Nedelja, 03. jun
„Sram te bilo!“ u petnaest do dvanaest ispred Drinčićeve 4 jedan visok, mršav mladić u reperskom fazonu, u širokoj i dugačkoj majici kratkih rukava i išaranih ruku, u prolazu kaže sredovečnom čoveku koji leđima okrenut fasadi zgrade stoji između sitroena c4 pikaso i tojote rav4 beogradskih registracija, oba srebrno-metalik boje, i gleda ispred sebe. Čovek se okreće prema mladiću i kaže „Sram tebe bilo!!! Šta gledaš?!“ jer napad je najbolja odbrana. Istim rečima je i mene onomad napala ona baba sa sedom punđom, živela je u broju 17, kad sam je konačno uvatio kako piša kod nas u ulazu. Posle toga nam godinama niko nije zapišavao ulaz. Pre toga sam mislio da je neka fina i kulturna bakica. Gospođa. Mladić ljutito i s prezirom odgovara čoveku nakon veoma kratke pauze „Šta gledam? Šta gledam??? Nemoj bre da te nokautiram. Seljačino jedna!“ „Jeste, šta gledaš…“ nešto tišim glasom mu odgovara čovek. Iskusno, zna šta radi, jer još jedan napad je još bolja odbrana. „E, nemoj da te nokautiram, jebote, dete mi tu prolazi…“ Ok, odbranio se, ima dete, ne gleda, nije gledao. Ne laže, znam ga iz viđenja. „Imam problem, videćeš kad dođeš u moje godine…“ još tiše kaže čovek obučen kao oni likovi koji su osamdesetih bili gradski frajeri i koji drže do sebe, sa rejbankama na nosu i nekakvom limenkom sa pićem u džepu tankog prsluka, i za kog se ne bi reklo da već ima taj problem. „Jebote, nemoj da si seljačina, imaš vece na pijaci, jebote.“ Čovek mirno zakopčava pantalone, gleda u baricu između svojih nogu i lagano protrese vrhove patika da bi kapljice sa njih skliznule na asfalt. Napušta sklonište između dva srebrnometalik automobila. U 11:47 mladić mu još jednom pripreti pa lagano odlazi dalje. Čovek kreće za njim, glas mu je sve tiši, objašnjava i dalje kako ima problem. Sve to u prolazu vide i čuju dva hipstera, i crnokosi, kovrdžavi kaže „To je taj Dorčol stajl. Nema zezanja sa seljačinama. Seljaci nemaju veze sa seljačinama, druga je to priča…“ a smeđokosi se nadovezuje „Mene je ovaj lik podsetio kako je jedan džin od crnca prekinuo džogiranje, lagano izvadio sluške iz ušiju i najuljudnije očitao lekciju prolazniku i zamolio ga da podigne omot žvake koji je ovaj bacio na pešačku stazu Central parka. A prolaznik, belac, postiđen, ili uplašen, podigao je papirić i izvinio se.“ Crnokosi kaže „To je taj Njujork stajl. Kad ćeš opet tamo?“ i smeši se. Smeđokosi sleže ramenima dok obojica u 11:48 koračaju dalje prema ulici Džordža Vašingtona, a prekoputa, odlučnog i žustrog koraka, troje Roma, dva tinejdžera i jedna žena od nekih tridesetak godina, uz rime i ritam domaćeg repa, hodaju u suprotnom pravcu, prema Botaničkoj bašti.
