CRVENI ŠAL
Na vrhu devetog brda od obala Dunava, na zelenoj zaravni između starih i tek olistalih stabala jabuka i šljiva, usamljeno su stajale oronula štala i bela kuća sa malim prozorima i teškim drvenim vratima. Iz dimnjaka na potamnelim crepovima obraslih mahovinom i lišajem, i zimi i leti, do oblaka i ptica, vijorila se siva traka. Ispod streha kuće gnezdile su se laste a danju su na tavanu spavali slepi miševi. Mačka se izležavala na kamenom stepeniku iza štale dok joj se sunce presijavalo u crnoj dlaci. Devojčica duge, guste, crne kose i svetlozelenih očiju pomazila je sunce i legla kraj mačke. Mačka je sanjivo otvorila oko i lagano ga zatvorila kada je ugledala devojčicu. Povetarac je iz štale sa mirisom krava doneo i miris miševa do njene njuške ali je čekala da padne noć da se poigra sa njima. Devojčica je čula njihovu ciku i znala da će uveče čuti i posmrtne krike. Lagano je sklopila oči.
– Unđe ješče sorili mujki? Vino se me ažuc1 – prenuo ju je ženski glas.
Devojčica je otvorila mačkaste oči i ugledala plavo nebo i bele oblake što su se trkali i gomilali dok su igrali janjine banjine. I mačka je otvorila oči. Oblaci su joj ličili na debele, bele miševe. Obliznula se i kandžama ogrebala nebo. Devojčici su ličili na testo za uštipke. Obliznula se i bacila pogled prema kući.
– Evo me, tu sam.
Hitro je ustala i otrčala do krupne žene što je mesila testo na velikom drvenom stolu ispod krošnje jabuke. Punačke mišice su joj podrhtavale poput pihtija dok su joj šake nestajale u testu. Devojčica je pogledala svoje tanane ruke i jedva čekala da poraste. Miris jaja i brašna zagolicao joj je nozdrve. Kinula je.
– Pis, maco. Velika porasla. Gde si se ti izgubila, a? Jer opet juriš kokoške sa mačku!? Nemoj da je učiš, ima sve kokoške da nam zadavi. Pusti je nek’ juri miševe, sav kukuruz su nam pojeli, orka2 ću da donesem drugu mačku. Ova se mnogo pogospodila, pa neće da ih juri.
– Ma, juri ih babo, juri ih kad padne mrak. Onda oni spavaju i ona ih hvata. A šta to mesiš? Je l’ uštipke?
– Da, mujko3, uštipci – kazala je i uzdahnula sedokosa žena u braon suknji i teget bluzi zavrnutih rukava. I njen Ljubiša najviše voli uštipke.
– Jupiii! Mogu da ti pomažem? Je l’ mogu da mažem džem.
– Hajde mujko, ali nemoj puno da staviš. Eće, sec arte mujka kum se unđe džemu pje maja4.
Izvadila je ruke iz testa, obrisala ih o izbledelu crnu kecelju, uzela nož sa stola i umočila ga u teglu sa džemom od šljiva.
– Uzmeš ovoliko, pa razmažeš.
Pokazala joj je koliko da uzme i kako da razmaže džem po mekanom testu.
– Ako staviš puno, će iscuri na pleh, pa će da izgori i ondak uštipci mirišu na zagoreno.
Devojčica je uzela nož iz staričine ruke, olizala ga i nasmejala se. Poskakivala je oko bake i čekala je da razvije svo testo. Podigla je pogled i videla da sunce lebdi tačno iznad jabuke. Lišće je bleštalo u njenim očima i zagolicalo joj nos. Kinula je. Baba ju je pogledala i odmahnula glavom.
– Dobro što te doveo tata. Ti na jesen ima da umreš od kijanja kad pođeš u školu. Će da idemo kod baba Gunu?
Devojčica ju je tužno pogledala i oborila glavu. Nož joj je visio u ruci.
– Neću… Ona miriše na zmije i slepe miševe… I hoće da uhvati Kasandru i da napravi sapun od nje!
– Neće, mujko, se zavitlava Guna – rekla je starica i nasmejala se. – Ima ona gde da uhvati mačke, neće našu da dira.
Devojčica je pogledala baku, bacila nož na sto i otrčala do plota na kraju dvorišta. Sedokosa starica sa braon maramom na glavi slegnula je ramenima i nastavila da razvlači testo.
Iz svoje kućice kraj plota izašao je stari čuvar ovaca. Ovce su prodali nakon deda Ilijine smrti, pa je Gari postao čuvar kuće, tako joj je baba rekla. Crnodlaki pas veselo je zavrteo repom i legao na leđa. Devojčica ga je pomazila po glavi.
