I ponovo Bog ne bi zadovoljan! I podiže svemoćnu ruku, te se uzdignu iznad sedam svodova nebeskih i dotaknu mračne visine vaseljene; pa izvan ovoga sveta bljesnu svetlošću premoćnom a trenutnom, što mnoge na zemlji zaslepi, a da ne budu svesni ni toga, ni bljeska Njegovoga, niti pak mraka koji im se odavno dešavaše…
I reče zatim On: “Ne, da se zaustavi, već da se sve kreće polako!”.
I tako se odjednom sve uspori i sve postade drugojačije i čudno. I vide Bog da to, i pored svega, beše dobro. I razdvoji On ljude kojima je dotad zapovedao da se druže i udružuju, iako to beše uzalud. Još ih na početku On beše razdružio od Sebe, ono prvosatvorenuo dvoje, koje beše sazdao od prašine i životvornog daha Svojega, jer neverno sagrešiše protiv reči i naloga Stvoritelja svog. Zatim brata od brata rastavi, jer ovaj ubi onoga, brat brata usmrti, umesto da voli i bratskom ljubavlju povezuje, potom baci poplavu od koje spasi samo pravednika jednoga i njegovu obitelj, i sve nevine žive vrste, pa s neba najvišeg saspe vatre te uništi toranj oholi koji podigoše podno oblaka Njegovih, te dva grešna grada u kojima su se ljudi sramotno sjedinjavahu, ne iz ljubavi, nego iz gole pohote i želje da se iživljavaju jedan nad drugim, zaboravivši na čast i bližnjeg ne da Ga vole kako je želeo i naložio rodu kojem udahnu svoju blagodatnost da njome nastani svet, čovekoljubijem i ljubavlju Njegovom…
I dugo posmatraše Bog svijet koji se radom mukotrpnim plodio i množio se puno, a potom i kako raste bez ravnoteže, prebrzo i previše na jednoj strani, a polako i oskudno na drugoj… i uvide da ne samo ljudi, već čak i strane na kojima su obitavali, počeše da stradavaju jedna od druge, jug severom, nišči od višljega, slabi od silnoga, jer moćni bejahu pokorili slabe te terahu da njih – ne Boga radi – ovi slabiji rade. Razdvajajući se od gomile, dvojica se udruživahu protiv trećega, a tri protiv sviju, počevši da se natiču međ sobom, rastući moćju sve većom spešnjom i kako je srešnja njihove moći svijet rasla, svet se tim više ubrzavaše, sve oko njih izrastaše, nabrekavši silom i željom da pokaže svoju moć, te izazivahu, pretnje kazivahu i ratove otvarahu u kojima vatre bljuvahu divljim strastima, ubijahu jedni druge, a jednorodne, braću prema Njegovoj reči, koju oni izgovorahu često, a bezosećajno, te je ne poštovahu nikako, čineći svet nesigurnim drugima, a dobarim samo sebi, no ne za svakome i svima, kao što je u početku ljudskog vremena želeo i kako im On beše kazao. I uzaludno beše to.
I Bog beše tužan. I skrušen postade On; jer toliko je puta počeo ponovo stvarati svet i svaki se put sjajno satvoranje njegovo iz početka svih stvari najdraže, poremeti, pospešeno i pomereno pohlepnom željom moćnih i najmoćnijih međ njima, koja beskrajno narastaše i ubrzavaše se do usijanja, da bi udovoljila strasti za puno i za još više… I pomisli tada gnevno Svemoćni, da još jednom uništi svet, celo svoje delo, ali utom vide one druge, slabe te posta milostiv tek prema njima; nemoćnima, nesrećnima, bezvoljnima, uzalud nadajućima, pogromljenima, žrtvama, preživelima i prognanicima iz pepela gradova i iz zemalja koje ne sprži On, već to činjahu oni sami sebi i drugima; uvide nebrojene nesrećnike koji ostadoše bez domovine, pa godinama lutahu tražeći spas za gole živote i za pateća potomstva, koja se rađahu u rasejanjima, godinama bez iščica u očima, bez igre i bez smeha, te poput njegovog Izabranog naroda, koji lutaše celih Četrdeset, oni bi sada možda Četiri stotine godina tražili svoje obećane, a neusuđene zemlje …
Te onda Bog odluči da uspori svet, da umiriti opsednutost brzinom što bejaše hrana moćnima, ostavljajući ih bez osjećaja za sve drugo te jedni za druge, osim brzine i njihovih bezgraničnih, beskrajno rastućih moći i bogatstva, kojima je i sama bila hrana, moćna, no ne Njegova i nebeska, već podzemna i otrovna màna.