Na uglu ulica Đorđa Jovanovića i bivše Pavla Papa, sadašnje Jelisavete Načić, naslonjen na znak obavezno skretanje udesno u 11:50 stoji mladić i drži ajfon prislonjen uz uvo. Mladić je u crnoj majici i crnim bermudama, na glavi mu je crveno-beli kačket a na nogama crvene patike. Ne radi ništa. Stoji naslonjen na taj znak i drži ajfon na uhu, a iz Pavla Papa čuje se dečak od dve-tri godine kako uspaničeno dovikuje „Čekajte mene!“ mladim roditeljima koji ispred njega u kolicima guraju dečakovu mlađu sestru. Iznad njih je s jedne strane plavo nebo i beli oblaci a s druge tamno nebo i crni, kišni oblaci. Tri goluba na žici gledaju nadole prema ženi koja izlazi sa pijace i vuče kolica iz kojih viri crni luk i kaže mužu „Baš je upeklo ovo leto u maju“ iako je već treći dan juna. Možda je nekakva interna fora. Iz pekare izlazi mlada žena u roze trenerci i nosi hleb u kesi. Iz džepa joj viri mobilni telefon. Na klupama ispred ambulante u Venizelosovoj ulici nema nikoga, samo jato golubova jede hleb oko biste Đure Đakovića. U 11:55 grmi i pali se zeleno svetlo na semaforu. Prelazim ulicu. Sa leve strane, naslonjeni na zid Crkve Aleksandra Nevskog u Skender Begovoj ulici, ljube se mladić i devojka. Ne primećuju četiri automobila ispred sebe dok čekaju da se uključi zeleno. U 12:05 maslinastozeleni folksvagen kamper šabačkih registracija stoji parkiran ispred Skender Begove 18. Sa jedne strane mu plavim slovima piše LOVE, a na haubi stoji zarđala žica za mućenje. Između jednospratne kuće i kombija protrči smeđokosa devojka u narandžastom šortsu i beloj treger majici. Mislim da se sprema za leto. Nisu je nešto naročito odmerila ni trojica muškaraca u kasnim tridesetim, u šortsevima, golih od pojasa, koji stoje nešto dalje. Na gvozdenoj kapiji iza njih dve umrlice. Zeleno-bela i crno-bela. Arif i Dobroslav. Jedan od trojice glasno kaže „Dva nula za mene!“ i potapša jednog od druge dvojice po ramenu. Svi se smeju. Američki staford poslušno sedi kraj nogu jednog od njih i gleda ih. Baš sam se pitao kada su čivave i mini pudlice zamenile te bikoglave pse u kraju. Ispred suzuki marutija beogradskih registracija dve kese pune kućnog đubreta. Jedna je plava, druga roze. Providne su pa se sve vidi. U 12:10 najpre zvuk kapi dok udaraju po lišću lipa a onda i crne fleke na sivom asfaltu. U vazduhu se oseća mešavina smrada urina koji se diže sa trotoara i miris lipe. Sklanjam se u ulaz na uglu Dubrovačke i Cara Dušana. Dušánove. Tu je već desetak ljudi. U 12:15 žena od nekih šezdesetak godina koja stoji pored mene kaže „Evo, prestala kiša“. Onako, više za sebe, nego meni.
