Eva
Novi Sad, 2019.
Već dvi godine te nema a ja sa tobon pričam ka da si tu. Prva si koje se sitin kad mi se dogodi nešto lipo ili kad se posvađan sa susidon, dobijen visok račun za struju ili mi se neko dite ne digne u gradskom prijevozu. Mislin na to šta bi mi rekla i kako bi se ti ponašala da si na mom mistu, zamišljan ti izraz lica i red riči u rečenici. Ti si za mene živa. Možda i življa nego šta si bila nekad. Puno više na tebe mislin ali mi do sad nije palo na pamet da ti napišen pismo. Valjda je stvar previše ozbiljna da bi ti tamo negdi di god da si slala misli.
Raša je govoria da je lakše umrit nego živit. Sad vas dvoje znate je li to istina. Jučer je ima srčani napad. Tako, iznenada. U jednoj minuti je guca punjene paprike i zubima kida kruv, a u drugoj minuti je leža bez svijesti. I dok je hitna došla već ti se pridružia. Bojzi mu je njušia noge, kružia oko njegovog tila i gleda me ka da mu mogu objasnit šta se dogodilo. Nisan ni sebi to mogla objasnit. Kako neko ko je jutros disa kraj mene, teglia ruke i noge, lagano se diga u sjedeći položaj i gleda u jednu točku razmišljajući o ko zna čemu – kako netko takav iznenada više ne postoji? I o čemu je on mislia kad je tog jutra tako dugo sidia na kraju kreveta? Jel moga osjetit da će partit za koju uru? Nikad nisan mogla točno znat šta mu se mota po glavi. Izgleda bi ka da mašta o tome kako biži od nas il’ o nekoj drugoj ženi ili možda o tome kako mu je nekad bilo lipo a onda bi mi reka da ga podsjetin da kupi nove boje ili bi me pita šta ćemo toga dana jest. Bili smo skupa skoro četrdeset godina! I u skoro po vika nisan uspila svatit je l’ on genije ili budala. Njegovi postupci i njegove riči nikad nisu bili povezani, a i znalo je bit da jedan dan ne shvaća kako funkcionira aparat za plaćanje parkinga, a drugog da mi se zavrti u glavi od njegove rečenice kojon je u mojoj glavi poslaga više nego šta san ja ikad mogla.
I sad ga više nema. Triba organizirat sprovod i pozvat njegove prijatelje raštrkane po svitu. Triban nazvat Leona i reć da mu je otac umra. Triba ostavit nekon Bojzija na čuvanje i triba skuvat obid za jednu osobu. Moran odglumit nekoliko suza. Mogu zaplakat ako me neko uvridi, ako me pogodi neka pisma ili se toliko napijen da se više ne mogu kontrolirat. Tad plačen ka dite i ne znan ni zašto. Ali nikad nisan plakala zbog smrti. Ni kad su na taj vaš svit otišli moj dida, pape… Pa nisan plakala ni kad san čula da si ti otišla. Trudila san se izgovarat prave riči na sprovodu, šta čvršće zagrlit tvoju mater i pustit koju suzu dok je ona tvoja prijateljica držala govor. Nešto se u meni ugasi. Ne mogu ništa osjetit osim potrebe da ostanen ispravna. Da držin sve ostale konce i pomognen kome triba.
Pa eto i sad ništa ne osjećan osim želje da maknen njegove stvari i počnen ispočetka. Najradije bi se odselila iz ovog stana i otišla negdi di me niko ne zna, tamo di ni ti ni Rašo niste postojali. I zašto ste me oboje morali ostavit? Šta ću ja sad učinit? Čekat da me kolina još više bole, da se više ne mogu spustit niz skale ili da ne mogu pronać put do stana? Čekat da me svi zaborave? Da postanen neugodna obaveza svome sinu – da pomisli: Svako par sedmica je moraš pozvat? Da kad pozove priča s menon ka da iman sedam godina? Da susidi pomisle da mi truli meso ako se kroz zgradu provuče grubi vonj? Da netko od njih pozove policiju? Šta mi to triba?
Lipo ste se vas dvoje mene rišili.
