Vanja Šunjić jedna je od suosnivačica Književne zadruge iz Sarajeva, osnovane ove godine s ciljem da ponudi tekstove mladih autora kojima je gotovo nemoguće doći do prilike za objavljivanje svojih radova.
Svašta bih “mudro” mogla reći o “Mladenki kostonogoj” Želimira Periša, najboljem hrvatskom romanu po mišljenju žirija T portala. Od toga da je u pitanju “postmodernistički guslarski ep o veštici Gili“, do toga da Periš u 52 glave + nešto dodataka, “nelinearno, muzikalno i mozaično priča brutalnu priču o životu nesretne progonjene žene i deteta joj Carevića.” Ali to su već rekli pre mene. Zato ću probati da sumiram (ne i da sažmem) šta je mene potpuno opčinilo u ovom, slažem se, vrhunskom romanu: to kako se Periš maestralno i inteligentno zeza, pričajući krajnje ozbiljne priče! Naravno, moje omiljene: o progonu mislećeg pojedinca, filozofiji i uskogrudosti palanke, slobodi, majčinstvu, ljubavi. Nije u pitanju samo pričanje priče u priči ili pak kreativno poigravanje sa kombinovanjem različitih stilova i žanrova u okviru različitih glava (od dramskih dijaloga, preko romana, eseja, muzičke kritike, video igrica, sudskih zapisnika, deseterca, do dnevničkih beleški). Prevashodno je u pitanju to kako u okviru tih različitih žanrova uz komične stihove, replike ili prosto uvodeći imena poznatih ličnosti u novim ulogama, “razblažuje” tragične situacije, sprda se sa tabuima i stereotipima, izruguje dogmama i ljudskoj gluposti, relativizuje autoritete i nijednog trenutka ne zaboravlja šta je dobro, ispravno i moralno. Ali ne po aršinima uskogrudih ljudi, već po onim pravim, da kažemo kosmičkim. Njegov roman je i feministička knjiga, i oda materinstvu, i oda pameti, nežna ljubavna priča, ali i dramatična saga o devojcici Bijelni, koja se bojala vuka i koju je zlo nateralo da postane prvo vidarka Gila, a zatim i crna Alisa.
Ušavši u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, roman Yugoslav dospeva u sam centar književnokritičke recepcije 2020. godine kad izlazi i drugo izdanje. U širem smislu, roman tematizuje smrt oca i smrt države, odnosno autorka uspostavlja analogiju između dve datosti. U užem smislu, roman Yugoslav možemo posmatrati kao svojevrsni intimni rukopis, malu porodičnu istoriju satkanu od svakodnevnog prožetog vedrom nostalgijom. Ana Vučković unosi u svoju prozu elemente svakodnevnice, male jednostavne stvari, na šta često sugerišu i sami naslovi poglavlja, što implicira da je možemo posmatrati kao malu istoriju privatnog života u socijalizmu.
,,Pomislila sam kako moje cipele zaslužuju ime, imaju više karaktera od većine ljudi koje znam, ako svi oni imaju imena, zašto ne bi i moje verne cipele imale ime.”
Kažu, da bismo znali kako je nekom, treba da hodamo u njegovim cipelama. Čisto sumnjam da bismo imali volje da prošetamo u Nađinim cipelama. Takođe, čisto sumnjam da bi nam ih ona uopšte i dala! Teške su njene cipele. Em što prave žuljeve, em što se od njihove glomaznosti dobija upala mišića u listovima. Nisu to nekakve ženske cipelice, to su više cokule koje imaju stav. Može ih zvati Sendi i Sendi koliko god hoće, one zaslužuju neko ime koje drži svu kožu na okupu i sve šavove nepopucalim, neko ime čvršće građe. A možda baš takvo ime pokazuje onu drugu Nađinu stranu, onu koju je odavno spakovala u kutiju od cipela, a koja već dugo čeka da joj se podigne poklopac i da se pusti svetlosti u nju.
„Žuti bog“ začudan je projekt koji unutar korica jedne knjige kombinira kratke priče, fotografije te otpjevane i odsvirane šansone. Glazba, proza i nadrealne vizure ispreplele su se u homogen, svjež i inovativan umjetnički izričaj. Autori ovog projekta su: Valter Milovan – Maer (pjesme i glazba), Želimir Periš (priče) i Zvonimir Perić (fotografije).
Sledeća