ZAMKA
Posmatra životinjicu uhvaćenu u zamku koja je za nekoliko brojeva manja od njenog tela. Potpuno je spljoštena unutra, ali još živa, sitno trepće okicama i uplašeno gleda. Pita se koliko joj je puls ubrzan, kako izlazi na kraj sa tolikim strahom, koliko će još dugo živeti.
Sve to uopšte nije njena stvar. Ipak, uskoro više ništa ne može da radi, jer stalno okreće glavu u pravcu zamke. Već počinje i da se pita nije li neko zamku namerno postavio da bi ispitao njeno ponašanje u prisustvu mučene životinje. Rešava da ostane potpuno ravnodušna. To se nje, realno, uopšte ne tiče. Osim što izaziva njenu radoznalost. Obavlja ono zbog čega je tu, trudeći se da zaboravi na prisustvo sapetog stvorenja. Da nije očiju koje trepću, mogla bi i tu zamku da tretira kao komad nameštaja u ovom neuglednom magacinu. Ili zaboravljeno smeće. Smotuljak zgužvane ambalaže.
Ipak, taj smotuljak u zamci trepće, i izaziva njenu neprekidnu pažnju. U jednom trenutku rešava da prekine nepodnošljivu situaciju. Otvara zamku.
Životinjica izlazi i pravi nekoliko zbunjenih krugova po prostoriji. Ne izgleda kao da je se plaši, a ni da traži izlaz. Daje joj malo vremena, da se protegne, shvati svoju šansu. Posmatra je. Čini joj se da sirotica još nije svesna slobode kao mogućnosti. Razmišlja da je nežno šutne, ili na neki sličan način podstakne u njoj borbenost. Gurne je malo nogom. Ništa. Minutima stoji ukopana u mestu. Razmišlja? A onda, protivno svim zakonima, odlazi nazad u zamku, ugurava se unutra i molećivo gleda nesuđenu osloboditeljku, tražeći valjda da je poklopi.
LUTKO, SUVIŠE SI PILA PROŠLU NOĆ
Ne naročito topla osećanja u odnosu na svet. On je prvi počeo.
Na svaki moj pokušaj da se volimo, postavlja uslove. Uzima porez u svakom mogućem obliku, a ne pruža nikakvu zaštitu. Takav je to svet. Neki drugi je sigurno bolji; Lajbnic bi danas to priznao, samo da se malo kasnije nasukao na ovu negostoljubivu santu zvanu Zemlja.
Recimo, izgubiš novčanik. Svet ga odmah proguta, gladan tvojih dokumenata. Ništa mu nije milije od ličnih karti, vozačkih dozvola, zdravstvenih knjižica, super kartice iz IDEE, nekih drugih članskih kartica, recimo bibliotečkih, čak pojede i onu koja potvrđuje članstvo u biblioteci Centra za crkvene studije, gde jednom u dve godine uzmeš knjige i praviš se blesav, mrzi te da ih vratiš. Proguta tvoje zabeleške koje brižljivo stavaš u novčanik kao u najsigurnije mesto na svetu. Naravno da se nikad više nećeš setiti šta je na njima pisalo. Ni kosti tih zabeleški svet ti neće ispljunuti. Smejaće se kad ljudi jasno budu svojim ponašanjem pokazali da ti, kao gubitelj novčanika, daleko manje vrediš od onih koji čvrsto stiskaju uz sebe svoje novčanike. Ništa ti ne vredi da pričaš da se svi rađamo isti, goli kao od majke rođeni, goli to jest bez novčanika.
Svet ima tajni sporazum sa šalterušama. Ideš na šaltere.
Lutko, fali ti jedan papir. Ne, lutko, fale mi svi papiri.
Lutko, suviše si pila prošlu noć. Ne, lutko, samo sam jela eurokrem a ne smem to da radim. Bolje samoubistveni eurokrem nego konopac i drvo nad rekom. Mogla bi mi čak i puknuti trula grana.