Ne znan kako ću živit u ovon stanu, a i ako buden živila ne znan kako ću spavat. Iz ormara se širi njegov miris, a ispod friških lancuna probijaju tragovi kože. Ležin na ton krevetu paralizarana, strah me je ustat po čašu vode, izać na prozor. Ma strah me je oči otvorit. I kad uspijen past u lak san priviđa mi se da ga kroz otvorena vrata od spavaće sobe vidin kako sidi na fotelji zadubljen u neku knjigu ili katalog robne kuće sa akcijama šta su nam ubacili u sandučić. Želin ustat i otić do njega ali me ženske ruke grebu noktima i vuku nazad u mračnu sobu. Vičen joj: Ti si mrtva!, zahtijevan da me pusti ali ne uspijevan istrgnit joj se iz stiska. Uz muku se probudin i skupin hrabrost otić do kužine po čašu vode al’ hodan pognute glave, ćireći da ga opet ne vidim. Onda šta čvršće sklapam oči, ali osjetin mirise i ladnu ariju za koji ne znan odakle stiže.
Sinoć san osjetila miris voska. Tako je mirisalo u papinoj radnoj sobi. Tu se nikad nisan smila igrat i rijetko ko je u sobu smia ući. Ane bi svako jutro pobrisala pod i obrisala prašinu sa okvira slika, usisala ručno tkani tepih i izluštrala drveni stol. Pa čak i kad on nije bia tu. U toj sobi je pisa neki roman koji nikad nikome nije da pročitat i koji je pod ključen kria u ladici stola. Ključ je uvik nosia sa sobon ka svetinju. Cili taj stol je bia od velike važnosti ali nikad nisan svaćala zašto. Ane je do svog kraja čistila tu sobu i pravila od nje misto di može otić i udisat njegov miris, pitat se šta piše na toj artiji u ladlici i opipavat stvari koji je on nekad drža u rukama. A ja sve Rašino želim izbacit ili nać novo misto di ću čekat smrt. Želin pročitat sve njegove spise ako je išta i ima i pokušat svatit jel mi nešto svih ovih godina promaklo. I nemoj mi se pravit pametna i mislit kako je život više od čekaonice za smrt. Ni ti u zadnje dane nisi bila puno bolja.
Mi odi nemamo puno prijatelja, ali neke moran ispoštovat i pozvat ih na tratamenat, moran prolit koju suzu ali samo kad ga budu spuštali u grob. Do tad moran biti dostojanstvena i lipa. Nosit ću crninu dok na mene ne dođe red, a u novine ću mu platit najveću šonetu. Napisat ću već večeras nešto smisleno i tužno. Nitko mi neće moć zamirit. Ništa. Ima ta neka mala šta nam je dolazila ujutro da mu napravi doručak, da skuva ručak i da sa njin razgovara ka da je bitan. I nju moran nazvat na telefon da javin za sprovod ali mi je muka. Nešto smo je sitno plaćali, ona mu je bila važna i kunen ti se da nije bio toliko star da ne može ni špigetu svezat pomislila bi da se zaljubia. Virovatno ga niko dugo nije gleda širon otvorenih očiju i upija svaku njegovu rič. Ona nam je jedina dolazila u kuću i jedina je vidila da san sklonila sve Rašine stvari al’ za nju me nije briga.
Nervira me njena bojažljivost, nesvjesnost mladosti i lipote i sve to što si dopušta. Hoda ka da ništa od te lipote nema, a izgleda slično ka ona ženska šta san je u Beogradu vidila sa Rašom. Sva obla i topla, lipa. A nije ni glupa iako mi često dođe da je udarin mokron krpon priko tog smušenog lica. Par puta je kod nas prespavala jer je muž maltretira i jer joj se priti. Uvik mi govori o njemu. Pa opet dođe kod nas i ulipša tumornu stvarnost. Umara me. Muka mi je od tih judi šta in sugovornik služi samo da bi in potvrdia to šta i sami misle i potapša ih po ramenu. Šta im drugačije mišljenje nezgodno sleti na uzdignut nos pa ga moraju otrest sa sebe i napućenih usnica nastavit po svom. To mi je i kod tebe uvik išlo na živce. Šta si glumila neku heroionu, svemoćnicu koja sve najboje zna i kojoj nitko ne triba. Šta si glumila zmaja, a u stvari si sitna, krhka i pred pucanje. Pa si oko sebe okupjala te prijateljice kojima si uspijevala zamazat oči i izvuć iz njih riči koje si tila čut. Virovatno se ne bi ni družile da smo ostale živit u istin gradovima. Nisan ti do sad ovo rekla, ali mi je uvik bia crnjak kad bi se vidile. Zapravo mi je najviše bilo drago pisat ti pisma i čitat tvoja. Uživo si glumica.
