je ušlo sunce. Dobila je novi posao. Nije bio dobar koliko i prethodni, ali je poslužio da se vrati u kolosek svakodnevice. Ponovo je počela da se smeje. Razgovarali smo, zbijali šale i svađali, ali teško da je bilo moguće da stvari vratimo na svoja stara mesta. Uglavnom zato što ta stara mesta više nisu bila tu. Zamenili su ih novi prostori, drugačiji u detaljima i sitnicama, a kao što to često i biva, i najzanemarljiviji detalj u sebi nosi izuzetan potencijal razaranja i stvaranja. Premeštali smo nameštaj na nove pozicije, kupili šampone i deterdžente sa novim mirisima, ofarbali stan u najbizarnije boje, ali ipak se nešto uporno zadržavalo na svom položaju i oboje smo razumevali da se ta stvar nalazi unutar Sonje. Nešto se pretvorilo neizbrisivu rupu, u uzaludno iskopani bunar. Rejkjavik je, a sa njim i čitav Island, ulazeći u teritoriju zaborava, sa sobom povukao i deo Sonje, i sa tim postao neminovnost, nepovratnost, jer zaborav ne znači nepostojanje. Zaborav je, slično sećanju, jedan način postojanja. Ali, snalazili smo se. Dan za danom, mesec za mesecom. Psihijatar je rekao da je napredak očevidan, ali da ne treba još ništa na silu raditi, ne treba žuriti. Sve će doći na svoje. I taman kad je sve izgledalo kao da će biti u redu, vrativši se iz prodavnice, zatekao sam mnoštvo razbacanih papira po celom stanu na kojima su bili iscrtani neuspeli pokušaji mapa, linije u nemogućstvu da obrazuju celinu. Sonja je bila jedini kartograf intimne geografije koja je pripadala samo njoj, poslednji putopisac jednog nestalog sveta. I kako poneti teret koji ne poseduje težinu, koji ne poseduje ni oblik, ni smisao?

Pomislio sam kako bi bilo dobro da se izmestimo iz ustaljene sredine. Otišli smo na more i zadržali se tamo mesec dana. Sate i sate je provodila gledajući u more. Pri povratku za Beograd, video sam kako je crtala ptice u svom dahu i kako ih je naknadno brisala da bi stvorila nove. I tako u krug.

VII

Sledećeg jutra, Hanako ulazi u očevu radnu sobu i ugleda zaboravljeni filatelijski album i trostubni peščanik, kroz čije se staklene sfere jutarnja svetlost prelama i razobličava, ostavljajući svoje efemerne tragove na pisaćem stolu, kao voda.

Šimon Cubota (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2016)i treće mesto (2017). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019 (Sinkopa, kranovi), 2020 (Kambrijum). Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), Đurin plamen (2020) i Vukašin Conić (2020).

Živi u Beogradu.