Sutradan je Kler Ričardson odlučila da na neki sat napusti britansku teritoriju u beogradskojopštini Savski venac. Izašla je iz dvorišta iz Miloša Savčića 1 i ušla u Maksov tamnozeleni Mini Moris Countryman. Proleteli su kroz dve mesne zajednice ove opštine. Ponudio ju je Ferdinand knedlom. Rekao joj je:
„Pazi ovo, Ferdinand knedla kupljena u ulici GavrilaPrincipa.“
„Pa?“, odgovorila je.
„Ovo je gastro odjek Velikog rata. Gavrilo Princip je ubio cara Franca Ferdinanda. A sad se knedle carevog imena prodaju u ulici imena njegovog atentatora i srpskog heroja.“
Ona je rekla:„Vodi me na nešto lokalno, sa tezge.“
„Pekara, pa hotel u predgrađu?“
„Odjašim oonda tamo.“
Skrenuo je pored BIP-a na auto-put. Frontalni zid na zgradi beogradske pivare okrenut ka auto-putu bio je rezervisan za džinovske bilborde sa kojih se mogla pratiti srpska spoljna politika. Sada se na tom zidu nalazio džinovski džambo poster Evropske unije „EU za tebe“ u kojem se isticala zahvalnost i popis svega što je EU učinila za Srbiju. Milioni evra pomoći za Srbiju u kojoj mladi sve manje žele ulazak svoje zemlje u EU, a istovremeno sve više u svojim maštarijama i odgovorima u anketama žele da se zauvek isele u neku od EU zemalja. Paradoks u zemlji u kojoj se nikada nije oskudevalo u paradoksima. Ovaj bilbord je prevučen preko prošlog bilborda u kojem se reklamirao Gazprom Njeft, ruski naftni džin čiji su tankovi bili napunjeni bratskom slovenskom naftom baš kao što su srpska srca bila natankova ljubavlju ka ruskoj braći. Na neki kilometer od njih nalazio se i bilbord sa kineskim predsednikom koji je takođe nazvan bratom. Neko bi pomislio da Srbija, baš kao i nekada Jugoslavija, sedi na nekoliko stolica i time joj pripada neviđeni međunarodni ugled ali i značajni krediti. Ali, srpska spoljna politika nije klizila lako kao gazprom nafta i saobraćaj u šengenskoj Evropi bez granica. Bila je to jedna opšta spoljnopolitička konfuzija koja traje od kraja osamdesetih kada se ovde jedino aplaudiralo pučistima u Kremlju i svrgavanju perestrojke, i gde je jedino ovaj narod bio izuzet iz slavlja u čast nove Evrope u moronskoj pesmi grupe Scorpions „Wind of changes“ koju kao da je pisao Zbignjev Bžežinski. Tako su i bolesnici koji su sa prozora Kliničkog centra gledali preko puta u zid zgrade BIP-a preko tih bilborda ulazili u konfuziju ne znajući da li će ih po dobijanju otpusne liste i izlaska iz bolnice sačekati ulaz u EU, ili igranje kazačoka u slavu predsednika Putina, ili potpuno bratstvo sa velikim kineskim narodom. Ili ništa od toga neće dočekati jer ova zemlja i ne zna gde ide ili jebolest uznapredovala pa će se i njihov život okončati u bolničkoj sobi Kliničkog centra, a njihov leš biti osvetljen džinovskim bilbordom sa zgrade BIP pivare iz koje su popili ko zna koliko litara piva dok im je život bio zdrav i imao smisla.
Dovezli su se na Dušanovac. Na Dušanovačku pijacu. Kupio joj je mini bundevu od bakice tapacirane u četiri marame, svaka duga po 2,4 metra.
Odveo ju je u pekaru Trpković na deset metara od kraka Dušanovačkog mosta. Jeli su burek sa mesom na mermernoj tezgi pekare. Ispred njih je bilo ogromno ogledalo u kojem su gledali uramljenu sliku Patrijarha Pavla, pored nje ikonu i nekoliko svečano uramljenih diploma i priznanja uručenih majstorima testa iz pekare Trpković.
Skinuo joj je jezikom mrvicu testa sa obraza. „Pekarska romantika“,rekla mu je.
„Ako ćemo jezikom i brojevima gejminga, igrice, dobio si maksimalan broj poena zbog tvoje sinoćne oproštajne rečenice. Sećaš se?“
„Otprilike.“
„Kad sam ti rekla da mogu biti opasna po srce, odgovorio si da ćeš poneti stentove u džepu. U poslednje vreme nisam čula nešto bolje. A pogotovo u flertu.“
Rekla je da se vraća u London za nedelju dana i da bi volela da pogleda neki njegov film u jednom od sinepleksa. Bila je ležerno obučena. U crnom. Crna kožna jakna, crne helanke i crne Walsh patike obučene na one male čarapice tako da su joj zglobovi bili goli. Ti goli zglobovi zimi su raspaljivali Maksa. Njegova drugarica je rekla da su goli zglobovi u patikama najbolji dekolte 21 veka.