E pa ova bi ti ženska sila. Ja je više ne mogu gledat ni slušat. Svega mi je dosta. I staze kojom ošetam Bojzija, prolaznika, dice koja ga maze i roditelja šta odvlače dicu od njega. Dosta mi je sastanaka kućnog savjeta, volonterskog udruženja i protesta. Rašin aktivizam je preša na mene ka virus i sve do sad me je drža u groznici. Dosta mi je i slabih kolina i odraza u ogledalu. I onih mlitavih ruku što ih uvik sanjan.
Svako jutro isprobavan robu koju san nekad nosila. Smišljan što ću nosit kad odem na taj vaš svit. Gledan se u ogledalu i minjan robu zamišljajući kako ćete reagirat kad me vidite. Šta će ko reć. Pa se onda nerado skidan i jedva čekan narednu probu. Uvik se nadan da je baš ta generalna.
Je l’ ti svaćaš da o meni neće imati ko brinit? Ako danas padnen u krevet i ostanen živa niko neće doć da mi promini pidžamu, da me okupa i nahrani. Svaćaš li? A ja san za vas to radila. Misliš da će Leon doć iz Kanade da živi u stanu sa bolesnon materon? Nemoj bit smišna. A ako misliš da će tit da mu dođen, to ti je najsmišnije šta možeš zamislit. Govoria je: Da, majko, uvik možeš doć do mene i ostat koliko te volja. Uvik si pozvana.
A onda je sazna da sam posjetila Ambasadu i prominia ploču. Leon će me u najboljem slučaju ostavit da trulin u nekon domu di ću polako i bolno propadat. Bit ću jedna od onih žena što in nitko nikad ne dolazi u posjete pa pokušavaju uvatit pogled tuđih posjetitelja. Trulit ću u stacioniaru doma. Davit se u mirisu starosti, urina i smrti dok mi ne dođe vrime. Eto to mi je preostalo.
Ane san posjećivala svaki dan, čistila joj lice, govorila kako je lipa i farbala joj side. Kupovala san joj svilene pidžame, lakirala nokte i stavljala svoj parfem. Iako nije ni znala ko san. Misecima san dolazila gotovo uvik sama jer Raša i Leon nisu znali kako mogu pomoć. Stajali bi iznad njenog kreveta ka dva kaktusa, primištali bi se sa noge na nogu i na kraju izašli na cigaretu koju su razvlačili sve dok ne bi došlo vrime da krenemo doma. Muškarci nemaju veze sa životon.
A ko će to učinit za mene? Pored te male što mi ide na živce, živa mi je ostala samo jedna prijateljica al’ sumnjan da će ona brinit o meni. Nije me ni nazvala misecima. Ne želin živit. Jutros kroz prozor gledan pješake, mlade roditelje, dicu, balone od sapunice. Sve mi se gadi. Ne mogu se ni sitit kako je to izgledalo kad san ja bila takva. Kad san imala glatka kolina, zategnutu kožu, vedro lice, malo dite i puno briga od kojih nijedna zapravo nije bila bitna. U svakon san trenutku mogla sebi dat trisku, trgnit se i uzet život kakav želin. Valjda san mislila da ga nisan vridna. Zato me i nervira ta mala što je Raši dolazila. Gleda me ka da mi zavidi, oponaša mi stil oblačenja i ka da se iznervira kad iz sobe izađen našminkana i počešljana. Misli da bi ona to tila – bit profinjena starica sa ukusom za modu i sređenim životom. Sa skupin namještajem, mužen umjetnikon, ušuškana u tinelu u centru grada. Sviđa joj se moj kavez. I ne vridi kad joj kažen da biži šta dalje, uvik se vrati, u sličnoj robi koju sam ja jučer nosila sa tim sramežljivim smješkom na usnama. Stvarno ću je jednon ludrit mokron krpon.