– Gari, hoćeš da trčimo? – upitala je psa a onda je načuljila uši i čula kako se trava povija pod nečijim stopalima na trećem brdu od obala Dunava.
– Drugi put ćemo da trčimo. Sutra, sa tatom – kazala je i otrčala do velikog drvenog stola ispod jabukovog drveta.
Na sedmom brdu od usamljene kuće hodao je crnokosi čovek svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje i teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava. U ruci je držao tamnobraon kožnu torbu. Oko vrata mu je lepršao svileni šal crvene boje.
– Babo, dolazi tata.
Starica ju je pogledala, obrisala grube ruke o kecelju i pomazila po kosi. – Neće, mujko. Će da dođe kad ovo prođe.
Bilo joj je žao devojčice. I njoj je sin nedostajao. Od kada se vratio iz Pariza viđala ga je samo nekoliko puta godišnje, za velike praznike i slavu, kada je dolazio sa ženom i malom, ili kada bi ona otišla u grad na vašar. Preko nedelje nije mogao da ostavi prodavačice same u radnji. Tako joj je govorio.
Devojčica je uvređeno stavila dlanove na bokove, namrštila se i napućila usne. Ljutila se na isti način kao i njen otac kada je bio mali. Starica se nasmešila i poljubila je u obraz. Devojčicu su zagolicale oštre dlake što su se belile iznad staričinih usana, nasmejala se glasno i otrčala do mačke.
Sunce je bledelo u crnoj dlaci mačke. Sablje u njenim očima lagano su se širile, bila je budna i pripremala se za igru sa miševima.
– Unđe ješć, Monika? Hajde vino n kas’, mujka ca fakut uštipci! Baš dulče je!5 – glas starice i miris prženih uštipaka pozivali su devojčicu da uđe u kuću.
Sa mačkom u rukama devojčica je ušla u kuhinju. Starica ju je popreko pogledala i bez reči otvorila vrata, pa je Monika spustila mačku na prag.
– Idi u štalu – zelenooka devojčica je čučnula i prošaputala mački u uho.
Mačka je otrčala ka štali iz koje je dopirao miris krava i miševa.
– Nemoj da si nedokazana i da je učiš da uđe u kuću. Posle neće da jede miševe, pa ima da je dam Guni. Ima da plačeš posle… Kad ti kaže lepo baba da je u kuću pustim samo kad vidim miša… I zaključaj vrata, kod Binjeta su ušli Rumuni i su spavali tamo dok ih nije naš’o i ister’o.
Devojčica je istu priču slušala svakoga dana ali nije odustajala. Više se nije ljutila na baku što joj ne dozvoljava da unese mačku u kuću. Znala je da će jednog dana popustiti, jer uvek popusti. Okrenula je ključ u bravi.
– ‘Ajde sedi da jedemo.
– A uštipci?
– Će te boli burta6 ako prvo jedeš slatko. Prvo hleb i sir… Kako se kaže hleb?
– P’nje.
– Bravo! … a sir?
– Brnza.
– Uf, mujko – rekla je raznežena starica i pogledala unuku krupnim crnim očima u kojima se caklila svetlost sijalice.
– Ima baba da te nauči sve kako se kaže, pa da sedimo i da pričamo.
– Nemoj babo, neću da me učiš. U vrtiću nam kažu da ne pričamo vlaški, a i druga deca ništa ne razumeju…
Starica je osetila probadanje u grudima. Nemoj da je učiš, rekla joj se snaja bezbroj puta.
– Bako, a je l’ mogu nešto da te pitam? – kazala je devojčica i bacila pogled prema činiji punoj raznobojnih jaja.
– Možeš.
– A, koliko dugo sam ja već ovde?
– Pa… ima čet’ri nedelje, skoro mesec dana. A što? Ti dosadno kod babe?
– Ma, nije… Nego, nemaš internet, ni mobilni… a i na teveu imaš samo naše i rumunske kanale… kući ih imamo hiljadu na kablovskoj…
– Pa, jer razumeš te na rumunski, tamo ima filmovi.
– Ma, razumem, nego…
– Nego šta?
– Ma, ništa… Nego, babo… kad ću ja kući?
– Kad prođe ovo, ljubi te baba. Ti dosadno, vidim ja… – rekla je starica i pomilovala devojčicu po gustoj kosi.
– A, babo, je l’ mogu da uzmem jedno jaje?
– Uz’i… Al’ samo jedno, treba da ih čuvamo za prekosutra, ondak se jedu… Uzmi posle i uštipci – kazala je a devojčici su oči zaiskrile.
