Drugo sunce
Sukneno, ustajalo odelo, uglačano na laktovima i kolenima; odelo koje se oblači u retkim prilikama odlazaka od kuće i spasavanja od jednoličnih obaveza. U međuvremenu stoji u škripavom, bukovom ormanu, neprovetreno, čekajući sledeću paradu. I strepi od povremenih odlazaka na retke nevoljne izlete…
Njegova pojava mi odvraća pažnju od letimičnih misli koje kao da iščezavaju iza ruba horizonta, lakih i kratkih, nedovoljno snažnih da bi me nadahnule i bar malo umirile. Dobrodošao je. Posmatram ga. Korak mu je nesiguran. Žmirka kroz staračku koprenu po slobodnim sedištima u autobusu. Zauzima jedno. U žurbi da što pre sedne, blago posrće, ispušta šarenu, platnenu torbu sa remenom od pletenog kanapa koja, izgleda, ima poseban značaj. Podiže je i čvrsto pribija na grudi. Pomeram se da bi seo. Odmah se smiruje; sleže se zajedno sa gumenim tapacirungom. Kao da uranja u dan. Trucka se u mirisu znoja upletenog u dlake na grudima i zadahu belog luka; oduvek mi je izazivao mučninu. A potom to izbrazdano lice, pomalo odsutno, skreće pogled ka prozoru. Sada izgleda poput deteta na izletu. Razdragano posmatra prizore što promiču, prašnjav krajolik, prolaznike, ruševne kuće i napuštena dvorišta. Potpuno je nesvestan torture koju mi priređuje svojim prisustvom i mirisima koji vijugaju sa njega kao sa upaljene plastike. Zagledam ga, krišom. Ako primeti, progovoriće. A to ne želim. Hoću da mu vidim šake i saznam koliko će mi reći o njemu i njegovom životu. Jer, one pričaju. I kad miruju. Sve je na njima. A dlanovi… tvrdi, nesavitljivi, vekovima udaljeni od nekadašnjeg dečaštva i spretnosti. Sumnjam da o tome razmišlja. Ima on prečih briga. U jednom trenutku mi nudi bombone, one tvrde, zelene i sav moj jed se iznenada rasplinjava. Nestaje. Umesto njega, polako počinje da se širi tuga. Traži bolna mesta gde bi mogla da se uvuče i poplavi ih. Uvek ih nepogrešivo nađe. Nikad ne upozorava. Stid mu dodatno pomaže da ulovi te jame, da se raširi grudima kao plin i oteža u meni. Od tog momenta, kao pod nekim drugim suncem, vidim starca dobrog srca, kome ovo putovanje, moguće, predstavlja neku obavezu, nuždu, možda i zadovoljstvo… Ne uspevam da razaznam šta. Ali shvatam, osećam, da je naučio da se sve živi – i dužnosti, i problemi, mukotrpni rad, radosti, nevolje; sve… I ode. Tek tako. Prenu me. Kao da mi je izmakao usred misli. I on, i oštar miris belog luka, i ta torba. Siđe u nekom selu a meni ostade samo duboka parnica na srcu, sa kojom još uvek ne znam šta bih.
Raskorak
Šetamo po šumi. On, pas i ja, i umirujuća tišina odsustva drugih ljudi. Pas nas prati, njuškajući, u savršenom skladu sa prirodom. Pažljivo zagleda tlo, u potrazi za gljivama.
“Da li je ova jestiva?”
Ćutim.
“Znaš po čemu znam da jeste..?” Nastavlja da govori.
Čujem samo odjek njegovih reči. Pogled mi je uprt ka vrhovima četinara i plavetnilu neba. U bezbolno detinjstvo. U vres, jeremičak, šafran… u one travčice što smo kao deca jeli, duguljastih listova, zeljaste, nakisele. One od kojih pomalo trnu zubi… Lutamo dalje. Ne obraća pažnju na mene, obuzet mogućnošću da nešto pronađe, nešto što će mu pomoći da skrene misli. Neprestano zastajkuje da još nešto osmotri. Dodirne. Omiriše. Izgleda smireno. A ja grabim napred, hrlim, ne znam ni sama čemu, al’ mu idem u susret. Nekakvom razrešenju svega. Svega što muči. Pas i dalje maše repom. Izgleda kao da ne oseća taj vakuum među nama i hitro prelazi udaljenost od jednog do drugog, Ne zna ko će pre popustiti. Trčkara između nas u nadi da će sve biti kao pre. Kao da je to “pre” valjalo. Možda nekada i jeste, ali misli o tome sada samo prizivaju nelagodu. Proteranu bol što bi da se prikrade kao mačka. Znam je, gotovo da mogu da je vidim, toliko puta me zaskočila i natovarila mi se na nemoć u pokušaju da nađem odgovor.
U povratku govorim o svom doživljaju. Ubedljiva sam. Ulažem sve više i više u taj monolog. I ne gledam ga sve do trenutka kad tišina ne postane previše bučna.
Osećam miris cigarete i okrećem se ka njemu.
“Šta bi smo mogli da jedemo kad stignemo kući?”, upita on.
Razmišljam o njegovom pitanju. I opet povratak na isto. Ono staro. Jedinoj izvesnosti koju poznajem. Ma koliko krhka i pogrešna bila.
Ipak, obični smo ljudi. Ne grešimo previše.
Tatjana Đurić