I veoma uspori svet. I postavi ljude na udaljenost jednog od drugoga.
“Čim ste se međusobno toliko zamrzili te ne nađoste leka i iskupljenja za tu strast koja ništi dah Moj u vama”, Božja riječ zabljesnu iz tamnih vaseljenskih visina, “Neka bude vaša, jer ne bi volja moja, pa ugrožavajte jedni druge, i ne smognite se ujedinjavati jer ćete jedan od drugoga poboljevati veoma te predstavljati smrtnu opasnost jedni drugima, jer ste već postali pretnja jedni drugima! Odsecite se od sada, jer ste dosad bili tako uspaljeni. Budite odsada šutavi, jer ste do sada bili tako rogati. Stvoreni bejaste za zajedništvo, za druženja, opštenja, za mala i za velika dobrotvorstva, za pomoć i ispomoć, za milost i samilost, za ugodno čak i sveugodne ekumenske sabore… no vi sami uništavate tu želju koju od prvog dana, Udahnuh u vašu obitelj … “
Htedne Svemogući reći nešto više, ali ne izgovori Reč već dopusti da Ona sve glasnije i glasnije ječi i zvuči u Njegovom vaseljenskom Biću. A beše to Reč strašna, žestoka i moćna; da ju je Bio izrekao bila bi to snaga novog jevanđelja što bi osenilo ali i Reč koja bi zasenila svet s visina iznadnebeskih, poput zatamnjenja i Sunca, i Mesečine, i sazvežđa nebeskih, poput oblaka teških, neprobojnih i stoletnjih, te bi Ona zasenila mnoge dole, na zemlji najvećma one koji su i onako bili slijepi za Svetlo, osim malog broja onih što bejahu uvek, i koji bi ostajali ozareni i pri teškim zatamnjenjima …
A Reč toga Jevanđelja beše ova:
“I na kraju je, kao u početku, beše Reč, i Reč beše u meni; i ona glašaše ovako: čim tako izabraste, bolesni od čežnje jednog za drugim, budite sada odvojeni i trikratno usamljeni!”
No, onda spusti pogled i ugleda dete na majčinim grudima, zatim još jedno, pored mrtvog oca, nesretnu djevoku što upravo saznade o pogibelji svog zaručnika, potom vide muškarca koji je maštao za isčezlim hramom okrutno zamijenjenim drugim, te o Svome netragom nestalom Dekalogu, pa vide dečaka koji sedi na svežim ruševinama starog grada, ljude s decom pritisnute u skučenim i otežalim čamcima usred negostoljubivog mora, dečije telo izbačeno na peščanu plažu okupano valovima tuđeg mora, majku što očajnički psuje na drevnom jeziku kojim je govorio Njegov Jedinorođeni Sin, zatim veliki broj mladih, srećnih i nesrećnih, dobrih i onih samo nadajućih, ali svi oni – Uvide – nevini greha koji u Njemu pokrenu Gnev…
I sažali se Bog i smilova se odmah, i ponovo i opet iznova, i ostade Tih, Uzvišen i Nedodirljiv u dubokoj tuzi i razmisli i ne izgovori tu Reč protiv sotvorenija Svojih najdražih, pa Ona osta samo gnevna Misao u Njemu, već ostade videti ponašanje najdragocjenijeg Svog bića, te osta Reč u Njemu, zaustavljena na vrhu svemoćnih usana.
Jevanđelje strašno, još uvijek neizgovoreno.
