I
Očev trostubni peščanik položen je horizontalno na razvijenu mapu Islanda, naspram uramljene fotografije Hanako i njene majke u Ueno parku, i filatelističkog albuma sačinjenog od poštanskih markica iz velikih prestonica od Lime do Džakarte. Nedostajao je samo Rejkjavik. Oslonjen na bočnu, valjkastu stranu svojih kružnih temelja sa vitičastim ornamentima nalik keltskom životinjskom stilu, peščanik se ljulja pod očevim prstima, talasasto dodirujući rubove drvenog rama posledicom svoje geometrijske sudbine, lišen svoje prvobitne namene i samim tim beskoristan, neupotrebljiv – izuzet od mehanizma protoka vremena. Fini pesak – ili prah mermera ili granulirane ljuske jajeta – ravnomerno raspoređen u dve staklene kupole međusobno povezane uskim grlićem, baca pointilističku senku na lednik Vatnajekidl, preko krajolika pored kružnog državnog puta i na tamne krovove Rejkjavika, i malo iznad, duž isprekidane plave linije obeležena paralelom 66°30’ pored koje je krupnim crnim slovima ispisano – Arktički krug. Tri tanka stuba, poput signalnog dima Indijanca u svitanje, koja spajaju vrh peščanika sa njegovim podnožjem, zajedno sa staklenim telom u kom su tri minuta zatočena i preobražena u nepomičnost, u bezvremenost, zahvaćena su plavičastim česticama prašine, kao snegom, i rašivenom venčanicom paukovih gnežđenja.
Naočare ostavljaju dva plitka udubljenja na nosu. Otac ih spušta na sto i proviruje kroz prozor. Vidi Hanako kako izlazi iz dvorišta sa nekoliko urolanih plakata u rancu i povocem što viri iz jakne. Prelazi ulicu čim promakne đubretarski kamion. Na nerazbuđenim zgradama i kućama još uvek se nalazi po koji prozor u kom nije isključeno svetlo, te se užurbane senke lepe i koprcaju u njemu, kao da su uhvaćeni u ribarsku mrežu. Jedan čovek otključava katanac na ulazu restorana, dok se oko njega, cvileći i mašući repom, okupljaju psi lutalice. Hanako ih osmotri na trenutak. Iz parka dopire smeh pripitih mladića sa probdevenom noći za sobom. Dobacuju i zvižde za njom. Daleki hukovi voza. Plakat koji je prethodnog dana zalepila na banderu ispred apoteke bio je iscepan. Niz istu ulicu nekoliko njih su bili ižvrljani grafitima. Preko njih je zalepila nove i nastavila ka šetalištu. Ulična svetla su se napokon ugasila.
Danima je Hanako sedela ispred starog televizora i pratila prognozu nadolazećeg tajfuna, navodno najrazornijeg u prethodnih četrdeset godina. Nailazio je sa jugoistoka Tihog okeana, razarajući gradove i luke na sitnim ostrvima koja su se našla na njegovom putu. U toku dana će pogoditi Tokio. Vlasti ukazuju na oprez i napuštanje domova je preporučljivo jedino u slučajevima nužde. Postoji opasnost od poplava. A Aši je nestao pre šest dana i niko se nije javljao na oglase. Tražila ga je po azilima i šinterajima, ali se uvek vraćala sa povocem u istom džepu od jakne.
Na plakatu se nalazila crno-bela fotografija nemačkog lovačkog terijera u sedećem položaju, izbačenog jezika i podignutog levog uha, preko čije se glave vide Hanakini prsti. Iznad fotografije stoji natpis: Izgubljen pas, 12 godina, slep na jedno oko; odaziva se na ime Aši. Ispod su navedena dva broja telefona – očev i njen.
