Bis später Vater
ocu
XII 2017. Moj otac je ćutljiv dok pijemo viski u mom stanu, u Novom Sadu (drugi sprat, bez lifta), posmatra svoje šake, kaže: „Tek sad vidim kako su mi ruke ostarile.“ Njegove ruke imaju staračke pege po sebi i izgledaju kao straćatela sladoled. On palcem i kažiprstom uštine kožu odgore, tom kožnom uštipku treba vremena da se vrati u početni položaj. Ja naravno ne odgovaram na njegovu konstataciju, osetim užasnu tugu, to mora da je strah od smrti. (Da li nas tuga uči poniznosti? Da li poezija uči strpljivosti?) U životu nismo razmenili deset valjanih rečenica. Ko je taj čovek? Kakva su njegova iskustva, nadanja, ružna i lepa sećanja, razočaranja, radosti? Setim se fotografije, još dok smo živeli u gaju, nekoliko kilometara od Krnjeva (iza svih puteva prepunih razgaženog blata, dubokih kolotraga od taljiga koje su vukle krave) u kući njegovih roditelja, on i moja majka su nasmejani, sunčan je dan, svi smo na ćebetu rasprostrtom ispred tarabe, pored male kapije, ulaz u dvorište zaraslo u travu, tad je puštao brkove, nosio zvoncare, puši cigaretu, raskopčana košulja otkriva mu grudi, ja sam dete od dve i po, tri godine, nosim tregerice, majka je svetlija, nekako prozračna (srećnija nego ikada).
Evo ga sad, 25. novembra dve hiljade dvadeset prve, u dva kovčega zakucano njegovo ćutanje, zaliveno olovom (moj plač zabetoniran u meni, kovčeg zatvoren, lepo izrezbaren, prijatan za oko, hrast ili jasen, nikakav odnos ne osećam prema tom drvenom predmetu*), preminuo na respiratoru*, 11 dana borbe (na respirator prebačen, kišovita novembarska noć, sedmi na osmi), pluća otkazala, bubrezi otkazali, organi otkazali, posledice infekcije koronavirusom SARS-CoV-2. Očev prijatelj prilazi mi u kapeli (majka slomljena, ispred mene je, izražava joj saučešće, reči iskrene nežnosti, saosećanja i utehe) oči zakrvavljene od suza, izvinjava se, kaže da zna da nije trenutak, ali da se mora i o tome razmišljati, kad se sve ovo malo smiri (al’ ne treba ni odlagati previše), ostalo je još nekih sitnih zimskih radova u očevom voćnjaku koje bi valjalo obaviti pre prvih mrazeva
*Ja, elegantan i dostojanstven, zgodan samom sebi i svestan toga (redak osećaj), skoro sve na meni novo, kupljeno za ovu priliku, kaže Penelopa crno mi lepo stoji, crni kačket, divna košulja, pantalone, cipele ulaštene sredstvom za negu cipela Cream leather shoe polish – black, prvi put u teškom grombi kaputu sašivenom po mojoj meri, ima tome već dosta godina, stajao u ormaru, materijal kupljen još za vreme stare Jugoslavije, baba i deda čuvali ga za mene kad postanem ozbiljan momak, stari krojač iz Šafarikove ne-sećam-se-koji-broj provlačio ga kroz prste, rekao (sa neskrivenim zanatlijskim oduševljenjem) takvi se štofofi već odavno ne proizvode.
* Aparat za mehaničku ventilaciju
