Kako pobediti kao devojka
Najviše volim kobile,
kako sve što čine deluje lako,
na primer: trčanje 40 milja na sat
je zabavno poput dremke, ili trave.
Volim njihov ženstveni konjski hod,
kada pobede. Uši visoko, devojke, uši visoko!
Ali više od svega, budimo iskreni, volim
što su dame. Kao da je ova velika
opasna životinja takođe deo mene,
Da negde unutar nežne
kože mog tela, kuca kobilje
srce od 8 funti,
ogromno od moći, teško od krvi.
Zar ne želiš da poveruješ u to?
Zar ne želiš da zadigneš moju majicu i ugledaš
veličanstvenu mašinu genija kako kuca
i misli, ne, i zna
da će biti prva.
Nakon ledene oluje
Pokazujem led na električnim kablovima,
Koji vlažno kaplje u čiste stvrdnute ledenice.
Pogledaj kako čvrsto, kako mirno (oh, mi!)
u klimavom naletu ove epske hladnoće,
a ipak, oboje znamo da će pući,
(zar ne?) odlomiti se, pasti, odustati, rasprsnuti se, sići
dole i ponovo postati zemlja. Lišen
bljeska, blistavi šiljak drhtanja
što preti da će opstati zauvek,
poput agonije. Želim da vidim kako umire: neprijateljska
obamrlost. Veličina u meni, vreli
užas u meni hoće i hoće, hoće da razoruža
ovu nepokretnost. Biću taj udar bilo gde,
nesmotrena šibica na koju se možeš osloniti
da otme život, ili da ga spasi.
Ajkule u rekama
Reći ćemo neverovatne stvari
jedno drugom u rano jutro –
naše plavetnilo što se penje iz korenja
naša voda što se podiže iz naših veličanstvenih udova.
Čitavu noć sanjala sam logorske vatre i obredne lomače
i ljudske duhove, i duše
iza tih plamenih ptica.
Više ne mogu da razlikujem kada se vrata otvaraju a kada zatvaraju
Samo čujem plamen kako kaže, Prođi.
Kratak je prolaz –
do sledeće spavaće sobe.
Razmisli o kvaki. Razmisli o ključu.
Kažem drugarici kako se plašim ajkula.
Kako mislim da sam ih videla u reci
preko puta moje ulice.
Čekala sam ih jednom, držeći svežanj
devojačkih suza* u ruci,
tresući ga poput devojke slabih vlati.
Ona mi šalje članak iz Nacionalne geografije koji kaže,
Svake godine ajkule ujedu manje ljudi
Nego njujorčani, prema evidenciji Zavoda za zdravstvo.
I tako me pošalje svojim putem. U Grad Ajkula.
Kroz druga vrata, koračam ka Istočnoj reci govoreći,
I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.
Sve što mi je potrebno zapisujem na dnu
mojih patika. Kažem, Hajde da šetamo zajedno.
Sunce iza mene je poput vatre.
Mali plameni u talasima reke.
Kažem nešto Bogu, ali on nije živa stvar,
zato ponovim reci, kažem,
Hoću da prođem kroz ova vrata
ali bez onih duhova na rubu,
Želim da oni ostanu ovde.
Želim da odu bez mene.
Želim da izgore u vodi.
*rattlesnake grass, eng. devojačke suze, vrsta trave
Prevod: Stevan Bradić
Poezija preuzeta sa rizom.rs
Više o tom tematu možete saznati ovde.
Ada Limon (1976) je autorka zbirki pesama Lucky Wreck (2006), This Big Fake World (2006), Sharks in the Rivers (2010), Bright Dead Things (2015), i The Carrying (2018). Dobitnica je Nacionalne nagrade kruga književnih kritičara i finalistkinja je Nacionalne nagrade za poeziju. Objavljivala je pesme u brojnim publikacijama, uključujući The New Yorker, the Harvard Review, Pleiades, and Barrow Street.Trenutno predaje na Kvins univerzitetu Šarlot. Živi između Kentakija, Kalifornije i Njujorka.
