– Ne, bio je to Pipo.
– Pipo, ovčar?
– Da, ali ne onaj na koga ti misliš.
– Stvarno? Koji onda Pipo?
– Pipo, čiji je vlasnik onaj visoki košarkaški trener.
– Uh, njega mrzim.
– Da, i ja.
– Ali, da, sad to mogu da zamislim.
– Vidiš.
– Odvratno!
– Odvratno!
– On je pišao na naše drvo.
– Čekaj malo, je l to kiša?
– Hm, ne, izgleda kao da jeste, ali nije.
– Imaš kišobran?
– Ne.
– Kako god, brate, ne mogu da verujem da je Pipo to uradio.
– Brate, nije normalno to što je uradio.
– Jutros sam pišao tamo.
– Da, brate, i ja sam.
– Mogao je to odmah da nanjuši.
– Brate, ceo kraj zna da je to naše drvo.
– Naravno.
– Naravno, a on je otišao tamo i pišao.
– Zalajao si na njega?
– Eh, jesam, ali bio sam unutra, a prozor je bio zatvoren i nisam siguran da je mogao da me čuje.
– O, siguran sam da te je čuo.
– Misliš?
– Apsolutno.
– Šta ćemo sad?
– Hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Ne, mislio sam na Pipa.
– Hm, hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Odlična ideja!
Bruno i Marko otišli su u park da ganjaju golubove. Golubovi su zobali mrvice. Ljudi su se okupili. Snimali su pse kako ganjaju golubove. Ljudima je bilo zabavno da gledaju pse kako jurcaju kao ludi za golubovima. Ljudima je bilo zabavno i da gledaju golubove kao beže pred psima. Kada bi poleteli, golubovima bi mrvice hleba ispadale iz kljuna. Smešno. Sve dok nisu uhvatili jednog i rastrgli ga na dva dela.
– Više hrane za nas!
Reče Eric, sarkastični golub.
Kao pljusak krupnih reči! Reče konj na sastanku, pa se nasmeši i sklopi oči. Pušio je cigaru i lagano okrenuo glavu ka svojoj ženi. Pogledao ju je. Očekivao je odobravanje od nje, ali je čak i ona bila zbunjena. Baš kao i svinje, i psi, i ptice i krave, i retardirano dete iz drugog sela, i Mauricio, miš koji se zvao Mauricio. Ali konj nije ni trepnuo. On je zaista voleo tu frazu. Nedeljama je čekao pravi trenutak da je izgovori, otkad ju je video u apokaliptičnoj sceni u džungli u filmu „Konjska snaga“, sa Richardom Gereom u glavnoj ulozi. Obrve retardiranog deteta iz drugog sela podigle su se signalizirajući da znaju tu scenu. Ali, dok su se podizale za to priznanje, dete je sve zaboravilo i nije imalo 10 pojma šta se događa. Ono se tek tako našlo na sastanku životinja. Duboko u sebi, dete je oduvek verovalo da je mačka, ali ovo nije bila 2058, a u međuvremenu je konj preduzeo korake ka završnom delu ovog uvrnutog teksta. Produživši osmeh, bacio je cigaru pravo u lice svoje žene i u potpunoj tišini lagano napustio salu za sastanke i izašao napolje, uputivši se ka šumi da pronađe divno i tiho mesto za umiranje.
Tristan Halilaj
Iz zbirke Richard Gere je bio ovde, Fabrika knjiga, 2019.
Sa engleskog preveo Dejan Ilić