Smeđokosi čovek u kasnim četrdesetim u leviskama i sivomaslinastoj majici kratkih rukava kupuje zeljanicu u pitariji „Наша пита“ na Bajloniju. Odmah do pitare je najmanja pržionica i prodavnica kafe za koju znam. U njoj je do pre tri godine radio ogroman čovek i svojim telom ispunjavao skoro čitav prostor prodavnice. Kad god bih ga video u njoj setio bih se strica malog Dilana „…delimično jer je on bio tako ogroman i bučan i riđokos i ispunjavao je svaki pedalj male, tople kuće poput nekog starog bivola kojeg su strpali u ormar,“ piše Dilan Tomas (1). I bika Ferdinanda. Čovek u pržionici imao je crnu kosu, nije bio bučan i uvek se smešio okružen raznim ikonicama na zidovima. „NEZAPAMĆEN zločin dogodio se u petak ujutru u centru Beograda kada je B.Z. (35), u trenutku nervnog rastrojstva, sa drugog sprata zgrade kroz prozor bacio svoju ćerku K. Z., staru svega desetak dana. Nesrećna beba je sa visine od nekoliko metara pala na beton, u Drinčićevoj ulici broj 9, i na mestu ostala mrtva.“ Tako su dva dana nakon Božića 2015. Вечерње новости pisale o tom zločinu u kraju. Majka je na vreme izvela drugo dvoje dece iz stana i tako ih spasila. Ne znam zašto, čim sam čuo tu vest, pomislio sam na njega. Nisam ga više nikada video. Uvek ga se setim kada prođem kraj te pržionice. Sada na njenom jedinom stepeniku u 12:30 sedi nizak, crnokosi mladić. Do njega je prepun ranac, zategnut do pucanja. Preko ranca je prebačena jakna maslinaste boje. Na njenim rukavima su mrlje od blata. Lagano pije tursku kafu iz pune plave plastične čaše. Prija mu. Odiše spokojem. Kao da je čitav svet samo njegov. Pogled mu je uprt ka prodavcima jagoda i trešanja, ali ne gleda u njih. Nije Sirijac. Ni Avganistanac. Pakistanac? Prekoputa mladića je crnokosa devojčica kovrdžave kose od oko dve godine. Romkinja. Vlažnom maramicom glanca svoje roze kroksice i nešto pevuši. Njeni prodaju banane i paradajz, uvek glasno i veselo razgovaraju međusobno i sa mušterijama, ali decu ne ispuštaju iz vida. Stigle su i breskve i kajsije. Kaže baba sa pijace, ima barem sedamdeset godina, da nikada nije bilo bresaka i kajsija ovako rano. Vanilice, baklave i urmašice su u izlogu. Nema kadaifa. Obično ga ima. Urmašice izgledaju najprimamljivije. „Dajte mi i dve urmašice. Odvojeno, ako može“ kaže čovek u leviskama. Prodavac, Makedonac od oko sedamdesetak godina, uredno štucnutih brkova i sa osmehom koji otkriva zlatnu peticu, kaže „Može“, uzima urmašice, pakuje ih u male plastične posude i pruža mu kesu. Nekoliko koraka nakon toga čovek pruža kesu sa zeljanicom i plastičnom posudom prema neobrijanom licu crnokosog mladića. „Hi. This is for you.“ Crnokosa glava se malo trže, baca pogled ka ruci i kesi, podiže razrogačene kao ugalj crne oči. Hitro uzima kesu. Zahvalni, iznenađeni, iskreni glas kaže „Thank you, sir. Thank you!“ Nema nikakav akcenat. „Welcome. And good luck.“ Knedla u grlu. Urmašice tamo odakle je došao sigurno su mnogo jačih ukusa i aroma od ovih ovde. Druže, nadam se da su tvoji živi i da ćeš im javiti da je sve u redu. Da si stigao. Odavde. Odnekud. I da ćete se ponovo videti. Jedan golub pije vodu iz bare na pijaci u dvadeset i pet do jedan, iznenada širi krila, poleće i proleće tik uz glavu smeđokosog čoveka u leviskama. Vrh krila skoro da mu dotiče lice. Postoji grad Dörtyol u Turskoj, blizu je Sirije. Tamo je treća nedelja Ramazana. Dorćol. Dörtyol. Raskrsnica četiri puta.
2018.
——————————————
1 Priča, Dilan Tomas, 1953.
Zoran Ž. Paunović
Odlomak iz šetnjopisa “Oko podneva“, Balkanski književni glasnik, 2020.
Zoran Ž. Paunović, pisac i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika živi i radi u Beogradu. Najvažniji prevodi: Editin dnevnik, Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit, U ulici zelenog delfina Sebastijana Foksa, Pod žabom Tibora Fišera, Dvadeset i prvi Tomislava Osmanlija, eseji Surova pravila Tonija Parsonsa, pripovetke Dilena Tomasa i Tomislava Osmanlija. Objavljuje kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima. Autor je šetnjopisa Oko podneva (Balkanski književni glasnik, 2020).
