PROZA

I ponovo Bog ne bi zadovoljan! I podiže svemoćnu ruku, te se uzdignu iznad sedam svodova nebeskih i dotaknu mračne visine vaseljene; pa izvan ovoga sveta bljesnu svetlošću premoćnom a trenutnom, što mnoge na zemlji zaslepi, a da ne budu svesni ni toga, ni bljeska Njegovoga, niti pak mraka koji im se odavno dešavaše…

5.

Promatrali ste kolijevku mora kako se ljulja. Kosti brodova tinjale su, dim lomače i dalje je dozivao moreplovce. Pomagao si Strijeli pripraviti čorbu kad te Igla pozvao u šetnju i pošao si s njim. Mahnuo je rukom, kao da nastoji obuhvatiti tabor.

“Životinje su humanije od ljudi”, pomislila je Jovana dok je stajala u redu za gotova jela u Tempo hipermarketu na Adi ciganliji. Gledala je dva akvarijuma pretrpana rečnim ribama koje su škrgama halapljivo žicale dah, očajnički se gurale da bi usisale parčence života iz filter pumpe koja ih je gađala mehurićima. Jovanu je potresala ta besmislena borba za život koji će uskoro biti prekraćen, termički obrađen i poslužen nekom od hipsterskih parova koji planiraju kul večeru uz vino. Na susednom pultu ređali su se leševi somova i šarana spremnih za rernu, a ovi jadnici u akvarijumu nisu ni slutili da ima nešto gore od prenaseljene staklene ćelije. Dovoljno je da radnik na odeljenju Meso & Ribapostupi po želji mušterije koja je upravo odabrala lovinu iz staklenika i nesrećni dobitnik je surovo izvučen da se uguši vazduhom. Ribe koje su tog radnog dana imale sreće u ovoj morbidnoj lutriji, zapravo su dobile priliku da se još duže muče do odloženog, ali izvesnog pogubljenja. Da li bi više volele da nisu morale da čekaju? Da li im je to zaustavno vreme išta značilo?

“Hoćete i vi ribu, gospođice?”, prepalo ju je pitanje. Ne, nije htela ribu. Želela je da bar ona bude ta koja će ovog 26. decembra nekome poštedeti život – kakav god taj život bio, makar i smrt od njega bila bolja. Dok ima života, ima i nade – tešila se Jovana dok se probijala između nakrcanih gondola. Zakočila je već prilično puna kolica ispred ogledala između rafova sa Heinz kečapom i Hellmanns majonezom. Spazila je svoju figuru. Guza je bila na mestu, noge perfektne, stomak, neprimetan; čak i u debelom džemperu. Trideset i šest godina života bila je neka kota odakle je moglo sve krenuti na sve strane. U ovom periodu života nekom je sve izgledalo rešeno i definisano, ali ne i njoj. Zato je i gledala svoju figuru u ogledalu između rafova. Sve je bilo otvoreno. I posao i ljubav i čitav život koji sledi posle ove trideset i šeste godine. Krivila je sebe što se dovela u takav položaj, ali kome je u ovoj zemlji sve izvesno i rešeno? Možda se među ovim našminkanim i ljubaznim kasirkama nalaze neke istoričarke umetnosti koje nigde drugde nisu uspele da se zaposle, pa im sada poznavanje rada flamanskog slikara Brojgela uopšte ne treba pri očitavanju barkodova. Sa svakim piskom fiskalne kase po očitanoj ceni, one možda očitavaju promašaj sopstvenog života. Jovanin slučaj nije imao tu tragiku. Biti voditeljka na gledanoj televiziji “Toranj Vidikovac” (TV) nije bio baš životni neuspeh. Okej, vodila je besmislenu emisiju “Opštinske koordinate” emitovanu u takođe besmislenom terminu. Pravila je priloge iz beogradskih kvartova, a odnedavno i iz drugih opština po Srbiji. Često bi joj gostovali lokalni funkcioneri koji su tupili o besmislenim manifestacijama, humanitarnim akcijama, građevinskim podvizima, ali nikad o opštinskim problemima. Ponekad je imala povod da ugosti neke umetnike, ali uglavnom je uviđala da se uzalud radovala prilici da njeno obrazovanje dođe do izražaja.

