Već u pet i trideset poslepodne, kada si izašao iz gradskog autobusa, bio si pijan. Od pola tri sedeo si sa društvom, mutnog pogleda i ćutljiv, u kafani ušuškanoj negde među zgradama donjeg Dorćola, u ćošku sale koja se osećala na alkohol, duvan i znoj. Pogledao si na svom satu naprslog stakla i izguljene narukvice koliko je časova i brzo izračunao da je pre skoro puna tri sata trebalo da budeš kod kuće i da će te ta tri sata, tokom kojih si svoje teget odelo i košulju (jednom davno belu, čija te je ta svetla prošlost ipak gnjavila) držao potopljenima u kafanskom dimu, odati pred ženom. Verovatno ćete se opet posvađati.
Rezigniran time što alkohol nije uspavao insekte savesti koji je te svojim rilicama bodu i štipaju, napraviš nekako kompromis sa samim sobom da kreneš na prevoz. Sa stanice gradskog autobusa pođeš bulevarom, lelujajući se kao trščani most po nevremenu, umišljajući da te šetnja u dužini od dve novobeogradske stanice može rastrezniti i osloboditi corpus delicti vonja. Do pre pola sata si bio torzom izvaljen po progoreloj i zgužvanoj krpetini od stolnjaka, i da se ti pitaš još bi tamo sedeo, da prijatelji nisu ustali i otišli. Ima li poente, razmišljao si kroz razočarenje, posle još jednog dezerterstva u nizu i dalje ih nazivati prijateljima. Jedino što te raduje je uminuće bola od žulja koji ti je pohabana unutrašnjost leve cipele napravila pre nekoliko dana, i tvoj mozak više nije morao dobar procenat svog kapaciteta da troši na negiranje pulsirajućeg žiganja iznad pete, od kojeg na momente nisi mogao jasno da razmišljaš.
Ne samo prozori na zgradama, prodavnicama i automobilima, i ne samo odblesci bele tkanine u koju su poneki prolaznici odeveni, već kao da sam trotoar sija poput besprekorno zašiljenog zraka sunca i nemilice ti strelja zenice. “Kakvo đavolje sunce”, pomisliš, dok skidaš kravatu. Bakarno-braonkasti nektar, adekvatna zamena za rafiniranija i skuplja pića, bubnja ti po zidovima lobanje, stvara nesnosan zujeći pritisak, a žamor ulični, škripu guma i kočnica, sirene i brujanje motora pretvara u nepodnošljivo pištanje i ciku najviših mogućih frekvencija.
Danas je bilo, malo je reći, uobičajeno u kancelariji, onako otužno, grobljanski mrtvo i do bezumlja jednolično. Dok u nju nije umarširao tvoj nadređeni. Preko omanjeg planinskog venca formulara, akata, dokumenata, računa, potvrda, izvoda, upitnika, zapisnika, izveštaja, obračuna, faktura, otpremnica, dakle preko čitave jedne geografije tih savršeno glupih i egzistencijalno suvišnih kamara papirusa pohranjenih u idiotske plastične omotače, jedva si ugrabio kratku priliku da se našališ sa koleginicom Minom (verovatno jedinom osobom u firmi sa kojom razmenjuješ poneku reč) na račun generalnog direktora i njegove očigledne transplatacije kose. I tada je, kao za inat, banuo pomoćnik zamenika glavnog sekretara Bubrežnjević i fiksirao te pogledom, jer si raspojasan sedeo na stolu, u pozi koja je nezgodno uklanjala svaku sumnju u tvoj manjak učinkovitosti na radnom mestu.
– Šta ne valja ovde, Žarkoviću? Neke podzemne vode, vlaška magija, loš feng šui… Kad god uđem kod Vas, kao da je sva pamet izletela kroz prozor. Umesto da dajete primer mlađim kolegama, Vi sedite na stolu i smejete se kao lud na brašno – reče prekorno Bubrežnjević.
