akumulacija
porazi se akumuliraju
i to je ono što nas na kraju uništi
to je jedna od glavnih ideja knjige koju sam pročitao
knjige koju je upropastio njen sopstveni kraj
to je, ipak, knjiga koju ću čitati ponovo.
sećam se tebe sa tom knjigom na kolenima
bila je zima i samo što nisi umro
u kući smo se znojili
nikada nismo znali da naložimo kako treba
u sobama je bilo previše vruće
u hodnicima je bilo suviše hladno.
ti, sa knjigom na kolenima
i znojem na čelu
ostavljaš knjigu i razgovaraš sa mnom
to je jedna od stvari koje moram
da sačuvam
mislim da sam tada znao da ćeš umreti.
to
grad je već dugo raskopan
i kretanje je otežano.
nepodnošljivo je
i moj umor je nepodnošljiv.
i neprekidno samozavaravanje da znam
šta radim
ili da ću uskoro saznati.
najčešće sve to ne znači ništa
umoran sam što sam umoran
i to je to
iscrpeo sam sve što imam da kažem
a to nikad ne valja priznati
naročito ne sebi.
jedino mi polazi od ruke
da sebi govorim pogrešne stvari,
u pogrešnom trenutku
i to je strašan porok
a ja sam poročan momak jebiga
i nemam nikakvu snagu da iznesem prethodni stih.
u poseti
sklonio se u babinu i dedinu kuću
i tu je napravio sto, veliki i beo
doneo knjige i laptop
nacrtao devojku i sebe
upotrebio je jake boje i oštre linije
njegova ruka je crna i prolazi kroz nju
ali se ona u isto vreme na tu ruku naslanja
uprkos tome ili baš zbog toga
njene grudi su okrugle i iz bradavica ide krv
on ima četvrtastu sisu. jednu. drugu ne vidim
pijemo kafu i otvaramo prozor
prizor koji podseća na male, podmukle i lepe
američke gradove. posebno je lep krajem avgusta
i posebno sa njegovog prozora
kuća je na brdu i tu je tišina
grad kao tvin piks
samo što je u tvin piksu uvek jesen
a ovde uvek samo što nije jesen
i u tom iščekivanju je strah i
miris opalog voća što ulazi kroz prozor
babine i dedine kuće.
Petar Živojinović