Istorija umetnosti. Studije na koje se odlučuju ljudi koji bi voleli da su kreativni i talentovani. No, Jovana je bila istinski zaljubljena u kritičko posmatranje i estetsko uživanje u tuđim umetničkim delima. Dok je hitala kroz semestre, godine i ispitne rokove, imala je luksuz da ne mora da razmišlja kome još treba njeno egzotično znanje. Bila je mlada i verovala je da je dovoljno da nešto voliš, pa da budeš uspešan u tome. A onda je dobila diplomu i veoma brzo shvatila da njeno obožavanje i poznavanje Brojgela nije baš cenjena veština na tržištu rada. Udarila je u zid i pala u omanju depresiju koja ju je držala do 29. godine. Tada su njeni roditelji rešili da se umešaju. Njima je odavno bilo jasno da pred njihovom kćerkom nije blistava budućnost, budući da spava do deset i besomučno pije kafu s drugaricama koje takođe o trošku roditelja vole muzej MOMA, momke iz anonimnih garažnih bendova i modele mladih kreatora kojima lupaju srca na Instagramu. Jovanin otac, praktični inžinjer, pozvao je druga koji je imao druga koji je imao prijatelja na televiziji. Tako je Jovana došla do rotirajućih vrata medijske kuće gde ju je drug tatinog druga sačekao i odveo do svog prijatelja, jednog od urednika. Ovaj ju je rutinski pitao šta zna i šta je zanima, a onda je na pomen Brojgela jedva primetno prevrnuo očima. Setila se da bi tata bio razočaran da urednik kaže drugu njegovog druga kako je mala neupotrebljiva. Zato je brzo dodala da je, pored Brojgela, zanima ama baš sve što se dešava u kulturi i umetnosti, te i da je završila baletsku školu pre fakulteta. Za razliku od istorije umetnosti koja na Jovani nije ostavila fizičkog traga, posledice bavljenja baletom su se itekako videle. Urednik joj je zato rekao da se strpi malo, jer je redakcija kulture prebukirana, ali da može da počne kao pripravnica. Pristala je, iako je nadomak tridesete godine bila starija od svih koji su, kao i ona, bili na početku novinarske karijere. Bila je pred lansirnom rampom, ali do nje je morala doći kroz najdosadnije i najbanalnije rubrike i priloge kakve gradska redakcija nacionalne televizije može da ima. Jovana Andrić je tako dugo, dugo stajala na toj rampi, a da nije osećala da će biti lansirana bilo gde. Bila je poput ovih šarana i smuđeva u akvarijumu Tempo hipermarketa na Adi ciganliji. Nije mogla da dođe do vazduha od toliko pripravnika koji su bili brži od nje. Čaki za najgluplju vest o izlivanju cisterne u Kumodražu, a koja nikad nije stigla do benzinske pumpe na Banjici, valjalo se boriti do krvi među konkurencijom starijih maloletnika. Smucala se po redakciji, kupovala im peciva za doručak i grickala plastičnu čašu od jogurta u koju bi ridala svaki put kada bi joj ispred nosa oteli prilog o požaru u romskom naselju, ili planinarima koji peru poslovnu zgradu u bloku 21 na Novom Beogradu. Iako su svi primetili da je sporija od ostalih, ipak nije završila poput nekog šarana na dasci Tempo hipermarketa. Zbog urednika i druga očevog prijatelja, prebacili su je u Dnevnik, na vremensku prognozu za koju je svojom baletskom pojavom bila više nego kvalifikovana. Tamo joj je jedini posao bio da gladuje kako bi ta dva minuta pred kamerom nosila lepe haljine i trpela otvoreno udvaranje voditelja. Ostatak radnog dana trpela je glupe komplimente publike koja ju je, kao i njene kolege, smatrala praznoglavom lutkom. A onda ju je jednog dana urednik (prijatelj druga očevog druga ) poslao na dobrotvorni bal Stil Kuvajt banke koja je dala veliki novac Beogradskoj filharmoniji. Novinarka koja je obično radila te priloge bila je bolesna, a drugi pik – rezerva prve novinarke – saznala je da joj sin ima boginje, pa je otkazala na sam dan velikog događaja. Dolazili su najvažniji ljudi iz kulture, politički establišment, ali i velika Tereza Fon Kart, najpoznatija čelistkinja sveta koju su lako isplatile kuvajtske glavešine beogradske ekspoziture. Urednik je, ipak,uz izvestan rizik,odlučio da neiskusna Jovana bude ta koja će napraviti prilog o čitavom “eventu”.

Tako je Jovana, uz malo tuđe nesreće, od drugog golmana omladinske ekipe postala prvotimac koji mora da igra utakmicu Lige šampiona. A odigrala je šampionski. Odličan izveštaj sa događaja Stil Kuvajt banke i velikog sponzorstva za beogradske filharmoničare. Odigrala je profesionalno, precizno i harizmatično. Čak je posle priloga samouvereno išla kroz špalir medijskih glavonja, političara i biznismena, razmenjujući s nekima od njih vizit karte i koketne poglede. Euforija zbog prvog uspeha, stigla ju je tek nekoliko sati kasnije, dok je pešačila ka porodičnom stanu na Senjaku, u zgradi koja se nalazi na uzbrdici između BIGZ-a i senjačke pijace, tamo gde farovi noćnih taksi vozila osvetljavaju murale ubijenih vođa navijača Zvezde i Partizana. To sećanje ju je i sada nateralo da se nasmeši zagledana umetalna kolica koja je zakočila ispred boksa sa majonezom i kečapom. Trgnula se osetivši da neki kupci blenu u nju. To je bilo standardno gledalačko prepoznavanje voditeljke “Opštinskih koordinata”. Moguće da su je videli i u onim dosadnim intervjuima koji najavljuju novu sezonu njene emisije uz fotografiju u TV studiju. Jednom je bila i u ukrštenici najčitanijeg tabloida.

Blagim osmehom nagradila je poglede radoznalaca i odlučnim pokretom uzela s rafa prvo Heinz kečap, a onda i Hellmanns majonez. On je voleo samo te marke. Morali su biti Heinz i Hellmanns zato što je jarko crvenu flašu prvog koristio u engleskim pabovima, a ovu drugu bele boje kupovao u hipermarketima iz lanca Waitrose. Te plastične flašice kečapa i majoneza bile su banalni, ali dragi podsetnik na anglofiliju njenog dečka i njegove godišnje odmore u Velikoj Britaniji.

Preticala je neodlučne kupce između rafova, ubacivala još po neku stvar i kada je bila sigurna da je sve tu, uparkirala seu najmanji red pred kasom. Na parkingu ispred marketa zaustavila je kolica tik ispred gepeka svog Minija. U retrovizoru je spazila, a potom i čula, porodičnu svađu na izlazu samoposluge. Ravnodušno je gledala ženu koja urla na supruga i histerično drmusa sina. Otpustila je ručnu Mini Morisa koji je zadrhtao pri paljenju motora. Onaj par s detetom, nestao je iz retrovizora i verovatno su već bili na putu ka razvodu. Bacila je poslednji pogled na sada opet tih parking na kome je bilo još porodica sa prepunim kolicima i gepecima koji se jedva zatvaraju, ali su oni valjda bili diskretniji ili se jednostavno nisu ni svađali. Praznična scenografija od visećih lampiona razlila je raznobojnu svetlost po njenoj šoferšajbni i Jovana je za sekund ili nešto više osećala nostalgični trag sreće iz detinjstva, vremena u kome se jedino radovala praznicima. Brzo se setila da je sada sve drugačije,pa je zaobišla gigantsku novogodišnju jelku ispred hipermarketa i skrenula auto ka Obrenovačkom putu.

Branko Rosić, Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, Laguna, 2018.

Branko Rosić rođen je u Beogradu. Svirao je u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije i u elektro grupi Berliner strasse. Sarađivao je u pisanju Leksikona Yu mitologije i objavljivao tekstove u časopisima Playboy, Elle, L’Europeo, Cosmopolitan, Max, National geographic, B92 online, Fame. Zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik i glavni urednik publikacije festivala Egzit 20 godina EXIT aktivizma. Diplomirani je mašinski inženjer. Svoj prvi roman A tako je dobro počelo objavio je 2015.

