Ko si ti?
Taman te zaboravim,
A ti se opet pojaviš. Mrtav.
Zlobniji nego ikad
Godinama crni pauk plete mrežu za mene precizno i vešto, lučeći zrakaste niti satkane po mojoj meri. Čeka me strpljiv i uporan. Nisam ga se bojao.
***
Posle godina lutanja po svetu, izmučenog duha i oronulog zdravlja, opteraćen životnim gresima, vratio sam se u grad svog detinjstva. Otkada sam otišao, nisam video majku. U gradu su mi rekli da je mrtva. Ne verujem.
Tražim njen grob. Da joj oslušnem disanje. Nešto me mami u taj prostor. Prolazim starim delom groblja. Hodam vlažnom stazom, pored nakrivljenih kamenih krstova i u tlu ulegliuh nadgrobnih ploča, delimično prekrivenih mahovinom. U neujednačenim intervalima, cijuk neke sitne životinje ili ptice povremeno para tišinu. Izmaglica pomešana s večernjom tamom vešto se obmotava oko svega. Hladnoća mi štipa nozdrve.
Zovem se Stefan, ali imena ništa ne kazuju. Moj otac je još u mladosti zavoleo alkohol. Ostatak života je proveo natopljen njime negde u Parizu. Nadao sam se da će posle razvoda majci i meni biti bolje. No, majka je veoma brzo skliznula u naručje novog muža, u novu nesreću.
Silazim s glavne staze. Pod nogama osećam mokro lišće. Gledam u daljini beličasti, sablasni obris kapele, koja se jedva nazire kroz tamu. Upućujem se k novom delu groblja. Da me ne bi udarile po licu, rukom ispred sebe sklanjam grane koje se skoro do zemlje spuštaju sa žalosne vrbe.
Nisam video paukovu mrežu. Boja niti stapala se s bojom noći. Licem sam naleteo na nju. Trgao sam se, pokušao da se oslobodim lepljivog omotača. Svest mi se zamrači.
Zarobljeno u paučini, telo mi se grči, ljuljajući se u vazduhu. Otimam se, nesvestan da što se više borim da izađem, to se više uplićem. Umorio sam se, pokušavajući da pokidam elastična vlakna. Ne uspevam. Izmoren i omamljen, tonem u san. Ne znam koliko sam dugo spavao. Otvaram oči. Oko mene tišina i tama. Pogledam svoje prste i vidim dugačke, crne nokte. Kosa mi je izrasla, zamrsila se i uplela u niti paučine.
Crni pauk veličine pesnice stoji na obodu mreže i posmatra me moćnim očima. Video sam mu noge. Opasne. Crne. Dlakave. Teške. Veštim koracima po nitima svoje mreže sasvim mi se približio.
Kapci me peku i pritiskaju oči. Opet tonem u tamu. Osećam pauka kako progriza šavove odeće i zbacuje je s mene. Go sam, upleten u mrežu. Njegove dlakave noge mile po mom stomaku i grudima. Osetim ubod i oštar bol posred srca. Shvatam: crni pauk je godinama stvarao serum da mi parališe telo i oživi sećanja koja sam želeo da potisnem. Iz svojih žlezda ubrizgava ga u moje srce. Sve osećam, ali ne mogu da se pomerim. On je moj gospodar. Nemoćan sam – postao sam plen.
Polako, ali snažno, zabada dlakave noge uz moje grlo, penje se i stade mi tik uz rub usana. U njegovom dahu kao da osećam tragove prepoznatljivog mirisa drugog daha.
Otvara se sećanje iz davnog leta. Avgustovski sparni dan. Lovačka puška mi je u ruci. Očuh leži na travi. Kao da sam u ušima čuo dupli pucanj. Ne, to je bio odjek ispaljenog metka. Sada pogled nije uperen k nebu. Gledam oko sebe. Zaustavljam ga na obodu gustoga ševara. Čini mi se da sam ugledao parče mamine zelene haljine sa žutim tufnama kako hitro nestaje među vitkim stabljikama trske.