Piškilo joj se. Možda i od te nagosti u patikama. Ušli su na kratku kafu u kafić Ustanička. Nad tim escajgom i enterijerom gubila se dušanovačka ruralnost, iako je Dušanovac bio odmah iza stakla i sa one strane klima uređaja.
“Šta si rekao, zašto ne idemo kod tebe na gajbu?”
“Roditelji.”
“Roditelji? Ovo je stvarno bekstvo iz škole. Nije valjda da Bond živi sa tatom i mamom? Tajni agent na maminoj supi. Hahahahaa. To bi bio fazon. Bond 21. veka kod mame na supi.”
Kako ga je urušila ova glupost. Onda se snašao i rekao.
“Zezam se. Rekla si da hoćeš nešto lokalno i ja sam rezervisao hotel Hedonic. To je u nekom poluseoskom okruženju.” Mislio se između ovog hotela i motela Jerina blizu Smedereva, a onda se odlučio za prvi jer je Jerina bila van tripadvisor radara.
Hotel Hedonic se nalazi na autoputu A1 u smeru od Beograda ka Nišu, u blizini naselja Vrčin. U ponudi su prostrane, klimatizovane sobe sa flat-screen TV-om i mini-barom. Iz svih soba pruža se pogled na planinu Avalu. Na raspolaganju su fen za kosu, bade-mantili i besplatan toaletni pribor.
Hankok gume Mini Morisa su gutale kilometre autoputa A1 kao neku savršenu testeninu. Projurili su kraj vetroparka, kraj Ikea šoping mola, kraj krajputaške reklame za autoservis na kojoj je bio uslikan vlasnik sa leptir mašnom. Skrenuo je na pumpu po dopunu benzina i cigareta a ispred njega je bio policijski kombi na kojem je pisalo “uprava za izvršenje krivičnih sankcija.” Da li je u kombiju bilo osuđenika koji odlaze na izdržavanje kazne u Požarevac? Oni nisu mogli ništa videti iz pečatiranog iveco kombija policijske teget boje.
Došlo mu je da ljubi vazduh, slobodu. Na istoj ovoj tački i na istom tajm autu nalazio se on, njegova savršena instant devojka sa karijerom, i likovi u plombiranom policijskom vozilu kojima se sloboda okončala pre ko zna koliko sati i sad ih čekaju godine utamničenja.
“Pumpa broj 4.” dobacio mu je Nisov pumper. Platio je, devojka za kasom ga je pitala da li ima njihovu karticu. Kupio je i dva kapućina, nikako ne želeći da baci pogled na ono vozilo.
Stigli su u Hotel Hedonic. Soba je bila odlična. Ona nije ništa rekla. Dok je njena zemlja protekle ponoći spustila rampu na ostatak Evrope, tog šengenskog kopna i udahnula novi Bregzit život, pomislila je na trenutak da je možda suviše brzo i lako digla sve rampe prema ovom šarmantnom strancu.
Ljubio ju je. Kada bi otvarao oči video je kako avalski toranj iz daleke perspektive češe njeno uvo. Iznad njene glave je povremeno video drugi toranj sa natpisom Ikea na vrhu.
Zakoračila je ka mini baru. Uzbuđivale su ga njene savršene noge i dupe tapacirane odličnim crnim helankama. Plava kosa uvezana u rep je još više oštrila njeno lisičje lice.
Otvorila je lažni voćni sok od nekog slatkastog obojenog koncentrata. Kupio je jezikom te nektarske kapi sa njenih usta. Izvadio je iz jakne bocu Hendrick's džina.
“Auuu, dečko, po vodostaju u flaši vidim da je ta boca ukradena iz rezidencije. Znači izveo si pljačku u Britaniji. Ne znam koji će te advokati braniti? Naši ili srpski.”
Vrteo je kanale. Zakočio je na nekoj emisiji o preživljavanju u prirodi. To su bili česti dokumentarci o preživljavanju nekih neobrijanih likova u nekoj nedođiji Aljaske ili neke slične pripizdine. O junaku koji je najebao ako se vrati ne ulovivši ništa.
Okrenuo se ka Kler i rekao:
“Ta potreba čoveka 21. veka koji iz svog stana gleda emisije o preživljavnju u prirodi i to kurčenje sa adrenalinom u ekstremnim uslovima je zapravo krik seronje 21. veka koji je do guše u kreditima.”