Radio je intervjue sa svim značajnim ličnostima iz kulture i pop kulture na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, ali i nekoliko intervjua sa značajnim ličnostima svetskog rokenrola, kao što su Stiven Patrik Morisi (The Smiths), Stiv Heket (Genesis), Ijen Anderson (Jethro Tull), Šarlin Spiteri (Texas), Ijen Gilan (Deep Purple), Žan Žak Barnel (The Stranglers) i sa piscima Tarikom Alijem, Tonijem Parsonsom, Frederikom Begbedeom, Juom Nesbeom, Erlandom Luon, umetnikom Grejsonom Perijem… Jedan je od prvih srpskih muzičara koji su dali intervju za čuvene engleske novine New Musical Express.

Princ Čarls ga je nazvao princom, a bivšem britanskom ministru i gradonačelniku Londona Borisu Džonsonu predstavljen je kao „panker sa maskom novinara“. Britanska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.

Svaki umetnik je na početku bio amater.
Ralph Waldo Emerson

#crnafaza

Glas sa zvučnika proziva broj. Odjekuje hodnikom uz škripu teških, željeznih stolica. Upinju o naprsle pločice. Podižem papirić.

„Dobar dan.“

„O čemu govori vaša knjiga?“

„O nestajanju.“

„Još jedna? Popularna tema danas”, izgovara brkati kiklop s one strane šaltera i upire prstom gde da proturim rukopis.

„Izvolite.“

„Svrstaćemo to u arhiv 1855, polica 449, red 128, klaster…“

Tu sam se probudio. Topla noć. Zaspao sam u stolici za ljuljanje na terasi, sa zrncetom kafe u jednoj ruci i konjakom u drugoj. Nikakvo vreme. Jedanaest i dvadeset šest. Sasuo sam sve u sebe, pa odlažem čašu na pod da protrljam oči. Konjak bućne u želudac. Čuo se zvuk sličan onom kao kad gustu pljuvačku pustiš u bunar. Češem jaja. Creva se bude. Cvile ko stare vodovodne cevi. Pridižem se bez žurbe i gegam do toaleta. Seo sam da serem, kad me pozvala Veronika. Kaže da je odlučila da ode. Savetujem je da zajebe gluposti jer imam gomilu neiskorišćenih kondoma. Doći ću čim se olakšam. Natenane ćemo da razgovaramo o svemu. Doneću konjak i kubanske cigare. To ju je umirilo. Ona je mlada i veoma talentovana. Brucoš na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti. Jedan od njenih profesora je moj dobar prijatelj. Zajedno ljuštimo žestinu, a onda se nabacujemo studentkinjama. Tako smo se upoznali. Veronika i ja. Neko književno veče ili predstavljanje knjige. Nešto od tih dosadnih sranja. Na kraju večeri smo završili kod mene. Pomažem joj oko pisanja. Duplo sam stariji i pomalo umoran. Ona je puna radosti. Pomaže mi da se osećam srećno i zadovoljno.

„Tako si jebeno dobar“, kaže nakon što je pročitala poglavlje koje sam preradio, iz te njene knjige koju piše poslednjih godinu dana.

„Dobar sam?“

„Najbolji si. U krevetu si prosečan, ali u pisanju jebeš kevu.“

Stežem pubične mišiće. Ispod stola, hvatam se za jaja.

„Kako si to izveo? Od onog sranja si izvukao ovako nešto. Neverovatno.“

„Tekst nije bio toliko loš. Štaviše, sasvim dobar za početak.“

„Nikada neću da pišem ovako jako i precizno. Bolje da zajebem sve i gajim cveće.“

„Ne seri, mala. Pomoći ću ti.“

„Kako je tebi bilo kada si bio mojih godina? Pričaj mi o tome“, rekla je i počela da se zavlači pod sto. Otkopčava mi kaiš i pokušava da strgne gornji deo pantalona. Udara temenom o oblu ivicu.

„Nije mi bilo lako“, izgovaram i ustajem sa stolice da se raskomotim.

#zelenafaza

Jeo sam pljeskavicu i igrao se s mačkama nedaleko od Cvetne pijace. Bacao im natopljene parčiće lepinje. Pričao jednoj sivoj kako želim da postanem pisac. Objašnjavao način na koji se to u meni postepeno budilo i raslo zajedno s nosem i brojem cipela.

„Vidi, jednostavno je.“

Ona je mjauknula.

„Shvatio sam šta želim.“

Uspravila je rep i blago ga nagnula na levu stranu. Tačno se sećam tog trenutka. U izlogu izlepljenom novinama ugledao sam crno-belu fotografiju Peter Beard-a, na kojoj ga guta krokodil dok on predano zapisuje nešto. Ispod je sitnim slovima stajao naziv I’ll Write Whenever I Can. Obuzeo me osećaj da je pisanje najuzbudljivija stvar. Pisci su bitne face. Umislio sam da su ovenčani slavom, napojeni i nahranjeni, zadovoljeni blagodetima palanačkih misica. Da im se prinose device svake subotnje večeri. Tako je pisanje postalo moj jedini izbor. Posle beskrajnog prepravljanja napisanih pasusa, obeshrabren, shvatio sam da su sve te device zapravo jedna te ista rospija. Utvara nakon čijeg poljupca ostaješ opsednut. Najpre te mami, a potom proždre. Večno netaknuta menja imena i tela. Jednom sam je ubio. Barem mi je tako izgledalo. Ali, ubrzo, opet sam bio obmanut. Grlio sam neko njeno otelotvorenje. Mirisalo je na jasmin. Osvežavajuće. Ja na riblji restoran i prepečenicu. Sve je bilo u redu, dok me nije ščepala.

„Volela bih da te inspirišem. Kao neka muza“, rekla je.

„Kao neka muza“, rekao sam i pljunuo na trotoar.

Pokušavao sam da stvar oko pisanja shvatim što ozbiljnije. Naprasno sam postao organizovan. Bilo je prohladno jutro. Morao sam da navučem rukavice. Drugačije nisam mogao da držim olovku. Izbacio sam sto i stolicu na terasu. Otvorio svesku i započeo priču o mlevenom mesu. Punu šolju kafe gurnuo sam do ivice, pušila se kao dimnjak gradske toplane. U želji da budem što produktivniji, usvojio sam metod upravljanja vremenom, pomodoro. Suština je u podešenom satu na interval od dvadeset pet minuta, u kratkim pauzama i potpunom fokusu. Simbol za jedan vremenski interval je paradajz. Procenio sam da mi je za započetu priču potrebno sedam kilograma paradajza. Počeo sam da razmišljam koliko je to u tubama kečapa. Sat je zazvonio. Prvi vremenski interval je prošao. Odustao sam i vratio se na spavanje.

