Dnevničke beleške:
Bulevar crvenih javora
U ulici Pet, levo od glavne, gore, naviše ka usponu, poslednjih je dana nelagodno tiho, hladnije i mirno.
Ukus rđe ponovo ohladi nepce zarivajući se tupim vrhom kroz meko tkivo i razli niz zadnji zid ždrela. Tanka opna kože, moj graničnik straha iznutra i upekle sparine sunca kojem osim senke nisam video lice od kako su me spustili u ovaj zbeg jer mi se vid još nije sasvim vratio, propljusnu kondenzat znoja, uraganskim talasom plaveći pore od vrhova prstiju do kičme. Prikupljam dah prebijeno, u delovima, kakva mi je i dijafragma, i pljujem na suvu zemlju pored ležaljke. Začudo, danas nije bilo krvi. Prelazim jezikom preko hrapave i neravne, tek zasušene kraste na usni i gotovo da me više pa uopšte ne peku poderotine desnog obraza čak ni ovako, pod direktnim suncem tek umaklog podneva dok sublimira suve, igličave zastora vrhova starih borova i pokriva me otopinom smola.
Ne puštaju nikog da nas vidi. Ne puštaju čak ni nas da komuniciramo među sobom. Pojedini su već opasno prolupali i kada nema vetra da njiše ruderalne šume, divlje izrasle kada je grad iseljen, i kada ništa granama ne odbije kretanje zvuka kroz etar, čujem da govore sami sa sobom ili psima i pacovima koji jedini ovde ponekad zalutaju na tragu mirisa otpadaka. Ne znam koliko su dugo ovde i kada će i mene neko oslušnuti nerazgovetno s daljine na koju nas planski raspoređuju. Deportovanje u praznu, srušenu, uraslu i neprepoznatljivu zemlju je najveća ironija kazne za bežanje od svega čega je tada ovde bilo a sada nedostaje.
Pregled koji čekam još od dolaska desio se tek danas.
„Pa, ne žuriš nigde“, rekli bi mi uvek ravnodušno a nisu me poštedeli ni danas i ne gledajući me dok nastavljaju terencem glomaznih točkova kroz oblak suve, glinene prašine putem kojeg sam se pokušavao setiti rekonstruišući ruine. Napukline u odvaljenim komadima urušenih betonskih konstrukcija i stari stubovi kao sasušene kosti, od živog grada pravili su groblje koje grebe da se podigne uvis i okupira nadzemno, lomeći se jer mu tu nije mesto. Znao sam gde sam, okviran početak, sredinu i kraj ulica ali u koji bih se god metar detalja zagledao brzo bi se izdeljivao na tačne decimetre detalja koje je trebalo popuniti, pa još sitnije i brojnije centimetre i milimetre sve dok mu, u nekom trenutku, nisam promotrio i vremensku dimenziju i promene kojih sam mislio da se sećam iz vremena kada sam nekada tu živeo, shvatajući da uspomene nestaju daleko brže kada ih trošiš sećajući ih se sve dok ne ostane gola suština nekih starih i prošlih priča bez jasnih oblika, ivica, lica i boja.
Na usni će ostati ožiljak, kasno je za intervenciju, a verujem da mi toliko niko ne bi učinio i da nije jer me, suptilno su objasnili, i tako niko ne prepoznaje posle onoga što sam uradio. Obraz će zarasti, „kao da si ga i imao“, smejali su se bez neprijatnosti. Nisu govorili o tom obrazu. O onom drugom ožiljku, većem, dole ispod i dalje modrih grudi, nisu pričali ništa više od: „Oni za koje si sam kriv teže prolaze“. Stari bi se Ja nasmejao i prokomentarisao da još jedna krpa i nekoliko santima novog konca neće promeniti ništa na polupraznom telu krpenog lutka iz kojeg i nema šta više ispasti ali ovde se dugo nemam sa kime našaliti a bojim se da ako probijem da se na račun sebe šalim i sam sa sobom to vodi baš onom raspredanju jadova u glasnom monologu kakvima se još uvek podsmehujem kada ih čujem.