Počele su da večeraju. Devojčica je jela halapljivo jedva čekajući da red dođe na uštipke. Starica je mljackala, lagano žvakala i svaki zalogaj kvasila gutljajem kiselog mleka.
Devojčica je načuljila uši. Čula je huk vetra i cijuk miševa što ih je crna mačka ulovila a sijalica na crnom gajtanu iznad stola je zažmirkala.
– Traaas!!!
Starica i devojčica su se trgle i razrogačenih očiju pogledale ka drvenim vratima koja su se širom otvorila.
– Dobro veče. Je l’ se tako čekaju gosti?
Starica se zagrcnula. Devojčica je ciknula od radosti, skočila sa stolice i potrčala u zagrljaj crnokosom muškarcu svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje, teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava, sa svilenim crvenim šalom oko vrata i tamnobraon kožnom torbom u ruci što je stajao ispred otvorenih drvenih vrata kuće.
– Lepo sam joj rekla da ćeš da dođeš, a ona mi ne veruje. Je l’ vidiš sada!? – devojčica je ponosno rekla i pogledala baku.
Starica se prekrstila.
– Draćeee7… Došli gosti, bože me oprosti. Đi će staj aćija? Bage će n kas’. Unđe je Milena?8 – kazala je starica, pa je prišla zelenookom muškarcu, zagrlila ga i poljubila. Obraz mu je bio hladan.
– Smrzno si se, Ljubiša, sine. Ja, sedi pored vatru da se ugreješ malo. Sad ću da stavim mleko na šporet – kazala je starica i brzim koracima krenula ka kredencu sa loncima.
– Nemoj, ne pije mi se mleko.
Okrenula se prema njemu. Ponovo je osetila probadanje u grudima.
– Da ti skuvam ondak čaj?
– Nemoj, ne mogu…
– Nisam ti čula auto. Nisam te čula ni kad si dolazio. Uvek uđeš k’o vampir neki, bože me oprosti.
Ljubiša se glasno nasmejao. Zakašljao se, spustio torbu na pod i pokazao ključ.
– Nisam kolima… Čika Zaviša me je primio u autobus. Prevozi lekove za ambulantu, pa ima dozvolu… A od sela sam pešačio… Milena dolazi u ponedeljak… Neko je morao da ostane da čuva radnju – rekao je Ljubiša promuklim glasom.
– Da ti dam neki tatin džemper da obučeš? Hladno je još… – rekla je starica dok je posmatrala sina u tankim pantalonama i košulji kratkih rukava. Nežno je dotakla šal oko njegovog vrata.
– Bled si, jer te boli grlo?
– Imam anginu… zagnojilo mi je grlo, – tiho je odgovorio promuklim glasom i oborio pogled – dobio sam bolovanje, pa ću ostati malo sa vama, dok ne ozdravim.
– Draćeee… Ne daj bože, da nije ova kurona…?
– Korona, mama, korona… – rekao je i nasmejao se. – Nije, ne bih došao… Već mi je bolje, ne brini…
– Neka sine, i da jeste, treba uvek da dođeš kod mene kad ti nije dobro…
Starica je privukla stolicu bliže stolu.
– ’Ajde nešto da jedeš. Vidi kako si smrš’o… Je l’ ti kuva Milena? ’Ajde sedi. Hoćeš meso da izvadim?
Seo je.
– Nemoj, mama. Nisam gladan, a i ne mogu da gutam.
– Znam ja šta ti voliš. Znao si ti da sam ja pravila uštipci.
Gegajući se, starica je otišla do svoje sobe po vanglu prepunu još uvek toplih uštipaka. Spustila je vanglu nasred stola i nutkala ga da uzme uštipke. Devojčica je sela ocu u krilo. Šećer se istopio na uštipcima i sladak miris ispunio je kuhinju. Devojčica i njen otac su istovremeno kinuli. Starica ih je samo pogledala.
– Nemoj da se sekiraš. Proći će – kazao je da umiri majku.
– Je l’ mogu da uzmem i tvoje? – upitala je Monika.
– Možeš, možeš – rekao joj je i nasmešio se. – Velika da porasteš i da budeš tatina lepotica, pa da se svi momci biju zbog tebe.
Nasmejale su se.
Govorio im je o knjigama koje je kupio Moniki za školu, o torbi, pernici, priboru, sveskama i flomasterima. Devojčica i starica su ga ćutke slušale. Dok je pričao češkao se po vratu a onda je počeo i da zeva. Rekao im je da je umoran, da ga boli grlo i koža svrbi ispod šala.
