Inat
Zidovi kapelice su
beli kao nemir.
Hladno je.
Svakog trenutka
si na nišanu
hiljadu očnih jabučica.
Ništa se ne čuje.
Vodič objašnjava strancima
filozofiju reči -inat
Gotovo su prestravljeni.
Ispred kapelice
cvrkuću ptice
i cvrči vreli asfalt.
Nekada davno,
na obroncima grada,
jedna lobanja
je zapalila svoje oči
i oči resavske,
samo da ih drugi ne bi
handžarima čupali.
Dve stotine godina kasnije,
mi sa tim očima nemamo ništa,
mi pred tuđinske lobanje
bacamo latice crvenih ruža.
Pesma o ašovu
Živi ne bi trebalo da govore o smrti.
Jer o njoj ne znaju ništa.
Oni su još uvek
sa ove strane.
Sve se slije u opelo.
U jedan obred stane čitav ljudski vek,
sve stradanje, sve borbe i nadanja.
Čovek naposletku izađe
kao grumen suve zemlje
koja se rasprsne pri udaru
u drveni poklopac kovčega.
Morbidno je jednostavno
probuditi se sutradan,
otići u kuhinju,
uključiti ringlu,
sačekati ključanje,
i skuvati dve kafe.
A popiti jednu.
I tako dok kuhinja
ne ostane prazna.
Jednom mi je hodža rekao
da uvek treba kupiti bolje vino,
pročitati sve od Vislave Šimborske,
poći za curom sa iskričavim očima,
popeti se na Orlovo bojište i urlati
do sušenja pluća.
I da će tako život na opelu izgledati
malo manje besmisleno.
Svaki put kad mi duvan zacvrči
među prstima
u glavi mi eksplodira slika
mog dobrog čiče
sa večno zatvorenim očima
i pomislim
kako živi ne bi trebalo da govore o smrti
jer o njoj ne znaju ništa.
Vaskršnja pesma
Ponekad poželim da ne verujem u smrt.
I da će sve biti dobro.
Da će svi izdajnici visiti na Terazijama.
Ili u svojim šupama.
Ponekad i ne verujem u smrt.
Sve dolazi kao neki krug
bez pukotina i neravnina.
Želeo bih da mi je Isus drug.
Mislim da bi mi bilo lakše.
Ponekad na sahranama imam vizije razmnožavanja, od mušica do ljudi.
Kaže jedna prijateljica da
nas se niko posle neće sećati.
Mislim da laže. Pamćenje je selektivno.
Mi čekamo cara.
Ili drugu vlast.
Ili neki prelomni trenutak.
Ili treći dan i Vaskrsenje.
Toliko sam suza video ovog meseca
da mislim da ništa ne treba čekati.
Jer onda prođe i sam život.
Ovih dana ne verujem u sposobnost
umiranja.
Možda je čovek kao pesak
možda samo menja forme
i nastavlja se,
ali na nekom drugom mestu.
Kada ne mogu da spavam,
često pomislim da sam lud.
Lud je jako ružna reč.
Možda smo svi ludi,
a oni zapravo normalni.
Ponekad poželim da ne verujem u smrt.
I ta me misao smiruje.