Lipo je Ane govorila da sa ljudima triba gradit odnose šta ih vrime ne može potrošit. One što se zasnivaju na strahu od srama i poštovanju. I dok je dubila o tome ja san privrtala očima, a eto sad šta se dogodilo. Njoj nema ko nije dolazia u posjete, nema ko se o njoj nije brinia, a ja ću završit sama. Tako mi i triba. Smijala san se šta je plakala jer pape i ja nismo tili ić na vinčanje neke rodice koju nikad nije vidila. Smijala san se kad mi je kazala da ne mogu tako živit. Rekoh joj da ja tako mogu, da ona ne može. I eto sada.
Ti i Rašo ste jedini znali sve o meni. I uspijevali ste objasnit čak i ono što sama sebi nikad nisan mogla. Kada mi se pape prvi put ukaza ti si rekla da je to od umora i od krivnje. I da je možda zbog toga šta nitko na mene nije obraća pažnju. Kad mi se to dogodilo u Berlinu svatila san da si možda u pravu. A treći put san bila sigurna. Nima tu neke misterije. Ima judi osjetljivijih od drugih i umovi tih judi okriću ono što vide u svoje fantažije. Te fantažije su u njihovim glavama toliko stvarne da na kraju postanu život koji sami za sebe u stvarnosti ne mogu skrojit. Zato i ne smin širon otvorit oči kad se noću probudin jer me je strah šta ću vidit. Više ni po danu ne osjećan da mogu slobodno hodat i mislit. Cilo tilo mi je u grču.
Jedino mi je lipo kad Bojzija odveden istrčavat na Dunav i kad ga promatran kako skače u vodu, trese dlake i valja se u glibu. Zavidin mu što ga nije strah da će neka ruka izronit iz Dunava, zgrabit mu šapu i utopit ga. Ja zato ne smin uć. Volin zakopat stopala pod hladnu pržinu i pravit se da je neko drugo vrime i da je kraj mene neko kog želin vidit i sa kin želin razgovarat. Neko s kin ću tako lipo pričat da ću zaboravit da je pa mrak, da je zaladilo, da san gladna i da moran ić na wc. Neko ko će mi nahranit dušu.
I sitin se kako smo Rašo i ja na toj plaži odlučili sahranit Leonovog zamorca. Meni je životinja uginila na rukama i nisan imala ideju kako ćemo organizirat pokop. Dva sata san gledala kako joj se grči tilo i kako me gleda iskolačenim očima. Sve dok se zadnji put nije trgla i ostala ležat ukočena. Bilo je dva ujutro, Raša je nježno spustia životinju u kutiju, zaklopia je i dobro je sveza. Ušli smo u auto, stali na pumpi, kupili dvi pive i uputili se tamo. Niko nije bia na plaži. Skinuli smo postole, smočili noge u topli Dunav, a Rašo je pustia kutiju da ide nizvodno. Pratili smo plovidbu sve dok se kutiji nije izgubia trag pa smo sili na pjesak i otvorili pivu.
I svaki puta kad tamo vodim Bojzija poželin da i meni netko pripremi takav sprovod. Da me pusti niz rijeku. Da plovin nizvodno sve dok mi duša ne bude spremna pobić dalje. Kod vas dvoje.
Eva
Dubravka Rebić
Iz romana Tonemo, Prometaj, 2021.
Dubravka Rebić (1990) rođena je i odrasla na Limanu jedan. Diplomirala je žurnalistiku na Filozofskom fakultetu, a master studije iz marketing menadžmenta završila je na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Neuspešno se bavila modernim baletom, pisala muzičke i filmske recenzije, radila kao kopirajterka i rodila jedno legendarno dete. Do objavljivanja romana “Tonemo” nije javno pisala.