– ’Ajde sad na spavanje, a sutra idemo kod Gune da ti dâ neki čaj za grlo – starica je kazala.
– Neću Gunine čajeve, dobio sam tablete od lekara i već mi je bolje. Kasno je. Samo sam umoran – rekao je i nasmešio se. Znao je da njegova majka Guni veruje više nego lekarima.
– Treba samo dobro da se naspavam, a i Monika kunja na mom krilu.
Odneo je ćerku u krevet, pokrio je i pomilovao po kosi. Starica ga je pratila pogledom, onda je ustala, uzela tanjir i u njega stavila najveće uštipke. – Ako ogladniš preko noći…
Pogledao ju je smešećim očima, uzeo tanjir i otišao u svoju sobu. – Laku noć – rekao je pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
– Laku noć – odgovorila mu je majka znajući da će ogladneti. Svake noći bi ogladneo i jeo šta god da mu je ostavila u kuhinji.
Devojčica te noći više nije čula leleke iz štale. Spavala je i sanjala kako sa ocem i psom trči preko livada. Starica je čula mačku što je u štali jurila miševe i dugo nije mogla da zaspi. U misli joj je došla Guna. Čula joj je glas. More sej ljedž pičorilji ku ž’ce, k’ se num’j vinje dušmanu. S’j taj ocere đin p’r ši ungija đila džeštu al mik. S’ taj un kokoš. Kapu đila kokoš punj n’tro krpe ši p’ru, ši ungija. Tot ljedž! Aša ljegat će duć ši n’gropi unđeva la raskruće. Jou zdau njišc’a jerburji ši ku aja će duć la groblje. Akolo se n’ gropi la gropa luj. Atunč numej vinje la ć’nje. Aj se fi skapate đe jel. Asta nuje kopil, asta je draku, ši jar ar se vinje la ćinje dak’ nu askulc đe minje9. Okrenula se i pokušala da razmišlja o nečem drugom. Čula je Ilijin glas kako joj govori da posluša Gunu. Da će naći drugu ženu ako mu ponovo rodi mrtvog sina. Oko njenog kreveta igralo je pet malih dečaka koje je hladne i nepomične donela na svet. Oči su im bile krvave i tužne. Otvarali su mala modra usta tražeći da ih podoji. Otvorila je oči, prekrstila se, upalila žutu sveću i klekla ispod ikone Bogorodice. Tiho je mrmljala zahvaljujući joj se što joj je ipak dala sina koji joj je podario, i eto sada, doveo unuku. Nežno je dodirnula pero koje je stajalo u ramu ikone. Ponovo je legla u krevet i zaspala. Sanjala je pero u ruci svog Ljubiše. Sanjala je i seoske babe kako joj govore da pero bele golubice stavi u majušnu ruku petom bezimenom sinu i da ga s njim sahrani, jer nekrštena deca tako odlaze u stari raj. Sanjala je i porodilje kako joj kažu da je Ljubiša zgrabio pero sa kreveta na kojem ga je rodila i da nije hteo da im ga dâ. Sanjala je i kako stavlja pero u ram ikone Bogorodice.
*****
Starica se probudila u cik zore i pomislila kako će odmah posle ručka otići do Gune da joj ispriča šta je sve sanjala. Obukla se i otišla u kuhinju. Kuhinja je bila prazna. Čula je smeh u Ljubišinoj sobi. Provirila je unutra i ugledala sina i unuku kako se golicaju i smeju. Videla je i prazan tanjir na stočiću kraj kreveta i zadovoljno se nasmešila. – Eh, da je tu i Ilija da vas vidi… – pomislila je i brzo se prekrstila a Ljubiša je ugledao tužnu senku u njenim očima. Više je voleo majku od oca, Ilija se uvek sklanjao od njega i govorio da je on njen sin.
– Puće ćeva n’ sobǎ10 – rekla je starica kada je osetila miris truleži.
– Pronašao sam mrtvog miša ispod kreveta. Izbacio sam ga kroz prozor – rekao je Ljubiša i nasmešio se dok je Monika pokušavala da mu skine crveni šal koji mu je još uvek bio vezan oko vrata.
– Monika, lasel pe tatu la mir, đestul! – starica je kazala unuci što se zacenila od smeha – Smiriceve ocеre… Ši hajde vinjic se faćem fruštiku11.
– Mama, nisam gladan, – rekao je Ljubiša kroz smeh – ali me grlo manje boli, pa ćemo Monika i ja malo da izađemo na vazduh, da prošetamo. I samo da znaš, tvoji uštipci oduvek bolje leče od Gune.
