Iz I ciklusa
Na braniku
Uvek sam događaj ispred
već sam sleteo u Amsterdam, posmatrajući ga iz aviona.
Ne znam da živim.
Već se vozim kanalima, s visine samo nazirući plave linijice bujice.
Sve pulsira.
Svako drvo, krilo aviona, asfalt, pesma.
Sve je živo.
Gutam više vazduha nego što mogu da primim.
Gledam u nebo dok je tu blizu
lepim nos za staklo prozora,
pamtim oblake.
Ništa da mi ne pobegne.
Jasno vidim kako kuca grad.
Sav je od zvezda, krakova u susretu,
sav je od vena u plavom bujanju.
Bio bih zahvalan da živim dugo.
To sada mislim.
Rano je.
Rano je.
Rano je, neko mi šapuće.
Prerano sam se setio da ću umreti.
Svejedno je gde putujem.
Nemam onu bezbrižnost koja bi me lako
jednim trenom prevela u smrt.
Možda iz sna. Iz neznanja. Iznenada.
Nemam. Ne.
Ne, već sam sada čuvar svog života
stojim na braniku, kao da će svest o smrti oterati smrt.
Svest o svakoj reči ove pesme. Non stop stražarim.
Ne bežim, jer nije moguće.
Ne čekam, jer ne razumem do kraja.
Ali ću bar biti spreman, mislim se.
Mama
Mama, oh, kako si se mirno predala.
Mama, nisi započela nikakav rat.
Dovedena u grad 1950-e,
u mali stan sred zajedničkog dvorišta.
Mama, duvan u avliji nije bio vaš.
Mama, sanjao sam kako je bilo,
prebrojavaš braću i sestre, glad im lica spaja u jedno
furija, najružnije lice na svetu.
Horor škripa u noći,
dug mlati nožem iz susednog dvorišta.
Čovek je vredan, poći ćeš sa njim.
Mama, kasnije sam video mnoge lude žene,
slušale su šuštanje lišća koje niko ne čuje
i šaputale brdima u magli.
Mama, nisi ti neka seoska devojka,
ti si devojka iz poslednje kuće u selu.
Mama, mogla si da zbrišeš uz ta brda
možda te nikada ne bi našli,
možda nas nikad ne bi bilo.
Mama, znam da si sanjala školu,
dobre ocene i zaposlenje.
Mama, znam da je bio jedan dan
ni nalik nekom ranijem.
Miris vode je u vazduhu, lelujaju vrhovi drveća.
U dvorištu se suše nizovi lišća duvana,
pametno lišće prevrće očima.
Mama, mogla si hitro uz ta brda,
možda te nikada ne bi našli,
a mi bi bili neko drugi.
Mama, predala si se u zoru.
Potpuno gola,
legla na nepoznatu tacnu.
Sestre spavaju oko tebe,
a mali brat te posmatra.
Kad ja budem imala 30, ti ćeš imati 20
Kad ja budem imala 40, ti ćeš imati 30
Mama, voleo bih da je bio taj trenutak, i odmah ovaj sada.
Polako otvaraš vrata sobe, ne želiš da se okreneš.
Kad ja budem imala 30, ti ćeš imati 20
Kad ja budem imala 40, ti ćeš imati 30
Okrenula si se, mali je žmurio
pravio se da spava, mislila si da je mrtav.
Posle je došla gradska ulica,
i deca. Ćale ti nije dao da radiš
jer ako žena ide na posao sigurno se kurva.
Mama, ulica je bila tvrda
asfalt tako zaravnjen,
lakše bi ti bilo da si pas.
Iz II ciklusa
Suđenje kod kuće
Šaka puna blata
kuću gradi
Suncu
pri-la-zi.
Prsti žure
srećni ludo
puze ka
me-ni.
Pravi
zi-do-vi.
Jedino što pesma pamti
to su njeni
po-vi-ci.
Jedino što pesma pamti
to su njeni
us-kli-ci
šake pune blata
život
da-ju mi
jasni
jas-ni-ji.
sudija je došao u kuću jer se baka već tada slabo kretala svi su ponuđeni domaćim sokom od zove zapisničarka se namestila za kuhinjski sto spremila je ruke na pisaćoj mašini sudija je oble laktove naslonio na drveni rukohvat fotelje baki su svi izgledali dovoljno spremni da precizno kao zastavu kao trubu kao pucanj podigne reumatičnu ruku visoko više nego što i sama ruka može da sanja udarac o sto štucanje pisaće mašine poskok čaše zatim glas iskusno posle udarca trk uzvikom u lice sudiji ovo je njena kuća pa šta ako je lezbejka ovo je njena kuća a ona je moja unuka i ovu sam kuću ja pravila od naboja i kuća joj ostaje kako smo hteli, makar je srušila što se mene tiče
Na korak od mokrih klupa u noći
na usklik od u kese skupljenih stvari
na mig od smrada u samoći
ta na koju mislim nikad neće stati
sedi tu kraj mene
živo,
pri-ča-mi
ta na koju mislim
nikad neće
ne-sta-ti.
Anna
Gde su žene tu je i rak materice,
umrla je još jedna od nas.
Kao usud, počinjem da se plašim
da smo anđeli smrti,
da prekratko trajemo.
Sećam se blagog letnjeg dana,
Anna i Sanja sede na Suncu, pragu kuće.
U sred su raskida
šapuću, teše jedna drugu,
više se ne vole. Trepću u Sunce dok se rastaju.
Tako to rade žene.
Pažljivo.
Sa svakom od nas odlazi jedna slična nežnost.
Iz III ciklusa
U ulici Boška Buhe
Ležim nem na kauču tuđe sobe. Gost u gradu koji slabo znam. Volim stoti put, sedeći i čekajući. Odjednom mogu da sagledam ceo život, kratak crtani u osam uveče. Ostalo mi je malo, zar je to sve. Na dunavskoj plaži, nedaleko odavde su dvoje starijih ljudi. Dobro sam ih zapamtio, mada me nisu utešili. Neutešan sam, mali zdravi čovek. Zdrav sam, koliko znam. Na kerećoj plaži tako nazvanoj zato što je besplatna i dozvoljava pse, sedeo sam jutros ispod džinovskog drveta u hladu. To drvo pravi senku nad skoro celom kerećom plažom.
Malo dalje, zavaljeni u stolice sede jedno pored drugog muškarac i žena. Pramenovi njene srebrne kose vire pod tamno zelenom maramom. Nosi velike naočare za Sunce. Dlanovi spušteni na ručke stolice, na prstima prstenje sa kamenjem u bojama. Posmatra ka vodi, ka zelenilu, gleda u nebo, lukove mosta u daljini. Muškarac je sed, kosmat, nizak, u kupaćim gaćama, zagnjuren u novine. Ona iz torbe vadi činiju sa trešnjama uvijenu u kesu. Raspakuje, puni šaku trešnjama i pruža mu je. On uzima, ne skrećući pogled sa novina. Ona posmatra i njuška. Oseti cvetni miris, vazduh je opijen iznenadnom slatkoćom. Insistira da oseti i on, gurka ga, doziva. Insistira da spusti novine. Ne dozvoljava da on propusti taj užitak.
Sada ležim ovde očajan jer ne želim nikome ništa manje, ne želim za sebe ništa manje od toga da neko uporno čuva trenutak sreće da ga podelimo.