Pet je po podne. Celim telom trudio sam se da budem ono što sam najiskrenije želeo. Pisac erotske fantastike. Verovao sam da je sve u mojim rukama. Ljudi su marionete. Ogoljeni protagonisti u pričama koje pomahnitalo ispisujem. Moj život je fantazija. Zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu. Otac mi je čestitao dvadeseti rođendan. Rekao sam mu da bi trebalo češće da se javlja. Rekao je da će mi uskoro poslati novac po nekom prijatelju koji putuje za Sofiju. Šetao sam oko stola. Imaginacija je očerupana kokoška koja nosi zlatna jaja. Nakon nekoliko sati ozbiljno mi se zavrtelo. Morao sam da sednem. Otvorim pivo. Odaberem dobru muziku i pregledam šta sam do tada uradio. Na sredini hartije je pisalo:

Pet je popodne. Ja sam pisac erotske fantastike. Svet je u mojim rukama.

Otvorio sam još jedno pivo. Zadovoljan progresom. Razdrao se od sreće i pojačao muziku. Policija je stigla tačno u ponoć. Nisu upalili svetlo u hodniku. Osvetljavali su baterijskim lampama natpise na vratima i pogodili me snopom kroz špijunku. Debela udovica, iz stana pored, prijavila me je zbog glasne muzike. Ona se glasno jebe, a ja glasno pišem. U tome se razlikujemo. I u kilaži. Prete mi odnošenjem kasetofona. Pitao sam ih šta bi učinili da je situacija obratna, da li bi odneli jebača. Jedan kaže da ne serem i ne budem vulgaran. Drugi je dodao da se upristojim ili ću da najebem. Pitam ih zar je moguće da me ne prepoznaju. To sam ja. Sugrađanin. Pretplatnik na bolju budućnost. Vratili su mi ličnu kartu i zatražili pomoć oko svetla na stepeništu. Kasnije sam komšinici svršio na kvaku. Ali vrata je ujutru prva otvorila služavka.

#žutafaza

Mamurluk me je upoznao s jednom finom devojkom. O njenoj drugarici sam često maštao. Poklone i piće nikada ne odbijam. Rekoh joj da sam pisac. Ljubili smo se u senci petospratne svadbarske torte iza poslastičarnice. Grad je dremao na njenim sisama. Ona me je upitala koliko dugo pišem. Želela je nešto da pročita. Šta sam objavio? Citirala je Ivu Andrića. Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara… bla, bla, bla… bla, bla, bla. Rekao sam da je to sve manje bitno. Nešto drugo je važno. Potrebno je da imaš muda.

„A tvoj tok misli?“, pitala je.

„Šta s njim?“

„Objasni mi.“

„Čudno je to.“

„Kao sa ženama?“

„Tako nekako.“

Lupila me po leđima.

„Dozvoli mi da ti izlečim komplekse. Moraš, moraš, moraš…“, rekla je. I sama je nešto pisala. Srčom je urezivala stihove po drvenim klupicama u parku. U tim duborezima pohotni balavci i danas gase pikavce. Lučili smo strast poput dva francuska buldoga. Tako oni travnjakom razvlače pljuvačku. Sve je to deo igre. Kao i skriveni sebični pripovedač željan senzacija. Znao je da me skine golog i natera da trčim oko mermernih stubova dok se ne zagrcne od smeha. Između njegovog nagona i mog životarenja kao uzornog građanina, bio sam rastrzano zamorče.

Smežurani vilenjak u kulturnom centru pročitao je četiri poglavlja romana na kom sam radio. Više puta je ponovio da poštuje stvaraoce koji neguju lepu književnost, ostavljenu u amanet čovečanstvu, a moja ispovedna proza može da prođe kao lek usamljenom čoveku. Nisam bio siguran da li je to dobra stvar. Pitao me je kako ja sve to doživljavam. Kao ubistvo, rekao sam. Na početku poglavlja ubijam glavne likove. Potom i statiste, pa uvodim nove koji su spremni na tvrde porno scene. Volim kameru koja putuje sporo. Radnju koja se otelotvoruje upečatljivim kadrovima i erotiku. Seksualnost koja objašnjava sve.

„Sinko, ubrzaj ovo malo. Imaš dobrih delova, ali negde si suviše spor. Radnja mora da piči“, žvrljao je po pasusima u petnaest minuta nakon podneva. U dobro ohlađenoj prostoriji.

„Kad napišeš nešto, zamisli šta će na to da ti kaže Borhes. Poradi još malo na rukopisu, pa da ga stavim u plan za sledeću godinu.“

Sakupio je listove kao salatu i rekao da bi bilo najbolje da se prijavim na njegov kurs. Uzeo sam hrpu papira i otišao u park. U moj pileći vrat indukovao se gnev. Pocepao sam prvih šest strana i uzdahnuo.

Listao sam stare beleške i tražio neku od onih rečenica s poentom. Onih koje imaju potencijala da budu citirane. Kao grafiti po zidovima. Na nadgrobnim spomenicima. Takva rečenica mi je potrebna da začinim čorbu. Koncepcija mi je škripala. Scene su delovale beživotno. Stajao sam i posmatrao grad. Slušao sam zvukove.

Mlada, nesnađena devojka šeta sama. U glavi joj je pomračenje. Par bez ljubavi gleda u auspuh parkiranog trabanta i zamišlja da je proces reinkarnacije fosilnog goriva kompleksna stvar. Kvarcovana devojka pod ruku drži majku i obe nasrću na moj napaljeni pogled. Ložim se na dubinu njihovih dekoltea. U porno časopisima viđao sam takve mlade i deveruše. Krastavac i penu za brijanje. To su zabavni trenuci jedne veoma seksualno aktivne životinje. Bitno je da se radujemo. Da smo zadovoljni. Možda postojimo samo još danas. Čitam neistine s lica čoveka koji me moli za sitniš. Grad mi uporno traži ono što nemam da dam. Posežem rukom u džep. Izbeljivanje anusa je egzistencijalna stvar za snobove. Ovakav isti grad mogu da pronađem na mnogim drugim mestima. Potrebno je da se zaljubim. Tada svaka ulica postaje lepa. Pitam se da li je vredno predati im se bezuslovno. Žvaćem i balansiram. Balansiranje je ispitivanje krajnosti. Jedem mazanu kiflu. Pun sam ljubavi. Ispoljavam je prema svojim najmilijim čarapama. Život je preokret. Zdenka je topljeni sir koji žvaćem na času kreativnog pisanja. Kečap vidim po fasadama. Ispisane su poruke mržnje. Tiranija je kuga demokratije. Kaže mi gospodin iz obezbeđenja na stapeništu Gradske kuće. Kockarnice niču bez razloga. Svuda duž omiljene ulice.