Na ekranu je bila Megan Hine, princeza preživljavanja u stepama i provalijama svetskih vukojebina. Megan Hine, kraljica kozjih staza i litica bila je još i zgodna ženska, u garderobi u kojoj se u kadru jasno videlo njeno savršeno telo čak i kad ide u plićak i nabija ribu na neki štap. I tokom tog lova – opstanka ona je seksi i goli stomak joj je optočen pločicama. Ona je pojam slobode za zapadnog seronju i taj jadnik pod kreditima je gleda i još i mašta o njoj. Ona je oličenje slobode prikazane u TV emisijama koje finansiraju iste one korporacije, izrabljivači našeg seronje koji guta ove emisije. I ne sme da pisne pod dugom banaka ali gleda u tu kraljicu preživljavanja a ponekad i izdrka na nju dok ona osvaja pećine, potoke, vere se po liticama uvek sa savršenim nogama i dupetom. Izdeklamovao je ovo Maks što je nasmejalo Kler pa je čak i odobrila glavom njegovu eskpertizu.
Bio je to prvi dan Brexita a iznad pertli njenih patika bio je ugraviran Union Jack. Opalio je jezikom centrifugu oko njenog zgloba. Skinuo joj je patike i prešao ustima preko njenih nožnih prstiju kao neki vešti svirač usne harmonike u pariskom metrou. Onda je jezikom prešao koridorom od njenih butina, do njenih malih grudi oko čijih bradavica je napravio usnama prsten.
Kroz poluotvoreni prozor stizao je udruženi miris paljevine u reskoj januarskoj noći i stajskog đubriva iz neke štale obližnjeg podavalskog sela. Jebali su se u noći kada je Britanija napustila EU. Bio je mrak u sobi, jedini lajt šou dopirao je sa flat-screen TV-a na kojem je išao SKY news. Ljubio joj je butine i pičku dok je po njenim leđima išla svetlost sa ekrana i vesti gde je prikazano kako je na belim stenama Dovera ispisan laserski svetlosni otpozdrav EU, a nekoliko sekundi kasnije i stene obale Ramsgejta u Kentu na kojem je laserski bilo iscrtano srce za EU. Tom svetlu se pridružilo bleštavilo iz otvorenog hotelskog mini bara, a sve to natkrivao je mesec koji se nalazio u ravni između sela Vrčin i Ikea centra. Ta mesečeva svetlost je u sadejstvu sa lampama blizu naplatne rampe osvetljavala radnike u kućicama za plaćanje putarine.
Ona je otišla da se tušira. On nije znao da li je uzeo sobu sa kadom sa hidromasažerima.
Kada se vratila zatekla ga je kako odsutno gleda neku emisiju na srpskoj nacionalnoj televiziji.
“O čemu pričaju ove dve žene i voditelj?” upitala ga je.
“O ugovoru o radu. Sada se menja zakon o tome.”
“I kakav je tvoj ugovor o radu?”
“Ne znam… Verovatno nepovoljan.”
Branko Rosić rođen je u Beogradu. Svirao je u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije i u elektro grupi Berliner strasse. Sarađivao je u pisanju Leksikona Yu mitologije i objavljivao tekstove u časopisima Playboy, Elle, L’Europeo, Cosmopolitan, Max, National Geographic, B92 online, Fame. Zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik. Diplomirani je mašinski inženjer. Svoj prvi roman A tako je dobro počelo objavio je 2015, a drugi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje 2018. godine.
Radio je intervjue sa svim značajnim ličnostima iz kulture i pop kulture na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, ali i nekoliko intervjua sa značajnim ličnostima svetskog rokenrola, kao što su Stiven Patrik Morisi (The Smiths), Nik Mejson (Pink Floyd), Ijan Anderson (Jethro Tull), Stiv Heket (Genesis), Šarlin Spiteri (Texas), Ijan Gilan (Deep Purple), Žan-Žak Barnel (The Stranglers), Stiven van Zant (Bruce Springsteen’s & The Street Band, Silvio Dante u seriji Sopranos). Uradio je intervjue sa piscima: Tonijem Parsonsom, Hanifom Kurejšijem, Irvinom Velšom, Frederikom Begbedeom, Juom Nesbeom, Tarikom Alijem. Intervjuisao je umetnike Joko Ono i Grejsona Perija, kao i modnog kreatora Žan-Pola Gotjea. Jedan je od prvih srpskih muzičara koji su dali intervju za čuvene engleske novine New Musical Express. Bio je glavni urednik publikacije Exit festivala 20 godina Exit aktivizma.
Kralj Čarls III ga je nazvao princom, a britanskom premijeru Borisu Džonsonu predstavljen je kao „panker sa maskom novinara“. Britanska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.
