Čitala sam knjige, šetala sama, izlazila s prijateljima iz djetinjstva, mirila se s novim dijelovima sebe koje sam otkrila. Govorila sebi: jebiga. Da je taj konstantni pritisak da se nađe smisao života, da se skrasi, da se odradi, da se kupi stan, da se postoji u osmosatnom radnom vremenu i u tome pronađe zadovoljstvo, da voliš jednu osobu, tako jebeno naporan. Da mi treba život koji je samo moj, a teško je imati svoj život.

Kauboji u Viskonsinu Okrnjeni smisao okrečen nazid zgrade.Grickaju ga pacovii psi što ličesrebrne utvare.

Sjećam se jednog drveta kraj kojeg sam prolazio kao dječak, imalo je na sebi veliku kvrgu i djed s kojim sam često šetao govorio mi je da je bolesno. Pitao sam se zašto mu nekako ne pomognu, svi ti ljudi koji rade u parku. Sigurno imaju neke lijekove, prvu pomoć za drvo. Činilo mi se da je kvrga svaki put kad smo tamo prolazili sve veća pa sam prestao gledati. Kad bismo se približili tom drvetu, okretao sam glavu.

NISAM VELIKA PJESNIKINJA Još uvijek se desida uživami budem zadovoljnazbog napisanog.

Train in vain

Rastanci i konzerve ananasa u mom gradu nematelefonskih govornica

biosfera lisica u našem hodnikupromatra mrtvu prirodu na goblenu,mirišu kruške u koloidnom sustavu kuće,u njezinim klikerima šire se moje zjenice.

Prvi dan proljeća 

Pesnik u Aleksandriji Gde je mladić sličan sebikog bih mogao da volim?

I.