Pauk se smanjuje na veličinu sitne muve. Šta sada hoće grozomorni zglavkar?! Možda se samo poigrava mnome? Ne! Čekao me je godinama i sada me ima. Zavlači mi se među usne, ulazi u usta, kreće se ka unutrašnjosti glave. Zatim, iznenada, zavija ka očnoj duplji. Prolazi kroz pihtijastu tečnost očiju. Izlazi iz njih i staje mi na lice. Teške paukove noge opet se zabadaju u sluzokožu. Pauk se provlači kroz nosni kanal i probija do sinusa, pa, rovareći oštrim zubima tkivo, krči put ka unutrašnjosti lobanje.
Shvatam. On bi da se smesti u moju glavu, da zagospodari njome. Ipak, nešto mu smeta. Malo se pomerim u mreži, osećam da serumu počinje da slabi dejstvo. Međutim, čim sam se pokrenuo, pauk se zaljulja u mom mozgu. Ubrzano počinje da šeta između moždanih brazda oživljavajući slike iz mog života. Smenjuju se blesak i tama koji me bacaju u davnu kišnu noć…
Napunio sam trinaest godina. Autobus silazi s autoputa. Vraćam se u grad posle mesec dana provedenih u prirodnjačkom kampu. Uželeo sam se majke. Nestrpljiv sam da je vidim. Žurno grabim ka kući. Ležaćemo na velikom krevetu i pričati do duboko u noć. Istovremeno ćemo zaspati. To smo već ranije radili. Odlazeći na počinak često bih joj čitao Preverovu poeziju. Kad bi je savladala pospanost, rekla bi: „Ko prvi zaspi, neka se javi.“
Majka odškrine vrata, istura gornji deo tela bez pozdrava. Brišem prstima kišu s lica.
– Spletom okolnosti vratili smo se dan ranije…
Hladna pogleda, bez osećanja u glasu, ali s vrelinom u licu, koju je ponela iznutra, prekida me:
– Ne možeš da uđeš, niti da prenoćiš ovde večeras.
Ugledam muške cipele u hodniku. Uzrujan i povređen, okrećem se. Dobijam napad kašlja. Odlazim u sobičak u dnu dvorišta.
Crni pauk dolazi do dela mozga ka kojem je stremio. U trenu se izobličio, propeo se kao neman po naboranim moždanim vijugama, nastojeći da okameni slike sačuvane u mojoj glavi, tešku optužbu jednog uništenog života. Ali je u zabludi: prošlost mnome više ne gospodari; u meni nema mržnje. Čak je i traženje ili primanje oprosta besmisleno. Posle mnogo godina vratio sam se da pronađem mir.
Polako otvaram oči. U trenutku kada je pauk pokidao moždanu opnu i svom silinom želeo da zagrize u sivu meku masu – serum prestade da deluje. Kao da ga je moja volja da se grčevito oduprem uništenju sasvim oslabila. Svest mi se potpuno vrati. Telo u mreži se umirilo. Pauk stoji na obodnim nitima. Gleda me zažgarenim očima. Odjednom, počinje da jede sopstvenu paučinu i, krećući se preko šuštavog lišća, nestane u obližnjem grmu. Podižem mantil sa zemlje. Tresem se od hladnoće. Obukao sam ga, uspravio kragnu i krenuo.
Dugo nisam video majku. Kažu da je mrtva. Ne verujem. Želim da joj oslušnem disanje.
Gavra Vlaškalin
Gavra Vlaškalin (1958, Zrenjanin) je autor zbirki priča Tetovaža za nju (2012), U poslednjem trenutku (2015) i Grešne priče (2018), s bogatim iskustvom objavljivanja kratkih priča u recentnoj književnoj periodici, od kojih se naročito izdvajaju one publikovane u etabliranim časopisima: Letopis Matice srpske, Polja, Ulaznica, Dometi, Razvitak, Koraci i Književni život (Rumunija) i na regionalnim portalima: Strane, Eckermann i Korzo. Član je Udruženja književnika Vojvodine i redovni član Matice srpske u Novom Sadu. Živi u Zrenjaninu.