Te mu se uvrede odvališe sa debele, balave donje usne koja je upadljivo štrčala ispred lica, a među mestimičnim, sirotim dlakama na skoro ćelavom temenu, oblikovanim u bezveznu frizuru, kretale su krupne graške znoja da se slivaju ka čelu, gde im je maramica spremno presecala put i više ih utapkavala nego brisala. Bubrežnjević se, kada bi se oznojio, osećao na dete koje još nema hormone u znoju, već blagi, slani miris bez ičeg muškog u sebi. Na svom nosu osetio si zejtinjave zenice gospodina pomoćnika zamenika glavnog sekretara. Sa svojim neobično uskim ramenima i tankim ručicama koje bi se verovatno skršile od težine jednog bolje napunjenog pijačnog cegera, i tom velikom, oblom glavom koja je poput balon virila iz krute kragne, Bubrežnjevićeva pojava je bila daleko od preteće. Pa ipak, taj zmijski pogled, što po licu sagovornika uvek cirkuliše u trouglu između očiju i vrha nosa, prodirao je strahom u srca podređenih. Uključujući tu i tvoje srce.
– Hteo sam… Ništa, bio mi je potreban… – zamuckivao si dok si ustajao sa stola i dlanovi su ti se mahinalno spojili iza leđa, zbog čega si verovatno izgledao kao dete koje iščekuje prekor zbog nekog nestašluka.
– Samo ste hteli šta? Samo šta? Samo ste hteli da Vam mi plaćamo doprinose, a da Vi, ako je ikako moguće, ne radite ništa. Da li ste nekad čuli za efektivnost na radnom mestu i kvote kojima se ona određuje? – povišenim tonom poče Bubrežnjević da drobi svoje jevanđelje, koje si već toliko puta čuo. I dalje te je streljao sa svoja dva plava mućka sa ćosavog, dečačkog lica.
– Nije baš tako. Ustao sam na pet minuta.
– Ma Vi stalno ustajete, Vi stalno šetate. Ja znam da je kretanje zdravo, ali niste u banji, čoveče. Uvek Vaši predmeti kasne, uvek Vaši izveštaji probijaju rokove i uvek moram da Vas pravdam pred nadređenima. Ali, Žarkoviću, ja neću da mi se obrazi stalno crvene zbog Vas, ne želim više to sebi da priređujem. Kad će biti gotov kvartalni izveštaj o tržištu? Ajde, lepo mi sad recite, svojim rečima, kada mogu da očekujem da će izveštaj biti gotov?
To je laž, to da te pravda pred šefovima. Znaš to, jer su ti oni ponekad zamerali i ono što nisi uradio, ili je tvoj prekršaj bio znatno manji i benigniji, a reakcija nesrazmerna. Međutim, obojica ste znali i da si ti dovoljno dugo u firmi da šefovi imaju za tebe razumevanja, a neki te čak i vole, pa da zato neće tek tako odreagovati na svaku pritužbu protiv tebe. Sa druge strane, korporativni pitbulovi poput Bubrežnjevića su im i te kako bili dragoceni, jasno ti je. Tako da si sedao s njim na klackalicu na kojoj ste, za sada, oboje bili debeli klinci.
Pogledao si ispod oka gospođicu Minu. Ona je naglo ispravila leđa u stolici, blago se nagla nad sto i pravila se da nešto radi. Zasmetalo ti je što je taj njen stav govorio da je ona odsutna, da ne zna šta se događa pred njom, i da, povrh svega, ona nema nikakve veze sa tvojom šalom na račun generalnog direktora. “Kakvo smejanje, molim lepo, gospođica radi. Sam si, burazeru”, pomislio si.
Pomirljivim i tihim glasom, gledajući namerno iznad čovečuljkove glave, jetko si procedio:
– Izveštaj će biti gotov sutra do podneva.