Otišli su u kuhinju. Ljubiša je uzeo uštipke iz vangle, stavio ih u kesu i gurnuo u torbu. Uhvatio je devojčicu za ruku, istrčali su iz kuće i mahnuli starici što je stajala na kućnom pragu, odmahivala glavom i gledala ih, odvezao je Garija sa lanca i potrčao sa ćerkom i psom prema livadama.
– Kasandra! M’c, m’c! – starica je dozvala mačku i pustila je u kuću.
Tamnokosi čovek svetlozelenih očiju pokazivao je tamnokosoj devojčici gde su gnezda ptica i kako se koja zove.
– Ona što leti visoko na nebu je mišar. Lovi miševe pa ga tako zovu.
– Kao Kasandra!
– Kao Kasandra.
– A da ga uhvatimo pa da zajedno love miševe? I Kasandra je mišar. I nema muža.
– Ne bi se njih dvoje nikako složili. Uvek bi se svađali i tukli, ptica je navikla da leti… i Kasandra bi bila ljubomorna…
Čitavo prepodne su trčali poljima a kada se sunce zaustavilo tačno iznad njihovih glava seli su u hlad ispod oraha nasred livade.
Sunce se presijavalo u crnoj kosi devojčice. Čovek je pomilovao ćerku po glavi i legao kraj nje. Dao joj je uštipke a pas je ležao u travi pored njih i dahtao. Posmatrao ih je umornim očima i s vremena na vreme zarežao bi na Ljubišu.
– Zaboravio me je…
Devojčica se nasmejala i pomilovala glavu psa.
– Vruće mu je. A kako tebi nije vruće s tim šalom oko vrata?
– Vruće mi je ali mi on drži glavu na ramenima. Da ga nemam glava bi mi se otkotrljala kao bundeva sa strašila. Moraću jače da ga zavežem oko ove bundeve – rekao je, stegao šal još jače oko vrata i namignuo joj.
Smejala se. Njen tata je izmišljao najlepše i najsmešnije priče na svetu. Zagrlila ga je. Ustajao miris lavande sa njegovog šala zagolicao joj je nozdrve.
Vratili su se kući sa prvim kapima sumraka. Starica je počela da ih grdi čim ih je ugledala.
– Jao, bre deco, pa ceo dan ste bili napolju. Sam poludela od sekiracije… – kazala je, pogledala u unuku i dodala malo povišenim tonom: – A ti, babo, nemoj više da hraniš kokoške sa uštipci!
– Nisam ih hranila… – odgovorila je Monika začuđeno.
– Monika, babo, nije lepo da lažeš. Kokoške jedu kukuruz i šta nađu napolju, ne valjaju uštipci za njih…
– Nisam ih hranila!!! – ljutito je viknula devojčica i otrčala u svoju sobu. Ljubiša je krenuo za njom.
Nakon dvadesetak minuta izašao je iz ćerkine sobe.
– Zaspala je, – tiho je kazao i zevnuo – i ja sam baš umoran… Idem i ja da spavam.
Starica je oborila pogled, otišla do stola i uzela tanjir sa njega. Pružila je sinu tanjir pun čvaraka, dva crvena jajeta i dve kriške hleba. Ljubiša je uzeo tanjir i poželeo joj laku noć.
– Nopća bune, kopilu mjou12 – tiho mu je odgovorila.
Starica se te noći dugo molila za zdravlje sina i obećala sebi da će sledećeg dana otići kod Gune. Kada je zaspala, san prethodne noći ponovo se ušunjao u njenu sedu glavu na belom uštirkanom jastuku.
*****
Starica se trgla iz sna. Bio je dan i tišina se šunjala kućom. Zlatna polulopta se pomaljala iza zelenog brda i sanjivo trljala oči. Vetar je do staričinih ušiju doneo kukurikanje petlova i lavež psa što je bio vezan kraj plota. Pomislila je da Ljubiša i Monika još uvek spavaju, pa se nemirno prevrtala po krevetu i trudila da bude što tiša da ih ne bi probudila. Nikada nije mogla dugo da leži budna u krevetu. Ustala je. Obukla je plisiranu teget suknju, belu platnenu košulju sa izvezenim cvetovima jarkih boja na grudima, vezala žutu maramu na glavu, pa je otišla u kuhinju da pripremi doručak. Uzela je ofarbana jaja iz činije, isekla hleb, narezala sir i sipala mleko u tri šolje. Zastala je, oborila glavu i jagodice prstiju spustila na ivicu stola.
– Da se vidi na decu. Bog da ’prosti. Amin – tiho je namenila hranu i prekrstila se.