U supermarketu prolazim pored polica s kojih kidišu knjige. Mutanti hiper produkcije. Gledam u beskrajno šarenilo boja. Na kraju reda s mlečnim prerađevinama vidim kitnjastog hroničara kako pretura po „imlekovim“ proizvodima. Vilijam – pisac dramskih komada iz gradskog pozorišta. Sinula mi je ideja. Kidnapovaću ga i prisiliti da napiše sinopsis umesto mene. Kasnije ću tu priču da razradim. Pa sve po redu. Odustao je od mleka čim sam mu ponudio gandžu. Otišli smo do stana. Nismo znali da motamo. Praznio sam cigarete, pa ih ponovo punio. Želeo sam da se izjadam o mukama koje sam trpeo dok sam tekstove nosao po izdavačkim kućama. Stekao sam utisak da su urednici mitska bića. On je preo, trljajući karnere. Mjauknuo je nekoliko puta. Govorio sam mu o svojoj nesigurnosti. O iracionalnom strahu da ću nestati pod tonom neuspelih rukopisa. O knjizi kao seksualnom objektu. Zatražio je da srolam još jednu. Pitao sam ga kako da uspem. Pitao me je da li imam nešto slatko. Iz frižidera je zgrabio džem. Dugo mi je trebalo, ali sam ipak na kraju provalio da je otmica bila čist promašaj. Otvorio sam mu vrata i pustio ga da ode. S teglom u rukama.

#crvenafaza

Moj prvi intervju. Svi smo se igrali velikih, sposobnih karijerista. Bio sam ubeđen da je produkt mog višemesečnog rada odlična knjiga. Ubedio sam u to i ljude oko sebe. Rekordna gledanost emisije o književnosti amaterske televizije iznosila je šest i po senilnih staraca, članova udruženja, koji pišu pesme i otimaju se oko nagrada književnog društva Svitac. Sedeo sam u delu koji su nazivali bife i čekao voditeljku. Dva muškarca u debelim džemperima, s masnim kosama i modrim podočnjacima, merkali su me dok sam nervozno cupkao. Nastavio sam da čekam u jako osvetljenoj kancelariji. Novinarka je užurbano zapalila cigaretu, pa smo se rukovali. Rekla je da sednem pored nje. Pitala me je da li znam zašto sam tu. Rekao sam da samo pratim njene instrukcije. Nasmejala se i skrenula mi pažnju: moramo da budemo ozbiljni. Ispričao sam joj ukratko pojedinosti o tome kako je kad radiš u magacinu. A o tome nisam imao pojma. Slagao sam da pregovaram s izdavačem, odrecitovao pesmu i dva puta pritego kaiš. Naložila se na recitovanje. Pozvala je kolegu da me čuje. I on je nosio džemper. Prilikom druge izvedbe pobrkao sam tekst. On je rekao da sam dobar i nastavio s nekim proseravanjem o tehnici disanja i dikciji. Bio sam ubeđen da je ljubomoran, jer meni za disanje nije bila potrebna tehnika. To sam savršeno radio. Udahnem. Izdahnem. Udahnem. Izdahnem. Ona je lupala šakama i rekla da sam odličan. Složili smo se da će me angažovati za neku emisiju s glupim nazivom Koracima poezije ili Nogama pesnika. Ne mogu da se setim. Ali znam da me je cela ideja smorila. Pomenuli su honorar i tu su me zaintrigirali. Prosta tehnika disanja.

Iste večeri zapio sam se u kafani Biser. To mi je pomaglo da sredim misli. Svi stolovi su bili nakrcani. Dogorevale su zaboravljene cigarete u pikslama. Muzičari su štimovali instrumente. Matora gazdarica je vikala. Konobari su poskakivali od dreke. Neko je fotografisao. Blic me zaslepio. Pripit sam pišao u lavabo ispred zauzete kabine.

„Seljačino! Gde sada da operem ruke?“, gunđao je muški glas i pokušao da otvori vrata. Zapeo sam rukom i rekao mu da sačeka da otresem. Bio sam spreman da ga nokautiram. Grdosija je stajala iza mene. Bolje bi bilo da se nisam okrenuo. Mogao sam još malo da se kurčim. Umesto toga, zašlajfovao sam u mestu. U stvari, nije on bio toliko krupan, koliko sam se ja osećao smušeno. Grmalj. Golijat. Gorostas. Lice mu je bilo puno ožiljaka. Od bubuljica uglavnom. Pljunuo me je i izašao.

Gasio sam pikavce u špricer i čekao da neko pusti turu ili prelomi stolicu o moja leđa. Kafanska tuča. To je stereotip koji osvežava. Nikada nisam učestvovao u takvoj makljaži. A ludo sam to želeo. Nabijam negativca pod sto. On je sve započeo. Zamišljao sam kafanu prepunu pijanih pisaca. Nešto pre ponoći obaramo stolove i kreće tuča. Pisci koje nisam batinao po boemskim crkvama, što se mene tiče, nisu ni morali da postoje. Oni koje volim, po nepisanom pravilu pozirali su pored pisaće mašine i pakle cigareta. Suvi, rasklimatani deda tražio je trideset evra za poluispravnu „olympia-u“ s početka dvadesetog veka. Želeo sam je kao iskusnu ženu. Na njoj bih napisao čudo. Na kraju večeri sprijateljio sam se s rošavim likom iz WC-a i njegovim pajtosem. Svašta sam im obećao.