Shvativši da je taj tvoj odgovor došao s visoka, Bubrežnjević ubrzano i energično odgovori:
– Sutra? Znači sutra će biti gotov izveštaj koji je trebalo da bude gotov pre nedelju dana? Je l’ imate neku predstavu koliko traje nedelju dana, koliko je to vremena? Da li je Vama jasno da smo morali da pomerimo kolegijum zbog vas? Znate šta, kada mi se ubuduće budu postavljala nezgodna pitanja u vezi sa Vama, ja to više neću trpeti, tu lenjost. Vi kao da ste ceo život u cajtnotu, kao da ste rođeni s nekim minusom u vremenu. Dvadeset godina ste duže u ovoj firmi od mene. Ja sam ovde samo četiri godine, i vidite li našu razliku u položaju? Za dve decenije Vi jedva da ste…
– To je moja lična svar, i molim vas da se o njima ne priča.
– E pa, mislim da ćemo ipak morati da pričamo. Kad vaša nepopravljiva stagnacija u radu dovodi do toga da mene pitaju zašto nema izveštaja o tržištu, ta Vaša lična stvar svakako postaje i moja. A pošto ja moram da nosim taj izveštaj sa nedelju dana zakašnjenja, i to po ko zna koji put, to znači da treba bolje da se zapitam o ljudskim resursima kojima upravljam. Odgovorite mi na jedno pitanje, pošto uspete da završite, daj Bože, taj izveštaj do sutra u podne, da li ćete moći da mi u ponedeljak predate internu statističku analizu, koju sam Vam i te kako blagovremeno tražio?
– Ne znam da li ću stići. Imam previše posla koji ste mi već zadali. Ne znam šta da vam kažem. Ukoliko me niko ne bude prekidao, možda ću uspeti.
Mali intermezzo koji je usledio posle ove rečenice bio je ispunjen samo jednoličnim cak-cak zvukom dugmića sa tastature po kojoj se Mina pravila da kuca. Odjednom zajapuren, Bubrežnjević prosikće na tebe:
– Slušaj me, Žarkoviću! Bolje bi ti bilo da sutra, ne do podneva nego do devet ujutru, izveštaj bude spreman, ukoričen i u svakom smislu gotov. A sledećeg ponedeljka hoću podjednako sređenu i gotovu internu statističku analizu. Da li je jasno? U protivnom, neću samo prestati da te pravdam kod šefova, već ću im sve potanko i direktno prenositi, uključujući i tvoje viceve na račun direktorove operacije. Da li ti je to jasno?
Pogledao si ga uvređeno i zatečeno zbog tog obraćanja „na ti“, ali sa tim nestankom persiranja kao da se najednom umanjio i onaj početni strah, pa si tada osetio kao da preko celog ovog događaja u kancelariji pada cirada nehaja. Lako si u tome našao zadovoljstvo, iz kojeg si upitao:
– Znači, denuncija?
– Nego šta nego denuncija! – povika gospodin pomoćnik zamenika glavnog sekretara iz sveg glasa, otvarajući iza sebe slobodnom rukom vrata, dok je u drugoj grčevito stiskao onu maramicu natopljenu znojem, ispred kojih se okupilo par slučajnih prolaznika. Zatim je taj isti gospodin pomoćnik zamenika glavnog sekretara zalupio vrata kancelarije najjače što je mogao, svestan da će se od te teatralnosti podići papiri sa stola gospođice Mine, zaljujati se luster, srce preskočiti otkucaj u grudima. Pa ipak, ti si, bez pokreta i treptaja gledajući u šare na vratima, kao da tu još uvek stoji taj sitni i gnevni čovek, registrovao jednu potmulu mučninu u stomaku, najviše od neizmerne dosade sa kojom se sve ovo ponavljalo.
Danilo Lučić rođen je u Beogradu 1984. godine gde je završio osnovne i master studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirke pjesama Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac, 2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (Arete, 2017). Objavio je i zbirku priča Sazrevanje modrica (Durieux (hrvatsko izdanje), 2020; Arete, 2021). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Ko–urednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni urednik je edicije “Zajednička čitaonica” organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje kolumne i eseje u štampanoj i elektronskoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin, Polja…).