Otišla je do Ljubišine sobe da proveri da li je budan. U njegovoj sobi nije bilo nikoga. Krevet je bio namešten a na stočiću je stajao tanjir sa čvarcima, dva crvena jajeta i dve kriške hleba. Otišla je do Monikine sobe. Ni u njenoj sobi nije bilo nikoga. Zabrinuto je odmahnula glavom. Izašla je iz kuće, zaključala teška drvena vrata za sobom i odlučnim se korakom uputila ka Guninoj kući.
Vetar je svojim dugačkim i vitkim prstima brisao znoj sa čela nebeske lopte. Kraj potoka na polju stajale su dve siluete. Oko vrata jedne lepršao je šal. Druga je oborene glave gledala u noge siluete sa šalom.
– A kako ti možeš da prođeš kroz potok a da ne pokvasiš pantalone i cipele?
– Ovo su pantalone i cipele iz Francuske i one ne propuštaju vodu.
– A gde je tebi senka?
– O, ona se umorila još kod onog panja i tamo je ostala da se odmori – rekao je i nasmešio se.
– Ne, stvarno te pitam.
Slegnuo je ramenima. I Monika je slegnula ramenima, raširila ruke i nasmešila se. Onda je stavio ruku u džep pantalona i iz njega izvadio stisnutu pesnicu.
– Ali zato imam ovo – kazao je i otvorio pesnicu.
Monika je razrogačila oči kada je na očevom dlanu ugledala Ajfelovu kulu izgraviranu na poklopcu zlatnog džepnog sata s kog je visio lanac.
– Izvoli.
– Samo da ga vidim, ili… mi ga daješ?
– Dajem ti ga. Tvoj je.
– Zauvek?
– Zauvek – kazao je i nasmešio se.
– Jeeeeeeeiiiii!!! – radosno je viknula i podigla ruke visoko u vazduh. Poljubila je oca u obraz i uhvatila ga za ruku, prste druge ruke čvrsto je svila oko sata koji je tiho kucao u njenoj šaci.
– Čuvaj ga.
– Hoću! – odgovorila je ozbiljno.
– A sad, idemo dalje! – rekao joj je otac, pa su krenuli ka vrhu brda. Prstom joj je pokazivao preko osam brda, ka Dunavu i kapijama vremena.
– Tamo sa severa dolazi vreme u ostatak sveta – kazao joj je a ona je klimnula glavom, čučnula i počela da bere cvetove nevena.
Trčali su preko polja. Odveo ju je do livada gde je nekada sa decom iz sela čuvao stoku. Ušli su u pećinu u kojoj se rađa severni vetar što sa oblaka krade sneg i kišu i seje ih po zemlji. Devojčica je zadrhtala od hladnoće pa su otišli odatle.
– Noću ovde vile igraju kolo. Niko ih nije video. Samo ih čujemo kako pevaju a kada dođemo ovde, one nestanu.
Prstom joj je pokazivao krugove udubljene u travi livade, a zelenooka devojčica je ušla u vilinsku rupu u travi i počela da skakuće i da se okreće ukrug.
– Ja sam vila! Ja sam vila!
– Jesi, ti si moja vila, najlepša od svih.
Odveo ju je do polja na sedmom brdu od obala Dunava što je bilo šarenije od svih ostalih.
– Na ovom polju Guna bere trave i cveće. Kad smo bili mali pratili smo je i zavijali kao vukovi da je uplašimo, ali se nikada nije uplašila. Sigurno je znala da smo to bili mi.
Devojčica je dala ocu buket nevena.
Uzeo je narandžaste cvetove i pomilovao ćerku po crnoj kosi.
– Hajde da ti pokažem potok u kom se kupa leto sve dok jesen ne dođe. I polje od kojeg se medvedi i vukovi plaše jer ih trava i cveće čupaju za krzno. I pećinu u kojoj spava mesec, a oko nje žive divlji petlovi i ujutru kukuriču kad on dođe na počinak i probudi ih.
Devojčica je bila umorna.
– Tata, hajdemo kući. Sutra ćemo tamo.
Otac ju je tužno pogledao. Uzeo ju je u naručje i potrčao prema kući.
Starica ih je dočekala bez grdnji.
– Srećan Uskrs, mama. Izvini…
– Hristos voskrese, srećan Uskrs… – odgovorila je starica tužnim glasom.
– Vaistinu…
– Hajde se činem. Njimka nac m’nkat. Am farbujit uoulji đe Pašč! Am trebjuit az điminjace se luvem paščilji, se čognjim uoulji, ama voj vac dus. Nam fakut rndu la vreme. Hajde akuma se veđem kare uou pobeđešće13.
– Mama, ja na mogu, nisam gladan… I grlo me opet boli, ne mogu da gutam.
