Pesma u meni
to je poput iskrivljenosti dušeka
to je poput polupanih vitrina kada igraš golf
to je kada diktiraš u interfon
to je spas u noćima polumeseca
reči su spajalice kojima čupam nokte
pesma u meni spušta se liftom
gore-dole stalno tutnji
tek prsti umazani od sitnih kolača
podsećaju na miris žene
gledam vitrine unutar sebe
sigurno nisam isti
valjda jer nemam interfon
samo spajalice
polumesec
kišu
sve te bogove
Ko je Rejes?
zapitan ko je Rejes
odvrnuo sam muziku gledajući
u displej imenika
Nova godina je trajala evo već dva dana
nikada nisam dao broj nekom Rejesu
prelazio sam po polici i konačno našao roman
koji sam dobio od neke devojke
na književnoj večeri
posle dva sata shvatio sam
da volim romane koji odmah krenu
glavna junakinja
alkoholičarka
u rehabilitacionom centru
misli da je uzvišena
svoj bol naziva nekim muškim imenom
sviđa mi se kako izgleda
junakinja
slika autorke je na
zadnjim unutrašnjim koricama
i evo me
ležim i nemam posao
odavno sam batalio crtanje
smiruju me romani sa lepim
unutrašnjim koricama
ko je Rejes?
izbrisao sam taj unos u imeniku
izbrisao sve ljude kojima sam
pijan obećavao kako ćemo imati
dugo i veliko prijateljstvo
obrisao dilere
dosadne crtače i komšije
Salinog broja nije bilo ali sam ga
čuvao u novčaniku poput slike za sreću
istresao sam ga
nekoliko kovanica, karta za koncert
i njen broj
krenuo sam sa „Draga Sali“
ali sam shvatio kako mi nije više draga
poslao “Srećna nova. P.S. Sve najgore.“
legao sam okrenuvši telefon naopako
kako ne bih video ako stigne Salin odgovor
ovo će potrajati dugo
Čovek jednostavnih zakona
vidim betonsko nebo
postaje sve hladnije
iz dana u dan
februar
ljudi se sastaju kako bi se jednog dana rastali
ljudi se rastaju da bi na ponovnom sastajanju
bili srećniji
umore se jedan od drugog
normalno je to
ja se nikada ne umaram
ja sam čovek jednostavnih zakona
ispod betonskog neba plavih zaliva
jednostavno sam
bez jednostavne
žene
Dogovor oko posete sajmu automobila gde sam je poslednji put video
Zadovoljstvo i ja ne idemo
jedno drugom u kućne posete
ono zna da ću propasti
Zadovoljstvo uvek zove s govornice
priča o sajmu automobila
ništa od danas, kažem
poklopim, zaklopim impulse
Zadovoljstvo ima demenciju
ponekad ne zna kako se zovem
podsećam ga nekad uz anegdotu o smrti
Dejan Kanazir rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije(Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo).Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