Uvek sam okajavao grehe pijanstva tako što sam se odvlačio do knjižare i kupovao knjige. Zbog toga posedujem kućnu biblioteku. Japanci imaju reč za tipove kao što sam ja – tsundoku. Nakon knjižare otišao sam na promociju. Sala gradske biblioteke bila je prepuna. Stajao sam sa strane gurajući se s dnevnom štampom. Sve je mirisalo na novinski papir. Afirmisani pisac kog sam poznavao, nakićen nagradama, poslao me po piće. Bio je žedan. Imao sam nedovoljno para u džepu. Kupio sam mu dve limenke i krišom doturio kesu, dok je neki kritičar prosipao termine koje nisam razumeo. On je uzdahnuo i teatralno izgovorio da ne pije to pivo. Odmahnuo je i zatražio viski. Svi su me prezrivo pogledali. Pocrveneo sam. „Da znaš za ubuduće”, dodao je. Klimnuo sam glavom, sa željom da mu sve prospem za vrat dok slatkorečivo sere. Umesto besnog ispada, okrenuo sam se i otvorio pivo.

Nakon što sam obe limenke ispio i zgužvao, usledio je aplauz. Stajao sam u hodniku i rukovao se redom s književnim pacovima. Svako je nosio svoje parče sira, zadovoljan jer je mišolovka rashodovana. Sakupljao sam mrvice po džepovima i zamišljao kako će izgledati promocija gde ja naručujem. Išunjao sam se iz biblioteke i povratio.

Čuo sam debelu udovicu kako se vraća s posla. Prethodne noći je opet pretila policijom. Doručkovao sam margarin i džem, pa eksirao litar hladnog mleka. Poželeo sam da odem u šetnju s devojkom koja je umislila da imamo nešto zajedničko. Vredno. Jedinstveno. Makar da razbistrim glavu na svežem vazduhu. To je dobro. Držali bi se pod ruku i kružili po parku. Spontano bismo uspeli da izdeljemo čamac i zaplovimo. Uglavnom je sve to tako izgledalo zbog trave. Mnogo trave. Ali, baš tog trenutka, neko je pozvonio na interfon.

„Ko je?“

„Bandini i Kinaski.“

Naprezanje da se setim nije pomoglo.

„Henri, tip iz WC-a. Rekao si dok smo cirkali u onoj kafani da možemo kod tebe na dva-tri dana. Hotel je čisto bacanje para.“

„A, da. Sećam se. Može do četvrtka!“

#plavafaza

Azurno plava.

To se nije promenilo. Ne volim dosadne ljude. Niti dosadne korice. Volim nadrkane i upotrebljive knjige. Francuski za dvadeset jedan dan. Tom knjigom sam fascinirao voditeljku jutarnjeg programa dok sam joj tepao na lošem francuskom ližući ekran televizora. The Anarchist Cookbook, s međunarodnim standardnim knjižnim brojem (ISBN) 0-9623032-0-8, to je prava literatura za svakog uvrnutog oslobodioca. Ponekad bih razbacao po podu stana više knjiga i čitao ih istovremeno izvlačeći na papir savršene rečenice. Savršene rečenice su obično kratke. Jezgrovite. Bandini mi je rekao da bljutavi pisci pišu pretenciozno. Usiljeno se trude da upakuju život u kitnjaste duge misli. Kao da žele da zarobe okean u kofi, a potom piju iz čaše. Od savršenih rečenica pokušavao sam da načinim uzbudljivu priču. Henri je rekao da je krajnje vreme da se opustim.

Želeo sam da uspem po svaku cenu. Mislio sam da je ogroman tiraž jedino pravo merilo.

„Šta je s tobom, mali?“, Bandini je otvorio vrata ormana i pogledao me upitno. Obukao je moj neboplavi bademantil. Iza njegovih leđa kezio se Henri. Nišanio me je crvenim pištoljem na vodu.

„Gde je vino? Rekao si da će večeras biti dobra zajebancija. Zatvorio si se u orman s tom sveščicom kao neki impotentni pacov. Stvarno, Arturo, šta je malom?“

„Nije mi ništa. Pokušavam da pišem.“

„Mali, ne pokušavaj.“

„U pravu je Henk. Ne pokušavaj nego čekaj. Čekaj da se to desi. Upijaj.“

„Idi po vino“, rekao je Henri. Nosio je moje „speedo“ kupaće gaće koje su se duboko zarile u salo njegove bulje prepune čirova. Okrenuo se k prozoru češući stomak. Pištoljem na vodu prskao je po staklu. Sa susedne terase posmatrala ga je komšinica koja je tresla stolnjak. Te kupaće više nikada neću da obučem. Spaliću gaće čim ih skine.

Henri i Bandini su zaključili da sam bolestan. Rešili su da pomognu. Čudna je to pošast. Uvećanje ega. Loše za jednog pisca. Pojačava sujetu. Okarakterisali su slučaj kao suvišan organ koji moraju da odstrane. Eksperimentalna faza. Spremali su čarobni napitak dok sam nestrpljivo čekao u kupatilu.

„Šta je to?“

„Moj omiljeni miks. S ovim letiš u nebo“, rekao je Henri. Napitak je imao ukus soka od ananasa s previše Southern Comfort-a, čilija, bibera i nečeg što nisam prepoznao. Ispio sam celu kriglu tih pomija. Brzo. Naiskap. Nakon desetak minuta bio sam oboren. Henri i Bandini su igrali oko mene pevajući. Nešto nalik indijanskom plesu za prizivanje kiše.

„Ne postoji Ja, postoji samo ananas.“

„Ne postoji Ja, postoji samo ananas.“

„Postoji samo ananas“, pokušavao sam da ponovim. Postao sam ananas. I bilo mi je lepo. Nikakva važnost. Sve što bih radio potpuno je beznačajno. Na ovu planetu došao sam s namerom da se igram blenderima. Kao lakrdijaš, nevaljalac, vragolan. Ne služim bogovima. Ne žrtvujem štenad demonima. Ne žudim za prosvetljenjem pod ogromnim fikusom. Ne tražim smisao u destrukciji. Nije mi potrebna svrha. Niti želja da se pomerim s mesta. Opažam. Pucam. Obogaljujem diktatore. Demistifikujem iluziju moći. Slab sam. Protagonisti mojih priča su jaki. Bez poente. To je privid. Svetovi nastaju i nestaju udisajem. Boje tih svetova beležim u kamenu. Ne postojim. Ono sam što biste vi želeli da budete.

