Moj vrat
Moj vrat stalno želi da pobegne. Cimne se odjednom kad misli da ga ne gledam, počne da trza u jednu stranu; kad mu ne uspe ispušta zvuke nalik na mutiralu smrdibubu nakon što je dugo spavala u lusteru. Leptiri su tanki, nežni i tihi, lete od cveta do cveta; smrdibuba zuji kao eskadrila borbenih aviona, to je neka veza između smrada i buke.
Moj vrat je zverka zarobljena između moje glave i nepripadajućeg tela. Odavno je ta glava pošla da se skotrlja sa neke bolje giljotine, da gori na nekoj masivnijoj lomači, ali telo cvili kako to ne može podneti. Odavno je ta glava htela da odskoči triput, da nastanu tri izvora, ali telo cvili – daj mi onda drugu glavu, mirnu glavu, neskočicu. Čelično telo Terminatora 2, to treba ovoj glavi, da se razbije/razlije u komade i od kapljica gvožđa opet sastavi.
Moj vrat je bespotrebno dugačka izraslina između glave i kukavičkog tela. Po njemu su Olivin vrat nacrtali. Po njemu se deca penju kao po merdevinama, da dohvate daljinski na ormaru.
Moj vrat nije glatka struktura pod kožom, o ne. On sadrži spondilotične kugle. Spondiloza igra bilijar u časovima dokolice. Glava se dere – daj, uteraj više te lopte u rupe i pusti me da mislim. Telo urla – o da, bola, daj još bola, ionako je smrtno dosadno u ovom postnihilističkom dobu. Spondiloza lupne jednu lopticu, pa se nalakti i dugo čačka zube, misleći – gde mi se pade baš ovaj vrat.
Moj vrat nije mirna protočna konfiguracija nezainteresovana za svoju ulogu, kao svaki prosečni tunel. Moj vrat misli da je mnogo važan, to je sujetni snob; kaže da ako zatvori sve prolaze svi mogu samo da se slikaju – ostaće glava s jedne strane, telo s druge, pa nek pišu peticije, ne interesuje ga. Svi se stresu kad to čuju i počnu da mu se klanjaju i da mu donose darove – čokolade bez šećera i slično. Onda on malo popusti. Liči na don Korleonea, zavaljenog u fotelju – prosto zna da nosi svoju važnost.
Moj vrat ima prenapregnute mišiće koji se vide iz aviona. Ljudi kad lete avionom slikaju kroz prozor pejzaže i moj vrat. Sa meseca se vidi Kineski zid i moj vrat; osim toga, što bi se i videlo išta drugo kad je sve nebitno.
Ovaj svet je kost u grlu mog vrata. Čupam je, čupam, baba za dedu, kuca za macu, povuci, potegni, ali kost iščupati ne mogaše.
Moj vrat je jednom odbio da propusti panklav kroz svoj tunel. Ni tamo ni ovamo. Panklav je kost u grlu mog vrata kao i svet. Jedva sam ga iskašljala (taj panklav, ne svet). Posle sam godinama žvakala brufene.
To je sastav o mom vratu. Svako voli svoj vrat pa i ja moj. Imam jedan i moram da ga volim. Da imam dva, stvar bi bila gora – jedan bi rekao: njemu si dala više vode, drugi: zašto on prvi jede. Vratovi su kao deca, ljubomorni.
Upoznajte svoj vrat da biste ga više boleli.