Starica ga je zabrinuto pogledala.
– Da ti skuvam čaj? Bila sam danas kod Gune, dala mi je…
– Nemoj, molim te… – kazao je i nasmešio se – Popiću tablete…
Devojčica je sela za sto i izgladnelo počela da jede gibanicu.
U staričinoj glavi odzvanjale su Gunine reči. Jo cam spus atunča, draku ci sa bagat n’ burte, ši nu će lase la miru. Tu aj zlje relje!!! Asta je dušman mare! Aj fakut kum cam spus? Dar laj ljegat đe pičuore? Aj trebujit se fač tot kum cam spus14. Bilo joj je drago što je nije poslušala. Njen Ljubiša je bio tu. Njen Ljubiša. Ništa drugo nije bilo važno.
Ljubiša je pogledao majku i nasmešio se.
– Sada sam tu i ništa drugo nije važno – kazao je promuklim glasom.
Kada se devojčica zasitila, zevnula je nekoliko puta, pogledala u oca, spustila glavu na sto i zaspala. Ljubiša ju je podigao, odneo u njenu sobu, spustio na krevet, pokrio je, pogladio po crnoj kosi i poljubio u obraz. Potom je bešumno zatvorio vrata Monikine sobe, prišao majci i pogledao je u oči.
– Morao sam da te vidim. Da ti kažem da je lepo živeti… Hvala ti što si me rodila – rekao je promuklim glasom i prineo usne majčinom obrazu. Hladan dah dodirnuo joj je kožu. Uzeo je uštipke, dva crvena jajeta i flašu vode sa stola i stavio ih u torbu. Zategao je šal oko vrata i laganim korakom izašao iz kuće.
– Ljubiša, sine… – promucala je starica i zaplakala tiho. Gledala je kako joj sin lagano korača i nestaje u polutami.
– Moram da idem. Milena će sutra da dođe – okrenuo se i mahnuo joj buketom nevena u ruci. – Poljubi Moniku za mene.
A onda je nestao.
*****
Te noći nije uopšte spavala. Ustala je s prvim zracima sunca, baš kada je u dvorište ušla niska, mršava starica u crnoj suknji i tankoj crnoj bluzi sa crnom maramom na glavi.
– Bune diminjaca, Guno15.
– Bune diminjaca, Njico. Hajde vino se šeđem ocere, ocere la tajne16.
Otišle su do velikog drvenog stola ispod krošnje jabuke i počele da razgovaraju. Monika je čula Gunin glas, pretvarala se da spava i molila se da ta mršava, ružna babetina što pre ode svojoj kući pa da sa tatom ode napolje. Njica i Guna razgovarale su na vlaškom. Guna je grdila babu što je nije poslušala a baba joj je rekla da je sve redu i da je Ljubiša otišao kući.
Monika je izletela iz kreveta.
– Babo, babo!!! – pozvala je babu sa praga kuće.
Starica je odmah ustala, dotrčala do kuće gegajući se i zagrlila uplakanu devojčicu.
– Mama će da ti dođe danas, tako je rekao tvoj tata.
Guna je ustala i posmatrala crnokosu devojčicu kroz proreze svojih poluzatvorenih očnih kapaka. Rekla je Njici nešto brzo na vlaškom. Monika je čula samo svoje i očevo ime i draku. Onda je Guna brzim korakom otišla i nestala u šumarku.
– Idemo da doručkujemo – sedokosa starica kazala je unuci.
Kada su doručkovale čule su zvuk automobila koji se zaustavio ispred kapije.
– Stigla ti je mama – rekla je Njica.
Crnokosa devojčica je izletela iz kuće i ugledala majku u crnoj suknji i blejzeru i dvojicu nepoznatih muškaraca u teget uniformama kako izlaze iz policijskih kola. Nosili su hirurške maske na licima i plave gumene rukavice na rukama. Potrčala je majci u zagrljaj i upitala je: – A gde je tata?
Majka joj nije ništa rekla, samo se spustila na kolena i snažno je zagrlila.
– Gde ti je baba? – tiho je upitala devojčicu.
Starica se pojavila na pragu kuće. Kada ih je ugledala stavila je dlan na usta i brzo se prekrstila. Pozvala ih je u kuću i zatvorila vrata.