Probudio sam se tek sutradan, pored kade, u „speedo“ kupaćim gaćama. Henri i Bandini su otišli na pijacu. Prošlo je nekoliko četvrtaka. Još uvek su bili tu. Subotom smo jeli obilat ručak. Voleli su da se igraju s hranom. Na redu je bila tajlandska kuhinja. Ustao sam i odlučio da ceo dan posvetim upijanju. Otišao sam u šetnju. Grad se znoji. I ulični svirači zajedno s njim. Zdepasti tamburaš udara po izlizanoj gitari. Kroz debela stakla njegovih naočara vidim kako žmuri i ignoriše praznu kartonsku kutiju. Znoj mu se sliva niz obrve k obrazima i pada na trup gitare. Deset je sati. Nedaleko od njega, dalje niz šetalište, drugi mrmlja pesme o svojoj majci. On je majstor perifernog vida. Glavu nepomično drži visoko. Licem ka suncu. Sve ljude koji prolaze odmerava ispod oka. Prisluškivao sam. Ulični prodavci ploča pričaju urbane legende o gitari s par žica i valjanju štapova močvarnih bambusa za siću.

#prozirnafaza

Henri i Bandini su odlučili. Bilo je krajnje vreme. Morao sam da izađem iz mraka.

„To je kao kada iznenada otvoriš vrata i upadneš u prepunu sobu. Svi se zagledaju u tebe.“

„K’o mrtvi pilje. Ne znaju želiš li da im ponudiš nešto slatko, ili bi da pišaš po njima.“

Ubedio sam ih. Bio sam spreman. Pišao bih. U Berlinu je u to vreme živeo njihov prijatelj koji je poslednju deceniju razvijao kreativni sistem. Autonomni generator priča. Henri je rezervisao karte. Fotografisali smo se pored ostataka Berlinskog zida. Nedaleko od mosta preko reke Špreje, u Varšavskoj ulici. Dugo smo lutali gradom tražeći slobodan hostel. U ulici Driesener našli smo četvorokrevetnu sobu za deset maraka po osobi. Pored Brandenburške kapije klopali smo currywurst i popili po „berliner“. Odatle odšetali do umetničke kuće Tacheles. Tamo je trebalo da pronađemo njihovog prijatelja. Pred nama je stajala oštećena zgrada iz Drugog svetskog rata, s ogromnim muralom Gde je kapetan Nemo? Na razglednici koju je u ruci držala turistkinja iz Mađarske, video sam izgled građevine za vreme Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Jedan mali kukasti krst stajao je u uglu. Grafiti su bili svuda po stepeništu. Zapišani mračni uglovi. Nadahnuti entuzijasti su slikali. Jedna ogromna doga je spavala. Neki momak s crvenom kapuljačom pušio je džoint. Krupna Holanđanka ćaskala je s nama, vrteći brojanicu od ćilibara. Umetnici su bili pod pritiskom. Moćni vlasnik želeo je da ih iseli. Banke poseduju sve. Zgradom je dominirala velika prostorija s tezgama, nalik buvljaku u zatvorenom. Bila je puna štancovanih slika. Motivi Berlinskog zida i socijalističkog bratskog poljupca. Ručno pravljeni nakit se najviše prodavao. Mladić na gitari pokušavao je da solira, dok je medved na basu okidao dva tona u dugim psihodeličnim deonicama. Zvučali su kao razdrndana veš mašina. Henrijevog i Bandinijevog prijatelja nije bilo ni u jednoj od soba. Smežurana hipi baka, koja pravi nakit od papira, rekla nam je da se pre dve godine odselio u Francusku. Dala nam je njegovu adresu.

Pred hotelom Des Olympiades u Parizu, osećao sam ogromnu potrebu da serem. Nalazio se nedaleko od metro stanice Simplon.Jedan od jeftinijih. Soba nije bila toliko loša. Kreveti su udobni. Na zidovima požutele tapete. Vodokotlić je neprestano curio. Lavabo je bio polomljen, pa zalepljen. Prijatelj nas je očekivao nakon večere. Morali smo da pronađemo zgradu gde se nekada nalazio The Beat Hotel. U blizini metro stanice St-Michel. Tu se nalazio kreativni centar najveće svetske izdavačke kuće. Srce književne industrije. Nad ulazom je svetlio natpis: Veliki izdavač. U sobi 12 je kancelarija famoznog prijatelja. Tu je sve počinjalo i završavalo se.

Nosio je žuto-narandžastu havajku. Bio je sed. Neuredan. Upalih obraza. Sa savršeno belim zubima. Veštačka vilica. Ponovio je i dodao kako ga žulja. Vodio nas je kroz slabo osvetljene hodnike. Staza od crvenog itisona završavala se prozorom. Miris kafe i cigareta. Zidovi ukrašeni uramljenim naslovnim stranama bestselera. S desne i leve strane nalazile su se radne prostorije. U svakoj ogroman ovalni sto i tabla na zidu, pri vrhu oblepljena ispisanim žutim papirićima. Ispod iscrtani dijagrami. Zeleni, crveni i crni flomaster. Ponekad u ruci, ponekad na podu. Za stolom troje pisaca. Kucali su po mašinama. Sobe ispunjene duvanskim dimom.

„Ovako nastaju“, rekao je prijatelj pokazujući kroz jedna od otvorenih vrata. Lupio je šakom o futer. Pisci su podigli glave.

„Ovo je sadašnjost književnosti.“

Plaćeni su po učinku. Na svaka dva meseca moraju da izbace tekst zadovoljavajućeg kvaliteta. Sve to prolazi više uređivačkih faza. Putem razvijenih prodajnih kanala, ukoliko već ne postoji naručilac, pronalazi se mušterija koja je voljna da plati jedno takvo delo i objavi ga pod svojim imenom. Uglavnom su to likovi iz javnog života, žene snobova iz elitnog predgrađa i ponekad afirmisani pisci s blokadom. Razvija se celokupna markentiška strategija i voilà. Svi srećni i zadovoljni. Tržišna igra. Brendiranje sopstvene sluzi.

Odveo nas je u podrum.

„Ovo je budućnost književnosti. Moje čedo. Specijalan projekat našeg kreativnog centra. Budući nobelovac. Za šest dana simulacije generiše roman. Još uvek usavršavamo pojedine delove algoritma, pa nije došlo do komercijalizacije. Ali, tebi će biti od velike pomoći. Uskoro će Flâneur da zameni sve pisce.“

U prostoru predviđenim za to, ukucao sam reči: seks, orgazam, april.

