Panama
neka cev potapa naše kupatilo
proliva se voda na sve strane.
danima me nemir dovodi do ruba,
a ti bi hteo da si tamo.
kažeš;
“pomalo me miriš”
a ja sam ti dušo grad utvara
koji posle rata napuštaju deca.
od leta nam ostaju isečci
gledala sam
kako se smenjuju svetla na semaforu
i kako u velikom gradu niko ne zna da se u rupicama na obrazima
nastanjuje tuga.
plaši me dušo,
uvek posle nečega, ostane nešto.
vodu sa pločica kupim peškirima
mokre su mi noge i kolena.
sanjala sam plantažu kafe u El Salvadoru
i kako Bogorodicu prikivaju za krevet
jer u mukama rađa.
pričaj mi malo,
kako smo se gubili u ništavnom danu
dok je sve još sveže i vlažno.
ВОСКРЕСНОЕ УТРО
Zima je
Ti oreš zadružnu zemlju
Рождество je Христово
I starice u čistom
odlaze na liturgiju.
Kuća miriše na kuvano vino
I vlažno, istrulelo drvo
Ната́лью И́горевну
oženićeš na proleće.
Ona će izvesti goblen
Skloniće mleko sa šporeta
pre nego li iskipi po plotni
zasadiće jabuku u dvorištu
i rodiće ti decu.
A ja ću nedeljom
spominjati tvoje ime
i posle pričešća
ruku zavlačiti u gaćice
Da su se suviše sretali možda bi poremetili kosmičku ravnotežu
Biće to sreda
prolećnog popodneva.
U nekom parku
ona će sedeti na klupi
ljušteći pomorandže.
On će prevrtati po džempovima
tražeći ključeve.
Nahraniće mačku
zaliće fikus
i napisati monografiju
Igora Stravinskog.
Onda će se voziti cestom
obilazeći most
tvornicu
i kolodvor
ali neće uraditi ništa.
u suton će upasti dan
biće to sreda
jedne godine u martu
Vratiće se kući
A tamo
čekaće ga žena
s čokoladnom tortom
i srebrnim mrvicama po vrhu.
Ona će s druge strane
Koru pomorandže stavitu u ranac
skratiće šiške
kupiće
nove farmerke
I crvene cipele
sa Zarinog sezonskog sniženja.
i biće još dana
u kome će se možda sresti
ali danas
ipak
ne.
Oluja
Na ostrvu
Mala kuća
Iza voćnjak
Tu negde blizu, groblje
Luka i pristanište
Kiša će
Strašno je samo kad nisi tu.
Jovana Račić rođena je 16. marta 1999. Žuto cveće ne kupuje, sa strancima ne razgovara, crne mačke ne voli. Živi u novom sadu.