Padina borove šume naglo se izdizala nad rekom i zaklanjala sunčevu svetlost, otkrivajući ovde tek njene prozirne pramenove što su našli svoj put kroz gusti lavirint grančica i stabala. Ovuda je svaki dan šetala Ašija, još od svog desetog rođendana. Prirodno je pomislila da ga ovde negde može zateći. Štaviše, na ovom šetalištu je provodila prve sate njegovog nestanka. Plakati na betonskim stubovima visili su nedirnuti od ljudske ruke, otimajući se s vremena na vreme od stuba pod naletom jakog vetra, usiveli i bledi od prašine i jakih kiša. Nalaktila se na niski kameni zid koji je razdvajao šetalište od reke i posmatrala dole visoku travu među kojom se zaglavila plastična kesa, otporna na kretanje vode. Iz šume je izašla srna i spustila se na obalu. Hanako je isprati pogledom. Pomisli na najgore: šta ukoliko je Aši zaista mrtav i leži u nekoj rupi daleko od svega? Onda je sve ovo bez ikakve svrhe. Izgledalo je da ni oca nije previše briga za Ašija. Vrhovi borova njihali su se kao da mašu nekome ko odlazi u beskraj. Dozivala ga je. Glas je odjekivao kao kad se kamen ispusti u jezero. Šuma zadrža pseće ime u sebi, ne dajući mu da izađe van, i čuvala ga je ispod visokih borova dok se ime konačno nije pretvorilo u tišinu, u mahovinu. Iz grada su se oglasile samo automobilske sirene, a srna se trkom uputi sa obale u novostečeni muk. U isto vreme, na drugom kraju grada, otac je sedeo za radnim stolom i ispisivao nešto na žutoj ceduljici.
II
Ne mogu da zaboravim: na prozoru, zamagljenost od Sonjinog disanja u kojoj nastaju krajnje jednostavne predstave ptica pod prstima. Naredni dah će ih ponovo prekriti maglovitim zastorom i Sonji će na momenat biti žao bestelesnih ptica koje je stvorila samo da bi ih izbrisala. Ležala je tako na zadnjem sedištu tokom celog puta, razbarušene kose i otkopčanog grudnjaka, sa stopalima podignutim na naslon suvozačevog sedišta, povremeno pevušeći neku melodiju koju nisam umeo da raspoznam. Nismo ni reč izustili dok nismo ušli u stan, a čak i tada to su bila dva sasvim neubedljiva i banalna: laku noć, laku noć. Svetla su se ugasila i najavila mrak ispunjen nesanicom. Počeo sam da preturam po glavi šta je to moglo da se desi između nas. Koja su se vrata zatvorila i šta se desilo sa prostorom koji je ostao iza njih? Jer, skorašnje vreme bilo je izuzeto od svađa i bespotrebnih prepirki. Štaviše, mogao bih bez ustezanja da kažem da smo bili poprilično srećni i zadovoljni u prisustvu drugog. Ne najsrećniji, ali ono ipak srećni. Istina je da u poslednje tri godine nismo doživeli naročito uzbudljive trenutke, ispunjene strastima i nekim vanserijskim udovoljavanjem, ali verujem da za tim nije bilo preke potrebe. Takođe je istina da nismo ulagali toliko truda i pažnje koliko u prvih nekoliko godina, ali smo se ipak voleli – u našim dronjavim i isflekanim majicama, među prljavim sudovima, tokom seksa na brzinu, u nagomilanim računima koji čekaju da se otplate. Ipak si imao kome da se vratiš uveče, da razgovaraš o tome kako je prošao dan, pored koga si mogao da zaspiš i da se probudiš. Tako mi izgleda odavde, sada, mada verovatno ništa od toga nije istina. Moj otac je govorio da ljudi odrastu prebrzo. Često bih se setio toga dok gledam Sonju, a i ona bi mi ponekad takođe ponavljala istu stvar. Teško je opisati šta se desilo, pogotovo kada se ne može jasno povući crta između uzroka i posledice. To je kao kad se gleda u nebo sa namerom da se uhvate trenuci kada se dan pretvara u noć, a onda, sve najednom postane samo mrak i zvezde.
Znam da je budna. I ona je svesna da se nešto između nas tanji i gubi i da je bespomoćna naspram toga isto koliko i ja. Arhitektura tišine je dugačija u prisustvu dvoje ljudi, u podeljenoj nevolji. Tišina rastvaranja, tišina započetih odlazaka. Sonja se boji mraka. U dnevnoj sobi stoji uključen televizor. Nestalne slike i njihove smene nasukavaju se i povlače sa zidova kao polarna svetlost.