Devojčica je sa mačkom ležala na pragu kuće. Mačka je prela a devojčica slušala glasove neznanaca u kući. Glasovi su rekli da je njen tata preminuo. Babin glas je rekao da je on do sinoć bio kod njih. Glasovi su rekli da je preminuo prošle noći. Babin glas je rekao da je on sinoć bio kod njih. Glasovi su rekli da su ga pre tri dana dva mladića presrela dok je od prodavnice išao prema kući, da su mu prerezali vrat i ukrali torbu sa pazarom i zlatni džepni sat. Babin glas je rekao da je on u petak uveče došao kod njih i da je kod sebe imao i torbu i sat. Glasovi su rekli da je bio u komi i da su se u bolnici tri dana borili za njegov život. Babin glas im je rekao da lažu. Glasovi su rekli da je sahrana sledećeg dana. Baba je vrisnula i počela da nariče.
Devojčica je osetila miris zmija i slepih miševa.
Ispred nje je stajala Guna, držala je zarđalu žicu u jednoj a svežanj mirišljavih trava u drugoj ruci.
– Baba ta je tare đe kap, nu me askulte! Ja, vino tu la minje17.
Devojčica je hitro ustala, otvorila vrata i uletela u kuću. Guna je potrčala za njom.
– Lažu babo, to je neko drugi, nije to tata, to je neko drugi!!! – prkosno je viknula Monika. Zavukla je ruku u džep sivih pamučnih trenerki i iz njega izvadila stisnutu pesnicu. Ispružila je ruku. Neznanci i majka su joj prišli i stali ispred nje. Uplakana Njica i namrštena Guna stajale su sa strane. Guna je nešto ljutito šaputala Njici u uho i laktom je gurala među rebra pružajući joj žicu i svežanj mirišljavih trava. Devojčica je ispod prstiju osećala otkucaje u ritmu svog srca. Otvorila je pesnicu. Na njenom dlanu ležao je Ajfelov toranj na žutom krugu s kog je visio žuti lanac.
Prevod na vlaški jezik: Svetlana Rihar
***
1 Gde si sunce bakino? Dođi da mi pomogneš.
2 ili
3 Baka, bakino dete.
4 Evo, da ti pokaže baka kako se maže džem po testu.
5 Gde si, Monika? Hajde uđi u kuću, baka je napravila uštipke. Baš su slatki!
6 Stomak
7Iako je „đavo“ osnovno značenje ove reči, na vlaškom jeziku – između ostalog – to može biti i uzvik iznenađenja, pozitivan i negativan. U ovom slučaju je pozitivan.
8 Zašto tu stojiš? Uđi u kuću. Gde je Milena?
9 Moraš da ga vežeš žicom oko nogu, da dušman ne može ponovo da dođe. Iseći ćeš mu pramen kose i nokat s malog prsta. Zaklaćeš petla. Onda ćeš glavu petla, pramen kose i nokat da staviš u maramu. Sve ćeš to onda da zavežeš! Sve to tako svezano odnećeš i zakopaćeš negde na raskrsnici. Daću ti neke trave i sa njima ćeš onda da odeš na groblje. Tamo ćeš da ih zakopaš u njegov grob. Onda više neće dolaziti kod tebe. Spasićeš ga se. To nije dete, to je đavo, i opet će ti doći ako me ne poslušaš.
10 Nešto smrdi u sobi.
11 Monika, ostavi tatu na miru! (…) Smirite se malo… I hajde dođite da doručkujemo.
12 Laku noć, dete moje.
13 Hajde da večerate. Ništa niste jeli. Ofarbala sam jaja za Uskrs! Trebalo je još jutros da se tucamo jajima, ali ste vi otišli. Nismo to na vreme uradili kako običaj nalaže. Hajde sada da vidimo čije će jaje da pobedi.
14 Ja sam ti još onomad rekla, to je đavo što ti se uvukao u stomak, i neće te ostaviti na miru. Zle si sreće!!! To je veliki dušman. Da li si uradila onako kako sam ti rekla? Da li si mu vezala noge? Trebalo je da uradiš sve onako kako sam ti kazala.
15 Dobro jutro, Guno.
16 Dobro jutro, Njico. Hajde da malo sednemo, da malo popričamo.
17 Baba ti je tvrdoglava, ne sluša me! Hajde, dođi ti malo kod mene.
***
Pripovetka prethodno objavljena u Balkanskom književnom glasniku N° 41-42
Zoran Ž. Paunović, pisac i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika živi i radi u Beogradu. Najvažniji prevodi: Editin dnevnik, Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit, U ulici zelenog delfina Sebastijana Foksa, Pod žabom Tibora Fišera, Dvadeset i prvi Tomislava Osmanlija, eseji Surova pravila Tonija Parsonsa, pripovetke Dilena Tomasa i Tomislava Osmanlija. Objavljuje kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima. Autor je šetnjopisa Oko podneva (Balkanski književni glasnik, 2020).
