Ožiljci
Tata je zalivao cveće. Plastične flaše migoljile su se svuda po kući. Kaže da cveće treba zalivati vodom koja malo odstoji. Ono je nežno, treba mu pričati, maziti ga. Jednog dana, dok je još bio beba, moj brat Miša pojeo je malo tatinih ljubičica. Najednom panika u kući. Lupaj ga po leđima, guraj prste u dušnik da povrati. Čekaj bebeći izmet. Miša se smeje. Oblizuje se kao psić, sviđa mu se obrok od cveća. Ništa se nije dogodilo, ljubičica je preživela ožiljke.
Rasli smo tako sa ljubičicama, muškatlama i ponekom palmom. Jednom je tata rekao, onako sebi u bradu:
– Da smo otišli u Australiju možda bi Miša jeo palme.
– Miša se ne bi ni rodio, da smo otišli – mama je dodala.
Ruševina
Miša mi je u rukama, trčimo dole. Ne gledam oko sebe, samo trčim. Ljudi ciče, vrište, nariču. Napolju zavija, skoro pa muzika. Tonovi se prelivaju u valovima.
To mesto zove se sklonište. Od bombi. Ja bombardujem pitanjima:
– Šta ako nas zatrpaju? Kako ćemo se otkopati? Je li to smrt? Ako nas žive zakopaju. Ili život?
Miša ne plače. Mama plače, tata gleda. Pogled mu je prazan lonac.
Samo kaže:
– Život nam je ruševina.
Magnolija
Lepo se obučem. Crna haljina, srebrne baletanke. Vežem maramu, stavim malo rumenila i sjaja na usne. Lepo se počešljam. Trepavice obojim u crno. Zgutam belu bombonu, za umirenje i sreću. Velika Martina ide sudiji. Ispred sive zgrade, ljudi plaču, viču, smeju se, neki se preslišavaju. Mama, Miša i ja stojimo. Naši ljudi preslišavaju nas. Govore:
– Samo dostojanstveno. Nemojte da ga gledate u oči. Biće neugodno. Svi popili lekove?
Mi horski u krešendu odgovaramo:
– Popili!
– I zašto mislite da ste oštećeni?
– Zato što je tata hteo da živim pored magnolije, a ne pored smeća.
– A živite pored smeća?
– Zapravo, živim u smeću.
– Nažalost, gospođice, magnolije rastu samo u fino uređenim svetovima. A i šta će Vam uređen svet, znate tamo su ljudi otuđeni, hladni. Ovde se jača duh i snaga tela. Sledeće ročište zakazujem za dve godine od danas. Sledeći: Petrović protiv Petrovića.
Dođem kući, bacim se na krevet. Već u letu kudim sebe što sam pomislila da živim pored magnolije ili rajske ptice.
Dvadeset osam stepeni
Tu iza ugla, mačke jedu. Gnjeckavu kožuru sa pileta, na gomili. Razvlače bele žilice. Gledaju me ravno u oči. Siknu, ako se približim. Pređem ulicu. Hodam sa Lulu. Ona maše repom, njuška travu, pa pređe na auspuhe. Po ulicama mrtva priroda, industrija smeća. Pikavac marlboro, pikavac drina, jedna roze maska i tri-četiri jagode. Ona, sa maramom na glavi, prodaje stare cipele, sedamsto dinara komad. Vrane jure hranu. Na glavnom trgu u maloj ulici, spomenik. Ljudi pale sveće. Cveće oko spomenika. Kad dođe kod mene, mama se krsti, zbog spomenika i jagoda po ulici. Javljaju, dvadeset osam stepeni. Napolju miriše lipa. To doba godine.
Leto
Vazduh je kao fen na izdisaju. Stan je u mraku. Klima ne radi. Privukli smo žaluzine, kao kapke na očima. Izlazim na terasu da zapalim jednu. Tata sedi, pije pivo. Tata inače ne pije. Da bismo ga duže imali, tako je govorio. Drži bele papire. Šake mu vibriraju. Mama sedi preko puta njega, nervoznim pokretima ispaljuje dim.
– Šta je sa vas dvoje?
Daje mi papire. Vidim neke linije, brojevi se prepliću. Jedan broj probio je papir.
– Dobro, tata, zajedno ćemo kroz ovo, biće sve u redu.
Tatine oči se cakle.
– Nije meni zbog mene, nego šta ćete vi ako umrem?
Stiglo osmo leto. Odem na stene, pijem pivo i pričam u nebo.
– Nego, da te pitam nešto: Šta ti misliš, da je tata pio, da li bismo ga duže imali?
Zorana Maravić
Iz romana Ne može Sunce da čeka, Književna radionica Rašić, 2022
Ne može Sunce da čeka, Zorana Maravić
Zorana Maravić rođena je 1985. godine u Beogradu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kroz posao je aktivno učestvovala u promenama društva, podizanju svesti o važnosti demokratije i ljudskih prava. Držala je edukacije na temu prava građana u loklanim sredinama. Završila je Muzičku gimnaziju „Dr Vojislav Vučković“, na smeru violončelo. Bila je član različitih kamernih grupa i orkestara. Piše fragmentarnu prozu i poeziju. Objavila je delove romana na regionalnim književnim portalima Strane i Astronaut. Stihovi njene pesme „Srce ratnika“ zajedno sa stihovima Olje Savičević Ivančević pročitana je u okviru projekta JAB – Jelsa Art Biennial 2021.
