(naslov želi da ostane anoniman)
Krevet je tesan za nas dvoje, rekao sam ti, polio sam se
benzinom i zapalio. Dok sam goreo, setio sam se
jedne lepe letnje noći, u kojoj ti i ja, zagrljeni,
čekamo dugo najavljivanu apokalipsu. Šapnula si mi
da je sreća samo pocepan, prazan papirić,
slučajno pronađen u džepu sveže opranih pantalona, a ja sam se nasmejao kao gusenica
koja odbija da postane leptir. Sada, ti sediš na krovu
naše kuće, predivna kao i uvek, i
prosipaš moj pepeo niz vetar koji se stidi da
te pozove na večeru.
MALA PRIČA O MONOGAMIJI
Jedne večeri, Džakomo Kazanova je sanjao da je porodičan
čovek: imao je suprugu, tri deteta, malu farmu
nojeva i prilično stabilan i dosadan život.
Svakog dana se viđao sa istim komšijama, čuo se
sa istim rođacima i prijateljima, doručkovao, ručao
i večerao u isto vreme i navijao za neuspešan
fudbalski tim druge lige. Sanjao je kako čeka beskrajan
red u bolnici, beskrajan red u prodavnici,
beskrajan red na šalteru, beskrajan red za umiranje.
Kao tiha mašina. Kao sav normalan svet.
Džakomo se probudio sa vriskom, oznojen i sa užasnom
glavoboljom, dok je pokušavao da u tami
odgonetne gde se nalazi, odjednom je čuo dva sanjiva
glasa s obe strane kreveta: „Da li je sve u
redu, dragi?“
BALADA
Ona se smeje kao maslačak u francuskom filmu i
plače kao rastopljen sladoled u ruci nekog
razmaženog deteta. Svetlost noćne lampe joj
ulazi u uši i peva joj pesme o neprolaznosti.
Njeni prsti imaju imena i glasno se raspravljaju između sebe koji od njih joj je
izbrisao poslednje suze. Dok spava, senke u sobi meditiraju u svojim ljuljaškama i zbog toga
ona sanja brodove od tišine koji se pretvaraju u kapi
jutarnje krvi i oplođuju zoru svetlošću.
Kako da je ne voliš?
Vladimir Lukaš