Uzmeš onda da se smiriš, recimo pletući. Mariji si obećala džemper još za prošli rođendan. Isplela si ga, ali nikako da kupiš dugmad. Prođe zima, dođe i leto, i ti se jednog dana setiš da kupiš dugmad. Ali nema žurbe, ko još nosi džempere leti. Vreme leti, i zimi i leti, pa dođe i zima i ponovo Marijin rođendan. E, super, kažeš, sad ću ušiti tu dugmad. Ali gde mi je dugmad? Pa u novčaniku, jer to je najsigurnije mesto, tu se sigurno neće prosipati ili ih nećeš zaturiti negde. Gde kažeš? U novčaniku. A gde je novčanik? Pojeo ga svet. I dugmad? i dugmad. Zatim je napadao sneg. Možda na proleće iz tog semena niknu bordocrveni džemperi koje ćemo radosno brati, diveći se novom čudu, kajući se zbog svoje malovernosti…
Ko sam? Što sam? Ja sam samo čovek bez novčanika, bez lične karte, u magli i memli, ja ne postojim jer mene nema, ja samo hoću da budem negde, recimo u banci iz koje podižem svoju platu, ali šipak, ja hoću život, bolji život, da ga zgrabim poput tigra, ali nemam lk ni ld, lični dohodak ne može bez lične karte, a džabe mi i da padnem u bolesna stanja izazvana nemanjem identiteta ni materjaliteta, jer nemam ni zdravstvenu knjižicu pa samim tim sistem pokazuje značajnu dozu ravnodušnosti u odnosu na moje patnje. Sestro, tako i ti treba. Novčanik oko vrata da nosiš. Lisice da nabaviš i da se vežeš za svoj novčanik. Lisice i bič. Uveče da se bičuješ po golim leđima zbog gubljenja bivših i budućih novčanika. Neki su iz raja isterani zbog toga, kakve voćke kakvi bakrači.
I revolver. Revolver da pucaš u svet koji je razjapio svoja velika svetska usta kojima jede novčanike nedužnih građana i seljana. Svet zine, ti mu izručiš ceo šaržer u razjapljena usta. nek vidi. On će tebi novčanik… Noću pod jastukom novčanik da držiš i da sanjaš pare koje putuju na beskonačnoj traci koja se tu uliva. Ljudi se dele na one koji gube novčanike i one ispravne. Ne želiš da budeš deo prve grupe, o ne, To su žigosani.
Dakle, svet i njegove smicalice. On je uvek u prednosti. Veći je. Gladniji. Pokvareniji. Ravnodušniji. Gde čovek da sakrije sebe i svoj novčanik od njega? Zemunicu iskopati, nema druge. Atomsko sklonište. Odvući tamo zalihe. Staviti 24 alarma. Ćutati i praviti se da te nema…
BUZUKI
Bezbroj puta naiđem na nešto što bih poslala ocu, rečenicu, stih ili pesmu; zvuk buzukija sa početka predivne balade Mi mou thimoneis matia mou; dirljivu emociju u glasu Giorgosa Dalarasa. Ali on nije ovde. Pretvorio se u pticu ili povetarac s mora. Ipak se nadam da mu pozdrav može stići, da je moja misao dovoljna da posluži kao poruka. Gledam naše slike davnog, osunčanog života na moru, slane, nasmejane – zavode obećanjem večnosti, kao što to čini i beskrajna plava pučina. Ako postoji nada u obnavljanje života, u večno vraćanje, nadam se da će se roditi u Grčkoj, za sto ili dvesta godina, kad svet ponovo bude mlad, sasvim obnovljen, da će mu otac-šaljivdžija za peti rođendan kupiti buzuki, da će ga dečak bezbrižno svirati na obali. A onda će, kad poraste, i morske vile mu saopšte neke brižljivo čuvane tajne, oženiti onu koju voli, moju majku. I sa njom opet roditi sestru i mene.
Jadranka Milenković