Psiholog je bio najpristupačniji. Ćutim toliko dugo da sam sa njim raspetljao jezik kao nautičku guminu i zagrejao poširok razgovor špartajući kilometre nemirnih koraka njegovom kancelarijom dok me stavlja na papir u svega nekoliko kratkih rečenica epitafa na koje sam se svodio.
Kroz prozor skoro prazne i ogromne sale koja je pre rušenja grada i prinudnog prenamenjivanja po veličini morala biti prostor za bar desetine ljudi na nekom od viših spratova objekta kojeg se sećam kao prizemnog ali to, izgleda, uopšte nije ni bila ta zgrada niti ulica pa možda ni deo grada u koji sam mislio da su me doveli, gledam kroz proređenu maglu prašine i dima koji se još nije gasio a zbog kojih dan izgleda zaglavljen u sutonu. U pravcu za koji mislim da je pravac onoga što sam nekada zvao domom iako ga, ponekad do često, i nisam voleo pa i prezirao, ruševine su nepregledno ravne, vinogradi nad naseljem suvi kamenjar i nigde se iz tla kroz mrak sterilne zemlje nije provlačio ni jedan struk proklijalog života kakav je obrastao one dalje delove palog grada.
Vojnici u zaprljanim uniformama mlečno bele boje, s istim takvim šlemovima i pripravnim rukama na dugocevom oružju, čuvali su bezbednost centralnog pojasa od nas koji su, ovde, po kazni, jedini nekada dovoljno prezirali sve oko svojih mizernih života i priželjkivali mu rušenje i više i duže nego što smo u tome na kraju učestvovali.
Ćutim kratko a on i ne primećuje da sam se zaustavio kao umorna muva na zidu tegle, kao da, barem na časak, evoluira u razumno biće svesno da nema izlaza.
„Neće me pustiti da se vratim, zar ne?“
„Retko se ko vraća. Svako ko dođe ovde obično odlazi dalje, na drugu stranu, nikada nazad odakle je pobegao“, kaže mi patrljkom utehe u ravnodušnosti.
Ponovo ćutim.
„Sećaš li se bilo čega što se dogodilo onog dana?“, pita radoznalo.
„Kada sam pobegao? Pa, i ne baš. Sećam se mosta, noža u ruci, ljudi koji nisu bili ni krivi ni dužni, vojske. Sećam se njihovim glasova, povika da ne radim to, da iz toga nema nazad. Pa onda ničega. Prazno. Sećam se, potom, da žmurim. Jakog udarca u grudi i trbuh, udarca u glavu…“, odgovaram i pokazujem usnu a potom potpirem rukom zaraslu rupu na grudima.
„I bolje što se ne sećaš“, kaže mi i spušta veliki notes preko kojeg ostavlja naočare. „Pa, srećno ti bilo kuda ti god nadalje budu odredili“, dodaje mi još na posletku i pušta me.
Nemaju puno razumevanja za povratnike. Zovu nas takvima samo da bi nas ukopali dublje i pritisli teže bezizlaznim kajanjem kojem nas bace i ostave nas da se njime hranimo do potpunog truljenja čim osete da nas je načelo.
I puštaju nas. Od kada napustimo tu zgradu, poslednju u kojoj ima više živih nego kilometrima okolo, slobodni smo da kružimo kao pacovi u okvirima pakla koji smo izgradili sebi kao sarkofag iz kojeg nam nije dozvoljeno dalje. Svako izlazi i gubi se među ruševine koje prepozna kao svoje, spava u praznom, obeleženom punktu, ništa drugačijem od zatvorske ćelije koju nije bilo potrebe zaključavati.
„Ne možeš na tu stranu“, govori mi jedan vojnik dok steže oroz rukavicama iz kojih škripe oznojeni prsti.
„Živeo sam tuda“, objašnjavam, mucajući od stida.
„Pa, kuda ćeš onda? Zar nisi pobegao?“, ne odustaju ali ja sam primoran na predaju.
