Helena
Miri Furlan
tako su i čovečanstvo ubedili
da je Troja pala zbog Helene
da je možda kriv i Paris, ali znatno manje
Menelaj i Agamemnon gotovo nimalo
kriva je Helena što je iz Sparte pošla
kao da se u Sparti tek tako moglo ostajati
i kao da bi je Prijam pustio da ponovo ode
i odnese blago i lepotu
onima kojima je možda do blaga
ali lepotu ne razumeju
nisu je nikada ni razumeli
ni pre 30 vekova
ni pre 30 godina
ni danas
ni kada je Menelaj angažovao
sve njene prosce da je vrate
ni kada su brodovi zaplovili ka istoku
nikada
nikada
nikada nisu pošli za Helenom
nego za slavom i mrtvima
nikada to nije bilo o Heleni
bilo je o njima
o mržnji
o neprijateljstvu
o razrušenim hramovima
nikada o njoj
uvek Sparta i Troja
i Helenina krivica
nikada ona
proscenijum je rezervisan za kraljeve
prva dva reda za one koji
ne plaćaju karte
ali dođu da zvižde ili aplaudiraju
u zavisnosti od toga da li duva jugo ili bura –
ne znaju da je Heleni svejedno
da li je more Jadransko ili Egejsko
samo dok se plovi
po treći put
aplauz duže traje ako u publici sedi neko tvoj
njegovi se dlanovi uvek sklope
par sekundi kasnije
jedan talas pokreće drugi
udišem oblak obožavanja
a znam da ni do voljenja nismo stigli
probili smo se do
netačno artikulisanih strasti
glasovnih poruka u ponoć
i naslovne strane
albuma nika kejva
koji prstom pokazuje
da je vreme da
po treći put odem
prva dva su bila već dovoljno strašna –
pomislim da neću preživeti noć
vidim sliku, a ne mogu samo
da je obrišem pritiskom na dugme
preteranom analizom
dajem joj nove boje
učitavam okolnosti
izmišljam rečenice
zamišljam njihov ton
logički akcenat
slovo č koje nije uvek najčistije
bliže je slovu š
tu između ta dva slova
javi se mržnja
počnem da mrzim
sve članove tvoje porodice
fotografa
nezapaljenu cigaretu
mrzim čak onoga
ko ti je prodao tu košulju
i rekao da se slaže uz te pantalone
mrzim što nisam uspela da izlečim
tvoj iracionalni strah od liftova
što nikada nećemo imati ni pariz
ni druge gradove
iako znam da gradovi ne mogu biti ničiji
da ne možeš da osvojiš grad
ni puškom ni srcem
i da sve ima rok trajanja
kao aplauz
ako u publici
više ne sedi niko moj
trideset sekundi smrti na pešačkom prelazu u jesen
slučajni susret od pola minuta
odzvanja kao višemesečna tišina
kao besan pozdrav što umire
na pešačkom prelazu u jesen
drugo je zima
šal umesto maske
led umesto blata
možeš da otklizaš
u drugi grad
il’ drugu zemlju
među svoje
da u oklopu viteza izgovaraš
„živeo kralj“
dok njegovo vino prosipaš
na kartu tuđe republike
lakše je pocepati natopljenu mapu
kad su reke crvene od alkohola
kad su izbrisani nazivi
kad nema razlike između planine i brda
lakše je pocepati
natopljenu hartiju nego državu
lakše je pocepati
natopljenu hartiju nego srce
vino nije krv
a bilo je voda
samo onda u kani galilejskoj
ako i to nije bilo slučajno
kao trideset sekundi smrti
na pešačkom prelazu u jesen
Mirjana Narandžić
Iz zbirke”Spoticanja“, BIRN, Sarajevo, 2021.
Mirjana Narandžić rođena je 1992. godine u Beogradu. Studirala je srpsku književnost i jezik sa komparativnom književnošću na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tekstove objavljivala u različitim zbornicima i na različitim relevantnim portalima.
Godine 2016. ušla u najuži izbor konkursa „Mladi Dis“. Naredne, 2017. godine njen rukopis „Nema veze“ objavila je Matica srpska u okviru edicije „Prva knjiga“. Nakon što je 2018. godine dobila Nagradu „Spasoje Pajo Blagojević“, koja se dodeljuje najboljem mladom pesniku sa svih prostora bivših jugoslovenskih republika, pobednički rukopis „Da se ne javim uvek“ 2019. godine objavio je Centar za kulturu Plužine u Crnoj Gori.
