GNEZDO U TALASIMA
Jedna ptica iz toplih i južnih krajeva,
umorna od dugog letenja i ošamućena
od vrelog sunca,
izludelo kruži nad jezerom i u račvastom
drvetu razlistalom
iznad vodenog ogledala
traži svoje skriveno staro gnezdo
gde jedino može da odmori i da se smiri.
Leti ptica, jedva kruži i drvo ne prepoznaje.
Drvo se podmladilo, razgranalo i čini se
kao da je prekrilo celo jezero.
Hiljadu drugih ptica noćivalo je u njegovoj
krošnji i iščezavalo sa ranim
jutarnjim šumovima.
A ova ptica je svake godine doletala,
sletala u svoje gnezdo i ni primećivala
nije kako je vremenom izdaje snaga
i kako više nije ona ista što je neumorno
mogla da leti i da se opija
čistim vazduhom i opojnim mirisom drveta.
Dugo kruži ova izludela ptica nad vodom,
nad ogromnim razlistalim granama drveta
pod kojima se bora jezero premreženo
vetrom što izdaleka nosi sve jače talase.
Grbavi talasi podsećaju pticu
na njeno staro dobro leglo svijeno u drvetu
i ona se poslednjom snagom strmoglavljuje
ka svome gnezdu,
uz strašnu pisku vazduha prolazi kroz grane
i bez krika udara i nestaje u talasima.
Drvo začuđeno razvija grane nad
razbesnelim jezerom
kao da želi da zagrli pticu
kojoj je sav život minuo u gnezdu,
a sada nestade u gnezdu talasa
gde jedino može da odmori i da se smiri.
Ohrid, avgust 1977.
TELO JE NEPOMIČNO
A KRV NE MIRUJE
Telo je nepomično, a krv ne miruje,
krv udara po venama skamenjenim
i rasprskava se u hiljadu kapi.
Kapi se drobe u sitni crveni prah
što besni telom kao nemirna mećava,
pa me prikiva pritajena nada ili neki
iskonski strah.
Kako li će se, bože, ova neviđena bitka
završiti,
hoće li celo telo slomiti i sviti,
ova bitka koju vode krv i kamen,
kamen i krv?
Ali crveni nalet uzburkane krvi
bukti kao plamen,
kao požar se probija venama skamenjenim
i penje na svetski Isar* – na njegov
najviši vrh.
Sa vrha svetskog Isara posmatra ceo svet:
Telo sveta izmučeno je snovima
strašnim-zgarišnim
ali njegova krv bije po venama
sa svake strane,
dubi stare i otvara nove rane.
Svetska krv se u strašni vetar preliva
i starom telu odmazdu zaziva.
Kako li će se, bože, ova neviđena bitka
završiti
hoće li celo telo poviti i sviti,
hoće li srušiti telo sveta nepomično
i izmučeno snovima
strašnim-zgarišnim
što kao oganj gori nad svim visinama
i hramovima novorođenim.
Telo je nepomično, a krv ne miruje.
Krv svoj strašni pir piruje.
SUNCE I TELO
Od svog Izlaska do svog Zalaska
strašan sunce prelazi put – kroz magle,
kroz sunčeve vetruštine, kroz tmine.
I kad se pope na planinu vide
kako čami usamljeno
telo moje zaboravljeno.
Sunce se nagnu i zasta i telu viknu:
„Pođi sa mnom, kasno je, na put hodi.”
Telo otkri glas svoje žene i kriknu:
„Kroz život u smrt, mila me moja, vodi!”
Sunce se penje gore, lice dole obori,
a telo što na planini osta
teška bolest mori.
Ali sutradan sve počinje iznova,
i sledećeg dana opet.
I svakoga dana sunce kreće iz
Zemlje svog Izlaska
ka Zemlji svog Zalaska,
gde u okean okeana naglo padne
da svoje rashladi rane.
Ali jednog divnog dana kada je pozvalo telo
i uzletelo, ni primetilo nije
da sa njim u visinu leti i telo što pokajno
vino iz luče pije.
Aco Šopov
Iz zbirke Drvo na bregu
Prevela i uredila Danijela Kostadinović
