– Ne, bio je to Pipo.
– Pipo, ovčar?
– Da, ali ne onaj na koga ti misliš.
– Stvarno? Koji onda Pipo?
– Pipo, čiji je vlasnik onaj visoki košarkaški trener.
– Uh, njega mrzim.
– Da, i ja.
– Ali, da, sad to mogu da zamislim.
– Vidiš.
– Odvratno!
– Odvratno!
– On je pišao na naše drvo.
– Čekaj malo, je l to kiša?
– Hm, ne, izgleda kao da jeste, ali nije.
– Imaš kišobran?
– Ne.
– Kako god, brate, ne mogu da verujem da je Pipo to uradio.
– Brate, nije normalno to što je uradio.
– Jutros sam pišao tamo.
– Da, brate, i ja sam.
– Mogao je to odmah da nanjuši.
– Brate, ceo kraj zna da je to naše drvo.
– Naravno.
– Naravno, a on je otišao tamo i pišao.
– Zalajao si na njega?
– Eh, jesam, ali bio sam unutra, a prozor je bio zatvoren i nisam siguran da je mogao da me čuje.
– O, siguran sam da te je čuo.
– Misliš?
– Apsolutno.
– Šta ćemo sad?
– Hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Ne, mislio sam na Pipa.
– Hm, hajdemo u park, do fontane Richarda Gerea, da ganjamo golubove!
– Odlična ideja!
Bruno i Marko otišli su u park da ganjaju golubove. Golubovi su zobali mrvice. Ljudi su se okupili. Snimali su pse kako ganjaju golubove. Ljudima je bilo zabavno da gledaju pse kako jurcaju kao ludi za golubovima. Ljudima je bilo zabavno i da gledaju golubove kao beže pred psima. Kada bi poleteli, golubovima bi mrvice hleba ispadale iz kljuna. Smešno. Sve dok nisu uhvatili jednog i rastrgli ga na dva dela.
– Više hrane za nas!
Reče Eric, sarkastični golub.