Tomislav Osmanli (1956) je prozaista, dramski pisac i teoreticar medija. Autor je 28. knjiga. Među njima, prvih makedonskih knjiga posvećenih Sedmoj (Film i političko, 1982.) i Devetoj umetnosti (Strip, zapis ljudskog lika, 1987. i, dopunjeno, 2003.).
Autor je scenarija igranog filma Anđeli na otpadu (1995-97.) kao i drugih, redovno nagrađivanih scenarija: Ljudi bez adrese (1976.); Zvezde ’42. (1984.); Skopska snoviđenja (1987.); Smuk leti na nebu (1999., realizovan 2006 pod nazivom Stmoglavi), kao i za kratkometražni igrano-dokumentarni film Povodom Manakija (2009.).
Njegov pozorišni rad uključuje veći broj realizovanih projekata. Jedan od njih, komad Dvoje u Edenu postavljen je i u pozorištu John W. Gainse u Virdžiniji, SAD. Ugledna izvadavačka kuća University Studio Press iz Soluna/Atine objavila je na grčkom isti komad u knjizi pod naslovom Ματζεστικ (2005.).
Za svoj raznovrsni autorski rad, Tomislav Osmanli je dobitnik većeg broja, različitih nagrada.
Nagrađivan je za scenarije igranih TV filmova, na konkursima Makedonske televizije (1979, 1984, 1987, 1999).
Za monodramski tekst “Oblačna ispovest” dobitnik je Prve nagrade na Festivalu monodrame u Bitolju 2005.
Za holokaust priču Slika teta Rašele objavljivanoj u većem broju internacionalnih časopisa, dobitnik je Prve nagrade na renomiranom književnom konkursu za priču Makedoske akademije nauka i umetnosti, 1999. godine.
Njegova je holokaust zbirka Svetiljka za Hanuku, 2009. je dobila domaću nagradu „Prozni majstori“, a cela je objavljena na engeskom jeziku u sefardskom časopisu Los Muestros (iz Brisla); čeiri njenih priča isti časopis je ponovo objavio, ovoga puta u prevodu na Ladinu. Te su proze odbjivanje u SAD, Poljskoj, Hrvatskoj, Srbiji, Izraelu, Sloveniji…
Za roman “Dvadeset prvi” dobio je najviše priznanje nagradu Roman godine “Utrinskog vesnika”, 2010. i izabran za makedonskog pretstavnika za nagradu “Balkanika” (novembar, 2010). Objavljen je u Bugarskoj (Persei, Sofija, 2017), u Egiptu (2016), Rusiji (Okoem, Moskava 2016), nešto ranije u Srbiji (Dereta, Beograd 2015), Crnoj Gori (OKF, Cetinje, 2014), a najpre u Hrvatskoj (Sandorf, 2012, Zagreb). Roman „Iza ugla“ treveden je i na turskom (Bibliyon, Istanbul, 2015), kao i srpskom jeziku (Albatros plus, Beograd, 2017).
Njegov je zadnji roman „Brod. Konzarhija“ (2016), negativna utopija koja se događa 2039. godine, skreće pažnju čitalaca i kritičara kai i izdavača u Srbiji. Ranije objavljeni roman “Za uglom” u kome se prepliće devet radnji i više desetina likova, dobija superlative književne kritike i teorije, te prevode i objave u Turskoj i Srbiji. I taj roman je bio finalista svih domacih proznih nagrada.
„Zbir-ka-priča“ je objavljena u Srbiji (Prometej, Novi Sad, 2019)
Njegova najnovija knjiga zbirka groteknih priča naslovljenih „Pradoxicon“ (2020) ovih je dana dobila najviše makedonsko proznu nagradu „Racinovo priznanje“.
Knjigom dramskih tektova Zvezde nad Skopljem Tomislav Osmanli je uvršten među 13. Balkanskih autora u godišnjak Enciklopedije Britanika za 2001. godinu.
Preveo je dramski tekst Bog Vudija Alena sa engleskog; a, pozorišnu političku farsu Trombon Mariosa Pondikasa, Askezu Salvatores Dei ključno delo klasika Nikosa Kazandzakisa, Evripidov dramski tekst „Kralj Res”, a nedavno i „Antologiju savremene grčke poezije“, sa novogrčkog jezika.
