namera
kad bi mi dali tvoje oči
sakrio bi ih ispod najvišeg drveta
na vrhu planete
da mi se ne mešaju više u moje horoskope
tvoje trepavice da ne grebu mi obraze
kad legnem da spavam umoran i težak kao crna zemlja
Bog je tebi dozvolio da vučeš te poglede
nasmejanog laneta povređene laste
preko prljavih trotoara
na jedinom bulevaru u našoj varoši
i napravi je metropolom
kao što od čoveka napravi jada
ajfelov toranj od tvojih zenica
visok kao najtežih sedam slova našeg jezika
kao nedokučiva ukrštenica
nedeljom popodne
dok razmišljam da li želiš makar da prošetaš
Slagalica
nemoj nikada,
i nikad dok sam živ,
nikad nemoj da kažeš:
dve reči, sedam slova
pusti neka tinja dok me gledaš
i nek žubori dok te gledam
nek je kao povetarac, tih i predan
nek bude jasno u glasovima
dok mi govoriš da bos ne izlazim na balkon
dok ti spremam najzdraviju salatu
dok te ćutim i samujem, a ti si daleko
i te reči, plašim se,
govore ljudi higijene radi
kao čistači ladnim šmrkom
prvim zrakom sunca
njih govore da bi se reklo
i šta mi znači onda
ako tek po neko
ih kaže iz srca
iz želuca
jačinom svih triceratopsa i bicepsa u svom telu
plašim se kad bih ti rekao
ili ti meni rekla
za dve nedelje, godinu,
za vek ili vek i po
postaće tek tako, bledo, pitko
kao da sam ti diktirao
spisak za kupovinu
a ne sopstvenu džigericu i sva slomljena kolena
i sve dlake u mojoj kosi
dok sam izgovarao te mile reči
zato bolje ćuti
bolje i zamukni, jezik ti nestao
i prokleta da si, klelo te sedam krezubih baba
ako li jednom, samo li mi jednom
budeš rekla mirno
te dve reči, i tih sedam slova
Zdrave ruke
imam zdrave ruke i ravne tabane
sve u svemu sam kao jabuka
sebi nekad lažem da sam bolestan
lakše je biti povredljiv
rasklimatan kao stara stolica
maštam o starosti i kostobolji
a još mi ni brada nije sasvim porasla
kad bih samo u skoku mogao da premrežim
i pare i ljubav i kuću i decu
da sedim pod prozorom
jednom nogom pod zemljom
jednom u lavoru slane vode
i da mi bude nekako svejedno
da l ću milu zemljicu ljubiti
ili pod oblakom tiho mirovati
polako opet postajući dete
a u bašti prvi prolećni vetar
Milutin Milošević
