SILVIJA PLAT VAS MRZI
Ruke se guraju kroz prostoriju
noge hodaju u osmicama
svi su nestrpljivi
čekaonice su uvek nepodnošljive
u ženskom toaletu
nas pet sa zapaljenim cigaretama
gušimo se i nije nam lepo
što se jedna smeje dok priča
kako je sin pokušao da je ubije
pa ga je prijavila
sada mu dolazi u posetu
i donosi cigarete.
,,Ovo nije prvi put
na svaka tri meseca me davi
ali ja mislim
to nije namerno
ipak je bio tako sladak kad je bio mali.
Ha ha ha”
nastavlja ona
čujem svoje prezime koje dovikuje
pandurka sa medicinskom kragnom
prolazim kroz rešetke
dopuštam ispipavanje svog tela
ulazim u duguljastu sobu
presečenu na pola staklenom pregradom
podižem slušalicu i gledam svog brata
koji seda naspram mrlje na staklu
koja mu izobličava pogled
uvek smišljam šta ću mu reći
vremena je previše
vremena je premalo
zavisi sa koje si strane.
Glasovi se mešaju
ljudi izgube osećaj za stid
ako nemaju drugi izbor
slušam šta pričaju oni pored
to je zanimljivije
od gledanja u njega
možda je ljut
što nisam dolazila tri meseca
pita me je l’ pamtim
kako sam posekla prst
kada me je vodio na bazen
setio se toga sinoć i bilo mu je teško
čini mu se
imao je trinaest
a ja pet godina
sećanja nam se ne poklapaju
nisam sigurna ko od nas dvoje laže
kažem kako sam se posekla
jer me je ostavio samu
on je uveren da me je video
kako bežim
zbog čega se svađamo
dok priča kako mu nedostaje otac
shvatam
meni je više nedostajao
kada je bio živ
zato što nikad nije bio tu.
Govorim:
,,Ne bi me čudilo
ako bi se pojavili
neki izgubljeni brat ili sestra.”
Nekako mislim da je u pitanju žensko
to me zabavlja
iako on veruje kako pričam gluposti
pucaju baloni
izmišljenih sećanja
nabrajam sve loše stvari
koje je radio naš otac
sladim se
što ga povređujem
a znam
biće mi krivo kada se vrati u ćeliju.
Pogledam ukoso u momka
koji se kezi svojoj majci kroz staklo
pritiska desni iz kojih curi gnoj
okrećem glavu
vrti mi se od skučenog prostora
setim se pandurke sa kragnom
koja je zaključala sobu za posetu
zvuk ključa koji se okreće
ponavlja se sve glasnije
mislim na terapeutkinju
i njenu toplu sobu
kada postanem klaustrofobična
postaje bezvredno sve što je rekla
bezobrazna kučketina
i njeni usrani saveti
koji mi ne pomažu
to je samo gomila ugušenih reči
nema to veze sa nezasitom tugom
smeštenom u moje
anestezirano biće
koje se nekontrolisano kreće
ka lošim odlukama
šta ona zapravo zna o tome
sa njenim plastičnim čašama za vodu
i kutijama s papirnim maramicama
jednom će mi se smučiti
da slušam
i umreće prvo čulo
jednom će mi se smučiti
da govorim
i umreće drugo čulo
jednom će mi se smučiti
i onda ću umreti.
,,Naš otac je umro
zato što je bio umoran”
govorim i plače mi se
stalno mi se plače
srećna sam kada mogu
ne želim više nikad
da budem deo te prevare
koja se zove psihoterapija
zato što su terapeuti mrtvi ljudi
u lošim brakovima
koji sanjaju
one koji im plaču
i nisu sigurni šta se radi
kada se to desi
hoće li neko konačno priznati
da se plaši
svako jutro kada ustane
da se plaši
svako veče kada legne
brat priča
kako su se dvojica juče potukla
jer nije lako dogovoriti se
šta je najbolje na televiziji
i kako je jedan pokušao samoubistvo
iscepanim čaršavom
ali se predomislio
zato što je golub sleteo na prozor
sada ga hrani svaki dan i veruje
to je jedan isti golub
ali brat kaže da nije.
Ometa me zid koji drži staklo
na njemu plavom hemijskom
u okeanu naziva
navijačkih klubova
i nadimaka ljudi koji su bili u poseti
pisalo je:
Silvija Plat vas mrzi.
Nastavljam rečenicu
Silvija Plat vas mrzi
zato što ste objavili njene dnevnike
Silvija Plat vas mrzi
zato što se nasilno priljubljujete uz sreću
Silvija Plat ako me čekaš
kada dođem tamo
biće dovoljno vremena
da razgovaramo
o tvom guranju glave u rernu
Katarina Mitrović
Odlomak romana u stihu “Nemaju sve kuće dvorište“, PPM Enklava, 2020.
Katarina Mitrović (1991, Beograd) je apsolventkinja na Fakultetu dramskih umetnosti, katedri za dramaturgiju. Objavila je dve knjige poezije Utroba (Matica srpska, 2017) i Dok čekam da prođe (Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”, Sombor, 2018). Radi kao scenaristkinja.