Sanjala je Rejkjavik. Prvi put se desilo pre dve godine, u oktobru. Stajala je kraj stare gradske luke. More se nije videlo od zida magle. Usidreni brodovi su se ljuljali. Imala je strašan osećaj da mora da bude negde drugde. Krenula je put centra grada. Kasnije mi je detaljno opisala sve što je zapazila uz put i nabrojala ulice kojima se kretala. Shvatila je gde se nalazi tek pošto je upitala prolaznike. Znala je da treba da bude ispred Halgrimurove crkve. Nešto ju je tamo očekivalo. Prilazeći spomeniku Lejfu Eriksonu, iz crkve je jasno mogla da čuje misu. Iznenadila se kad je ispred zatekla natpis da je crkva zatvorena na mesec dana zbog renoviranja i instaliranja nekakvog lifta. Nikoga nije bilo tu osim nje i ostatak sna je provela čekajući. Sa tim snom počele su se dešavati neobične stvari sa Sonjom. Nakon što je ispričala svoj san, ušli smo na Google Street View i potvrdili, na moje veliko čuđenje, da je Sonja zaista sanjala Rejkjavik. Sličnosti između njenog opisa i fotografskih snimaka bile su zapanjajuće. Međutim, nešto kasnije, kad sam već i zaboravio na ovaj događaj, Sonja je rekla da je nešto neporecivo pogrešno u 3D verziji mape koju smo videli. Zašto Rejkjavik? Sonja tamo nikada nije putovala i o samom gradu nije znala apsolutno ništa.
Narednih meseci sve se više povlačila u sebe, bivala sve ćutljivija i spavala mnogo duže nego obično. Eventualno je dala otkaz na poslu koji je jedva dobila i tada smo odlučili se konsultujemo sa psihijatrom. Izgledalo je da će se stvari popraviti nakon par nedelja, bila je za nijansu vedrija i čak je izašla da se prošeta, ali se zatim odmah vratila u pređašnje stanje koje je bilo možda čak i gore nego prvi put. Nema sumnje da je u pitanju teška depresija, reče doktor gaseći usijani vršak cigarete o posrebreno dno pepeljare. Potrebno je vreme i Vaša pomoć, strpljenje i ohrabrenje. Skoro je potpuno prestala da jede. Oči bi je zabolele od svetlosti sunca, pa je spavala danju, sa spuštenim roletnama, potpuno prekrivena čaršavom. Jednog dana, ležeći pored usnule Sonje i čitajući novine, osetio sam na jorganu nekakvu vlažnost koja se širila ispod čaršava. I sama se Sonja probudila. Njene šake bile su pune snega i pepeljaste vulkanske zemlje.
Stvarnost je polako zamenjivala snom. Sonja je postajala inherentan deo jedne geografije kojoj nemam pristup, koja je meni suđena u obliku neznanja. Margine te mape predstavlja ovaj svet i ja sam. Rejkjavik je mrak u spavaćoj sobi, i nešto je brisalo Sonju sa površine ove stvarnosti kao što je ona brisala ptice na prozoru zadnjeg sedišta automobila. Na meni je ostalo da se držim iz sve snage za ono što ostaje za njom – sneg koji kapa sa njenih prstiju i spokojno disanje.
Kad bi se probudila retko bi mi pričala o svojim snovima, a čak i kad bi pričala, reči bi bile mutne i rečenice nerazumljive, i više bi bilo buncanje nego išta drugo. Doduše, sa lakoćom se moglo zaključiti da je i dalje šetala Rejkjavikom i da je srećna.
Otprilike u tom periodu sam, dok je spavala, ušao ponovo na Google Street View i, iz čiste dokolice, lutao gradom. Prošavši pored gradske skupštine i pozorišta Tjarnarbio učinilo mi se da sam ugledao nešto neobično. Vratio sam se. Na snimku se nalazi zaleđeno jezero Tjornin i Sonja u hodu, na ledu.
Jesi li budan? upita Sonja, a njen glas kao da je bio kilometrima daleko.
Zatvorio sam oči i pretvarao se da spavam.