Psiholog izlazi, šapuće im, spuštaju oružje puni prezira i otvaraju mi prolaz ka istočnom bloku.
Tada sam ga video poslednji put. Njega i bilo koje drugo živo lice iz blizine.
Pakete hrane ponekad i propustim, ponekad zakasnim i zateknem ostavljene pored zarđalog tenka na početku Bulevara crvenog javora, kuda su znali da prolazim duž crvene senke kroz prazne ruševine od oboda novog groblja do njene zgrade.
Godinama sam govorio da se sve promenilo. Danas sam primetio i priznao da odavno ništa nije isto, da čak postaje sve različitije i da polako gubim i zaboravljam i sebe.
Bulevar crvenog javora sam izbegavao i pre te samoubilačke misije. Njenu novu zgradu, podignute roletne na poslednjem spratu, senke na terasi i celu ulicu dokle je kroz krvavi hlad sezalo prepoznavanje lika i pokreta nekog koga poznaješ i iz daljine. Sada, u egzilu, više ne mogu. Zidovi unutra nisu ni tamno zeleni niti tamno plavi i nemaju šare kakvih sam se, u nekoj čudnoj prilici, kakve se dešavaju samo u snoviđenjima, sećao da sam primetio kradom jednom kada sam se provukao kroz procep otvorenih vrata nakon što su svi izašli nekud, lepeći na njene zidove svoje prve spomene na svoje prvo pripadanje svom domu, nečemu na ovom golom svetu što nije bila majčina utroba koja se pokrije tuđom rukom na prvi trzaj straha. Beton i prljavi, mermerni zidovi, ne znam da li namerno tako bojeni ili ih je nagomilano vreme požutelo, ispucali su i jedva se drže ali među njima sada, prepušten sebi po kazni, jedino nalazim malo utočišta.
Ta adresa, od koje sam bežao i svesno i refleksno, jedina je adresa koju nisam potpuno urušio i jedini sam koji se ovde, bez ičega više da izgubi sada kada se izvesno više neću vratiti, okuraži da u nju kroči pre nego što hiljade tona sruši u tresku na tlo i pokrije nas zaboravom kakvim su nas drugi odavno već zatrpavali od kako smo kažnjeni.
Nozdrve mi, po starom sećanju koje vitla u nekom krugu i stalno se vraća, šire zreli bergamot, sicilijanska mandarina, mošus, biber i palisander, baš kao kaput koji sam odložio onaj put kada smo se videli pre svega ovoga.
I dalje me prokleto, stoički ćuti. Zato se, valjda, jedino tu i pronalizim i ostajem i dalje.
Bez i samog sebe, kao i svako ovde u egzilu, na tren mi prođe iza leđa slomljenim ogledalom pred vratima uvek kada joj krenem na groblje s nekoliko svezanih listova javora. Kada je tiho i nema ničega da razbije zvuk talasa kroz etar, ponekad čujem pridošlice kako se smeju kada joj se obratim i pitam da li i ona mene vidi. Mislio sam da nas je ova njena nova adresa razdvojila i udaljila i sve se češće neprimereno glasno smejem što je jedina koja nas sada spaja posle moje mržnje, mog rata u kojem nisam ni mislio da rušim i sve njih mrzeći samo sebe i jedino mesto gde sada jedno drugome možemo doći da porazgovaramo i oprostimo baš sve. Ovde, gde sada ponekad leži ispred mene, uspravno ka suncu koje od mene vidi jasnije, s druge strane korenja crvenih salvija koje mi je krišom posadila, baš tu u mlakoj seni retkih vrhova borova gde mi sunce, s leđa, natapa zemlju otopinom smola.
Dalibor Filipović rođen je 1992. godine u Pirotu. Diplomirao je život na biologiji i ekologiji Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu. Danas ga primenjuje u rizicima po bezbednost i zdravlje ljudi i prirode. Dobitnik je nekoliko nagrada za kratku priču i autor više tekstova objavljenih u različitim online magazinima.
