Ikarov pad
Trideset i pet godina
nema glasa o Milutinu.
Spustio se do reke
kratko posedeo na čamcu
popušio cigaretu
drugu ugasio na pola.
Istog dana
deda je našao ranac
i od sunca požutele novine.
Na rubu grafitnom olovkom
načinjene skice ptica
i dvaput podebljano pitanje
gde putujete?
Svake godine
deda kadi kuću
za krsnu slavu.
Stojimo mirno
i ponavljamo za njim
molitve Svetom Nikoli
za putnike,
nasukane
i izgubljene.
Kad god se prekrsti,
krišom pogleda u vrata.
Do kasno u noć,
vadi sitne kosti iz ribe.
Kad ptica iz časovnika
oglasi pun sat,
glasno uzdahne.
Mi se ne obaziremo na kosti,
ređamo ih u grlu.
Trideset i pet godina.
Začuđujuća sinteza svakodnevnih protivrečnosti
Neukaljan i spokojan
paralelno živim
između stakala
u babinoj vitrini.
Izložen pitanjima
njenih prijateljica
svakog dana učinim
nešto neverovatno.
283 km/h
Noćni letovi
Solun, Oslo, Rim.
Identifikovana lica.
Obeleženi koferi.
Ruke čekaju.
Zagrljajem upravljaju
brzine vetrova.
Skeneri na aerodromima
ne prepoznaju kućne duhove,
nevidljive prtljage
koje pakujemo iznad sedišta.
Letimo ka istoj severnoj pisti
iz tri različita grada
Solun, Oslo, Rim.
Da zajedno prepešačimo tugu
noseći foto-albume
umesto visokovidljivih
narandžastih prsluka.
Daleko od panoramskih vidika
na putu ka porodičnoj kući,
najprometnijem aerodromu na svetu.
Marko Đorđević, Psi koji trče unazad, Književna Radionica Rašić, 2022