III
Bila je ubeđena da ga je videla. Sa druge strane železničke pruge protutnjao je Aši. Prolaz na drugu stranu je mogla naći tek nekoliko kilometara dalje, te je morala da pronađe bržu opciju. Prošla je kroz već napravljenu rupu na žičanoj ogradi, požurila ispred nadolazećeg voza i drugu ogradu preskočila, nezgodno se dočekavši na zemlju. Oštar bol u nozi. Aši nije bio na vidiku. Spustila se niz zelenu i vlažnu nizbrdicu na ulicu. Zjapeća tišina. Kao da nikada nije postojao zvuk. Na ulicama nije bilo nijednog čoveka, nijednog automobila, a nebo se smračilo kao da je neko svet zakopao pod zemlju. Vetar poče jače da duva. Tajfun se približava. Monotono žuto svetlo trepće iz oka pokvarenog semafora, a iznad kockarnice stara neonska firma rasplinjavala se kroz zgušnjavajuću maglu. Na kraju ulice ponovo ugleda Ašija i potrča za njim, dozivajući ga. Aši pobegne iza ugla. Dugo je Hanako jurila za njim sivim i pustim ulicama, u lišću koje se kidalo pod naletima vetra, u padu kiše koja je odzvanjala asfaltom i krovovima. Magla ih je zatvarala i sumorni oblaci ličili su na stenje koje samo čeka da se sruši. Farovi nekog nesrećnog automobila bljesnu i Hanako shvati da ne čuje ništa drugo do svog disanja i kucanja srca. Ne čuje ni nevreme, ni sopstvene korake. Pas je ulazio duboko u maglu. Morala je da uspori. Bol u nozi se pogoršavao. Što su duže trčali to ju je više obuzimao strah, svako novo skretanje izazivalo je nespokojstvo, ali u jednom trenutku, nije je vukla samo želja da uhvati Ašija, već je tu bila umešana i nekakva perverzna znatiželja koju nije mogla da objasni, potreba za tuđinom i izgubljenošću. Doduše, taj osećaj je slabio sa intenzitetom umora i svakim korakom je bila svesnija da mora da se vrati nazad. Sve što se nalazilo oko nje gubilo je svoj oblik, postajući jedna velika mrlja koja se vrti u golemom vrtlogu. Pripala joj je muka. Stala je u stranu i ispovraćala se na trotoar. Malaksalost. Nalazila se na nekom mostu, na potpuno nepoznatom mestu. Polako je vraćala dah, sama u boji sidra. Podigavši glavu da osmotri okolinu, videla je na kraju mosta Ašija. Pošto je krenula, jedan automobil projuri pored nje i zaslepi je farovima i pokvasi još više. Aši je bio stajao mirno i kad mu se skoro primakla, Hanako pomisli da je nemoguće da jedan dvanaestogodišnji pas može da trči tako brzo, a da pritom pređe ovoliki put. Takođe primeti da je Aši u potpunosti suv. I korak kasnije više ga nije bilo. Ispario. Osvrnula se oko sebe, ali na mostu zaista više nikog nije bilo osim nje. Baš čudno, pomisli Hanako. Možda je bila halucinacija?
Sve oko nje je bila kiša. Iscrpljena, uputila se u pravcu iz kog je došla, držeći se za ogradu mosta kako je vetar ne bi odneo. Iz drugog pravca naiđe automobil. Hanako podignu ruku i povika nešto što se nije čulo od vetra, ali se automobil nije zaustavio, već nastavi pravo, ubrzavajući. Grmljavina. Munje su se širile vazduhom poput vena.
IV
Ispred Halgrimskirkje čekao ju je mali crni pas koji je krenuo čim se Sonja pojavila. Nije se dvoumila da li treba da ga prati ili ne. Put je bio dugačak skoro petsto kilometara ka severoistoku Islanda. Meseci su bili potrebni do vuklanske kupe Hverfjal i u tom periodu naš stan kao da je na mahove mirisao na dugačak, prašnjav put, taman poput uglja kojim su se kretali Sonja i crni pas, dan i noć, bez odmorišta. A kad bi se Sonja probudila, pas je ostajao na mestu, čekajući je pod zvezdama.
Skrenuli su prema jezeru. Sneg je napadao nekoliko dana i bela pustoš odavala je utisak neprolaznosti, nečega što je imuno na uticaj vremena i deformacije. A dalje od bilo kakve daljine, rubovi zemlje čuvali su iza svoje nepristupačne beline samu košticu vremena. Već se nazirao Hverfjal. Iznad jezera lutale su masivne, mrke ptice. Kosturi žbunja na vulkanskom platou savijali su se pod vetrometinom. Popevši se uz kamenito brdo, pas je stao na obodu kratera, a na sred kratera kretala se silueta čoveka. Najednom, ženski glas odjeknu prazninom – Aši. Reč se ponovi još nekoliko puta, raspadajući se i razvijajući se vazduhom poput pepela, da bi na kraju sasvim zamrla. Sonja nije mogla da dokuči odakle dolazi. Crni pas se sjuri niz brdo kao zec i njegova pojava je bledela u jednoličnosti snežne pustare. Čovek potrča ka Sonji, visoko podižući kolena u snegu. Bio je to muškarac omanjeg rasta, kosih očiju i izbrazdanog i dobroćudnog lica, u debelom crnom kaputu i mokrih nogavica. Sa sobom je nosio karirani kofer oko kojeg je bio vezan kaiš. Obratio joj se na jeziku koji ona uopšte nije razumela. Izgleda da je iz Kine ili Japana, pomisli Sonja. Shvativši da žena ispred njega ne razume ni reč od onoga što govori, muškarac otvori kofer i iz njega izvuče mapu. Na njoj je crvenom tačkom obeleženo mesto gde bi trebalo da se nalazi Rejkjavik. Međutim, to mesto bilo je pokriveno plavom bojom.