Kupili smo francuske suhomesnate proizvode i tri boce vina. Prvi put sam probao guščiju paštetu i neki meki koziji sir. Kej oko Sene bio je prepun. Pili smo rosé iz plastičnih vinskih čaša na sklapanje. Pokupili smo dve devojke koje su sedele nedaleko od nas i otišli u klub niz ulicu Dauphine koja se nastavljala na Novi most. Prešli smo na pivo. Jedna od njih zvala se Intra Larue. Nosila je pocepane farmerke i „adidas“ trenerku s kapuljačom. Ličila je na nekog napaljenog adolescenta. Pričali smo o umetnosti. Rekla je da planira da oblepi Pariz svojim sisama. Pokušao sam da je poljubim. Ona se tome smejala. Pivo joj je izlazilo iz nosa. Ošamarila me. Zaspao sam za šankom. Nabila mi je džoint u usta i rekla da je najvažniji taj osećaj dok stvaram. Jebeš tiraž knjige.

„White Widow, pisac. Ovo je prava stvar. Ovo će ti pomoći. Zajebi glupog robota.“

Klimnuo sam glavom i povukao dim.

„Električna pražnjenja“, rekla je.

„Šta su električna pražnjenja?“

„To je stvaranje. Električna pražnjenja.“

#braonfaza

Ovo je najduža faza moga života. Trajala je skoro dve decenije. O njoj možete da čitate u zbirkama priča koje sam objavio. Nešto nalik rokenrol albumima. Romane sam prestao da pišem. Naporni su. Iscrpljuju. Ostale pojedinosti o ovoj fazi nalaze se u mojim memoarima.

#ljubičastafaza

Mesečno potpišem stotinak knjiga. U početku je bilo interesantno. Sada delim autograme isključivo pijan. Bandini je poslao razglednicu iz banje: Preksinoć sam se peo na banderu i brao cveće s visećih saksija. A sinoć smo Henk i ja uključili protivpožarni alarm. I on je posekao ruku. Odgovaram mu novogodišnjom čestitkom: Sinoć sam u striptiz klubu tražio od striptizete, Ruskinje, da mi recituje Jesenjina. Crni Čovek. Pitala me je da li može umesto toga da mi igra u krilu. Ove nedelje odradio sam dva intervjua. Ponavljam iste priče. Na samu pomisao da nešto promenim, unervozim se. Mrzi me. Jednostavno, ni u čemu više ne vidim smisla. Prestao sam da pišem. Ima tome već šest godina. Uvaljujem neke stare stvari iz fioke.

Greškom mi je nadenula ime konjokradice iz filma o divljim konjima koji je samo ona gledala. Mislim da je sve izmislila. Nisam ličio na glavnog glumca. On je bio visok i crn. Rekla je da voli uspešne i ostvarene muškarce. Dok sam trezan, ja sam odmeren. Uspešno suzbijam nagone. Nakon dva konjaka postajem navalentni konjokradica. Nakon osam, znam da vozim lift. U stanju sam da ležim u kabini koja ide gore-dole i milujem patos isflekan tragovima štikli. U gradu sam koji više ne poznajem. Mlada studentkinja priprema pitanja. Koliko god se trudila, neće uspeti. Mene više ništa ne iznenađuje. Jedemo tortu. Muka mi je. Trljam oči i uzdišem. Lizala je ostatke čokolade s kašike.

„Bije vas glas da ste nedozreli i razmetljivi. Šta biste rekli na to?“

Nasmejao sam se. Slažem se sa svim što izgovara. To je jednostavno tako. I ja nemam ništa protiv toga. Svukao sam bermude. Prišao joj. Ispustila je listove.

„Kako je lep i mali. A vi ste svinja, gospodine Khamra.“

„A kako se ti ono beše zoveš?“

„Veronika.“

Slegnuo sam ramenima. Nastavila je s pitanjima. Sve iz glave. Jedno za drugim. Zazvonio joj je telefon.

„Ljubavi, još uvek sam na fakultetu. Pozvaću te kad dođem kući“, rekla je i zabacila dugu plavu kosu. Pogled luta po plafonu gde mi se ukazuju čudnovate slike: kamile, karavani, lokomotiva, pas i mačka… Više je ne čujem. Jedino zvuk nabadanja pisaće mašine. Svršio sam. Napunio sopstveni pupak. Onda smo zaspali. Bubašvabe su trčale po nama.

#belafaza

Volim da se zatvorim u sobu, da opičim Bolero do daske i satima psujem ovaj usrani svet. Odem u kafanu Korzo, u Zmaj Jovinoj, i napijem se. Psujem još malo, zajedno s konobarima. Pomognem im da mirno odu u penziju. Izađem na kišu. Polomi me vetar. Izgledam kao da plačem. Možda je to od sreće. Slušam pridike često kako ne valjam za sebe, kako sam dobar samo za druge i da sam budala što se još uvek ložim na te stvari da psujem i pijem. Postoji normalan put sazrevanja ličnosti, ali za mene kao da nema dovoljno sunca. Sapletem se dok se gegam do stana. To je jedini put koji slepo pratim. Polomim asfalt i tamburu pod kaputom. Sjebem krmu broda i ugruvam rebra. Probudim se na dnu reke. Opsujem. Isključivo jednom. I provirim kroz sve kanalizacione odvode da vidim koje me govno na drugom kraju čeka. Uzmem telefon i pozivam call centar.

Stojim za pultom. Posmatram raskopčani tirkizni mantil. Smrde sredstva za održavanje higijene. Čitavu noć sam lunjao gradom. Nažuljale su me cipele. Više mi nikakva uteha nisu te moje knjige. Usamljen sam. Bezvoljan. Gunđam za svaku sitnicu. Ikigai. Ikigai. Ponavlja glas starca u mojoj glavi. Gde je, šta je tvoj ikigai? Pušim i zurim u jednu tačku satima. Dok ne ogladnim. Sedeo sam do zore s nekim momcima u parku. Pre nego je svanulo, poklonio sam im sav novac. I kreditnu karticu. Bili su fini prema meni. Svako je dobio po jednu cifru pin koda. Od najstarijeg do najmlađeg. Valjda će umeti da se dogovore.

„Izvolite, gospodine.“

„Želim da zaveštam organe.“

„Popunite ovaj formular.“

Zatražio sam olovku i pomerio se u stranu.

„Vaš potpis ovde.“

Ruka je zadrhtala kao da dajem poslednji autogram.

„To je sve?“, upitao sam tihim bojažljivim glasom.

„To je sve. Još samo da umrete“, rekla je.

Miljan Milanović rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran je istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Svira po podrumima. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu izlazile po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor nekoliko književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).