PROZA

Do Randićeva, onog dana kad je doputovala, uspela je da ni suzu ne pusti. Lekovi za smirenje, kupljeni za svega nekoliko maraka u privatnoj apoteci, odlično su radili svoj posao. Bila je potpuno bistra i skoncentrisana pred publikom. Lomila se samo kad ostane bez publike. Tad su je posećivali pokojni muž, majka a deda najviše. Kidala se u sebi što za sve dane provedene u mestu nije skupila tri čiste ni da uđe u kuću. 
Opet taj tvoj pogled, kaže Garfild. 
Molim?? A. . . . nije mi ništa. 
Aha, ništa. Ej, bio sam ja ženjen, zdravo dobro znam kako je to kad nije ništa. Je l‘ ti dosadno ovde u našemu malemu mistu, kad si se tako sva sparušila? 
Ne znam . . . mislim da treba da se vratim . . . 
Aaa, Holandija zove? E pa neće to moći tako.
Muškarac se veselo i orno protegao i odskočio od stolice na kojoj je sedeo. 
‘Ajde, idemo. 
Kuda, pita Ksenija, ali, ustala je i ona. Čoveče, ponoć je, kuda sad da idemo…
Držeći se za ruke, kao dva deteta spremna za nestašluk, pođoše njih dvoje u letnju noć. Mesečina kao dan, pravo vreme da se konji kradu. Zelenilo i blizina reke pretvaraju sav prostor pod velikim nebom Banata u botaničku baštu punu mirisa. Biljke daju sve od sebe da prežive sušu. Ksenija i Boban žure stazicom između drveća. Muškarac je pružio korak, žena, onako na štiklicama, psuje mu sve na svetu zbog toga. 
Nije daleko, brani se on.
Šta nije daleko, sva sam odrana od ovih kopriva! 
Zaćuti i više nema primedbi kad vidi – upravo, nazre i nasluti – da su stigli do kuće Miloša Randića. 
Zova je prekrila kuću, korov je svud. Ksenija oseća ubode ljutih trava na svakoj površini svoje kože koju odeća ne štiti. Tu, gde je zid najviše obrušen, Garfild lako uskoči između dva gusta grma zelenog sirka u dvorište. Ksenija za njim. 
Evo nas. . . sad ću ja. . . 
Kad je Garfild upalio malu sijalicu u „konku“, Ksenija umalo nije pala na kolena od čuda. „Konk“ je okrečen i potpuno uredan, ni nalik na zapuštenu fasadu kuće. „Flaster“, ciglom popločano dvorište, koliko je mogla da vidi, počišćen je i nikakva suvišna travka ne raste između opeka. Kamera na lišću voćki nad malim zaklonjenim vrtom. Lišće se ovlaš pokrenulo, vetar, savim blag, zaljuljao je grane. Sve je tu, čak i dve šamlice. Tu je sedeo deda… 

… deda i unuka sa njim. Gledali su u zvezde i pričali o svemu. Deda je verovao da je čovek uspeo da stigne na Mesec …

Mesec je nestao. Sijalica zatreperila, ali, nije se ugasila. Daleko, ali, ne dovoljno daleko, čulo se režanje groma.
A da ipak uđemo unutra, pitao je naglo Garfild. 
Zašto, pa baš je lepo napolju 
Sinula je velika munja i za trenutak pretvorila ponoć u blistavi dan. Grom je ovog puta udario bliže. Taj efekat, pazite li vi tamo u tehnici šta vam pričam, mora da bude potpuno zastrašujući. 
Zato što se bojim grmljavine, viče muškarac pokušavajući da nadviče oluju.
Utrčavaju u kuću. Garfild ne zaboravlja da ugasi sijalicu. Unutra, u potpuno čistoj kuhinji, pipajući nalazi sveću udenutu u teglu i šibice. Ksenija je suočena sa prizorom iz svog detinjstva: kuhinja je čista, sve je na svom mestu, kao da je deda još tu. Čak i plavo lonče bez tufni iz kojeg je pila kakao, jer nikad nije podnosila ukus mleka. 
Pri svetlosti sveće mnogo čuda se dešava. Svakako zato Garfild pali još sveća u velikom metalnom svećnjaku. Sad je svetlost jača, ali, jača i oluja napolju. Ovo dvoje se gledaju kao da se prvi put vide, oboma se disanje promenilo dok varljiva svetlost igra na njihovim licima. Ksenija gleda oko sebe. I sobe su potpuno uredne, pravo čudo. Čak su i koverte i crni tuš na dedinom velikom pisaćem stolu.
Ej, čekaj… ako je ovo kuća duhova, kako nema svuda paučine i nereda? 
To smo ostavili za onu prednju sobu, što gleda na sokak. Tamo nismo ni prozore oprali godinama. Nameštaj smo prekrili najlonima i pustili da paukovi urade svoj deo posla. 
A ko ovo sprema? 
Garfild bi pričao o bilo čemu, samo da zaboravi na gromove. Zato priznaje i što ga ne pitaju.     
Mancika –  neni i ja. Dođe i Toni. I Edita se ovde smestila na par dana, kad su joj muža odveli, a ona govorila protiv rata. Naši nacoši su joj kamenovali kuću. Ovde je noćila,  niko nije znao gde je. 
I baš svi misle da ovde ima duhova? 
Pa nije da baš svi misle, ali, radije ne prilaze. Nekad upalimo sijalice u boji, pa onda celo mesto priča kako se viđa plava ili crvena svetlost. 
Taj vlasnik je izgleda bio neki opak lik? 
Nije. Bio je samo imućan čovek, za ono doba. Ja, vidiš, znam gde je Randić imao zemlju. Njegovi su bili potez Koviljevača i Kondžolos, Velike Livade, Male Livade, Uvratine, Budžak i Stara Avarija, Vinogradi i Stara Zmijava. 
Ksenija bi mogla da se rasplače. Zaškrguće zubima da otera nabujale emocije. Udahne vazduh dva, tri puta. Stari štos protiv plakanja. Brzo pređe rukama preko lica. Za trenutak se okrenula od muškarca. On je, oklevajući kao dečačić, hvata za ruku.
Gromovi su prestali a kiša upravo počinje. Fini šum velikih kapi zamenjuje donedavnu buku. 
Kiša je najzad stigla u Randićevo.  

Gordane Perunović Fijat
Odlomak iz romana “Braća Avari, Argus Books&Magazines

Gordane Perunović Fijat Rođena u Kikindi 1960. godine, gde i danas živi. Diplomirala na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1983. godine.
Osnivačica je i prva koordinatorka prve ženske organizacije koja se bavila problematikom seksualnog i rodno zasnovanog nasilja i porodičnog nasilja u Kikindi – Ženske alternativne radionice – ŽAR. Osnivačica je i prva koordinatorka Sigurnog ženskog prostora u Kikindi i prvog SOS telefona koji je u Kikindi proradio 8. januara 2001. godine i funkcionisao do leta 2009. godine.
Članica je NUNS, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Vojvođanske politikološke asocijacije i Saveza antifašista Vojvodine.
Objavila je tri romana , „Zemlja oštrih zuba“ (2003.) i „Dublje od noći“ (2007. ) godine, prvi uz podršku SO Kikinda, u ediciji „Manufaktura za popravku knjiga“, drugi uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za rad, socijalnu politiku i ravnopravnost polova i SKC NoviSad a u izdanju Centra za podršku ženama Kikinda. Treći, „Braća Avari“, objavila je Izdavačka kuća Argus Books & Magazines iz Beograda.