How can I get to Reykjavik? upita čovek na izlomljenom engleskom.
Ne znam.
Iz hladnoće izroni još jedan eho. Aši. Čovek ništa nije čuo.
Aši.
Aši.
Aši.
V
Jedna ruka podiže peščanik, nesvesno opipava njegove reljefne osobenoti, a zatim ga spušta nazad na pisaći sto, ovog puta u uspravnom položaju. Minut i po razdvojene pustinje sipi ka dnu. Povratak u agregatno stanje prolaznosti. Ta ista ruka sada gasi tek načetu cigaretu, potom zatvara prozorska krila i u karirani kofer spušta složenu kartu Islanda.
Avionski saobraćaj je obustavljen. Kad je kupio kartu nije imao predstavu da će se nešto ovako dogoditi. Ne može da ostane ovde. Danas mora da ode, danas mora sve da napusti. I posao, i prijatelje, i ceo jedan život koji je izgradio do ovog trenutka. Pa čak i Hanako. Oluja još uvek nije počela. Nije se još uvek ni smračilo. Ne treba ništa ostaviti za sobom. Sve pažljivo još jednom proveriti i ukrcati se na prvi voz za Tokio. Što pre. Što dalje.
VI
Više nije sanjala taj grad koji je, kako mi je rekla, izgubila negde duboko u sebi. Vremenom je gubio obrise i sve se završilo time da je čak i zaboravila ime Rejkjavik. Vratio joj se apetit i spavala je manje nego tokom prethodnih meseci. U stan je ušlo sunce. Dobila je novi posao. Nije bio dobar koliko i prethodni, ali je poslužio da se vrati u kolosek svakodnevice. Ponovo je počela da se smeje. Razgovarali smo, zbijali šale i svađali, ali teško da je bilo moguće da stvari vratimo na svoja stara mesta. Uglavnom zato što ta stara mesta više nisu bila tu. Zamenili su ih novi prostori, drugačiji u detaljima i sitnicama, a kao što to često i biva, i najzanemarljiviji detalj u sebi nosi izuzetan potencijal razaranja i stvaranja. Premeštali smo nameštaj na nove pozicije, kupili šampone i deterdžente sa novim mirisima, ofarbali stan u najbizarnije boje, ali ipak se nešto uporno zadržavalo na svom položaju i oboje smo razumevali da se ta stvar nalazi unutar Sonje. Nešto se pretvorilo neizbrisivu rupu, u uzaludno iskopani bunar. Rejkjavik je, a sa njim i čitav Island, ulazeći u teritoriju zaborava, sa sobom povukao i deo Sonje, i sa tim postao neminovnost, nepovratnost, jer zaborav ne znači nepostojanje. Zaborav je, slično sećanju, jedan način postojanja. Ali, snalazili smo se. Dan za danom, mesec za mesecom. Psihijatar je rekao da je napredak očevidan, ali da ne treba još ništa na silu raditi, ne treba žuriti. Sve će doći na svoje. I taman kad je sve izgledalo kao da će biti u redu, vrativši se iz prodavnice, zatekao sam mnoštvo razbacanih papira po celom stanu na kojima su bili iscrtani neuspeli pokušaji mapa, linije u nemogućstvu da obrazuju celinu. Sonja je bila jedini kartograf intimne geografije koja je pripadala samo njoj, poslednji putopisac jednog nestalog sveta. I kako poneti teret koji ne poseduje težinu, koji ne poseduje ni oblik, ni smisao?
Pomislio sam kako bi bilo dobro da se izmestimo iz ustaljene sredine. Otišli smo na more i zadržali se tamo mesec dana. Sate i sate je provodila gledajući u more. Pri povratku za Beograd, video sam kako je crtala ptice u svom dahu i kako ih je naknadno brisala da bi stvorila nove. I tako u krug.
VII
Sledećeg jutra, Hanako ulazi u očevu radnu sobu i ugleda zaboravljeni filatelijski album i trostubni peščanik, kroz čije se staklene sfere jutarnja svetlost prelama i razobličava, ostavljajući svoje efemerne tragove na pisaćem stolu, kao voda.
Šimon Cubota (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2016)i treće mesto (2017). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019 (Sinkopa, kranovi), 2020 (Kambrijum). Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), Đurin plamen (2020) i Vukašin Conić (2020).
Živi u Beogradu.
