Rekvijem za leto
ne brini, tu sam.
žvaćem odhevtane parčadi tvoga srca,
a ti misliš da sam slab jer se otvaram
svima osim sebi i svojim rečima
koje još uvek misle da sam dobra osoba.
umilna patnja za mnom požuruje sunčev zrak na raspeće horizonta
ne bi li sama pevala u akvamarinskoj hladnoći.
reči moje, bitija moja, vatre moje,
sa žeteocima snova ustančiće protiv tebe
da bi mi slobodu oduzeli.
ne brini, biću ja tu,
biću tu da ubijem leptira u tvom stomaku
i oslobodim ženu.
biću tu na tvom ponovnom rođenju
da najlepše kažem zbogom
kad pogledaš u onoga koga nema.
i onda kada te topli zrak probudi
seti se da
biće leto kada sunce umre.
ja biću tu.
popijmo kafku
sve reči ponovo se pišu po zidovima.
kod nas se ne kupuje kod nas se zašiva,
a pametnom dosta nije,
ni grafitna olovka, parče salvete i ostatak neba.
mama je bila tužna, ali mi smo plakali,
tata je bio ljut, ali mi smo bili crveni.
bratovljev otac nije tu, nije ga bilo, nikad ga nisam videla;
bratovljev otac je Jozef K. – može biti bilo ko.
ali on ne strada, stida nema,
strada majka, strada sin, strada moj otac,
a stradam i ja.
moje pesme rodoljubive nisu, niti su o meni,
niti ih je bilo onda kada je trebalo.
može biti bilo ko? može biti bilo šta.
majka, otac, sin i ja.
i Jozef K. koji može biti bilo ko,
bilo šta.
mi smo plakali, bili smo crveni, užareni od runi na laktovima,
posramljeni od smeha, užasnuti dodira i glasa.
nikog bilo nije.
tu ljiljani ne cvetaju, muškatle ne smrde,
a ruže u sred najlepšeg cvata uvenu.
sin, i on je takva biljka,
sjajna bulka koja se stidi i čeka poslednju kaznu.
kao Jozef K.
i reči se ponovo po zidovima pišu.
Lan
Pevam ti o kraju zlatnog veka
izbledelih sazvežđa.
Žuto.
Upaljeno nebo vrtloga senki
što od zraka beže
reži na bezdan mraka
i moli za spas.
I svi su žuti.
Ka sutonu korača spev mladosti
budućim kraljevima i damama
odbeglog univerzuma
što ludost hvale.
Ti, što sanjaš lan,
sviram ti kompoziciju
renesanse – pospana misa,
madrigal i sen.
Nejakom željom hvatam san
divljeg žita i gubim se u prašini.
Tiho.
Mir.
Pad.
I sve je žuto.
Post-postmodernistički manifest
Zakopaću svetove i prodati želudac,
nekom ko ga želi, nekom ko ima želuca
da svari taj pasuljasti uništen um.
Poseta psihijatru jednaka je jednom analognom filmu, staro je dobro,
al dobro je poznat strah od starog.
Da vam razjasnim razborito – strah od novog ne postoji,
to je samo preimenovani strah od starog.
Starog što će ponovo doći,
starog u nepoznatoj matrici ili nepresečenoj vrpci –
starog što čeka na vas da stignete.
Iz manje poznate materice rađa se zrak,
no navucite sintetičke zavese pre nego što ispovraćate krv.
U nekom trenutku, u svakom trenutku, stižete.
Strah postaje univerzalni deljenik u razlici života i smrti,
ali mi smo izgubljeni na bledoj granici visoke umetnosti i kiča.
Kiča i visoke umetnosti.
Života i smrti.
Nemam dva želuca da prodam za jedan analogni film i jednu posetu psihijatru.
Jedna poseta ili jedan film.
Jedna poseta i jedan film.
Možda ću se cenkati za levu nogu.
Do tada,
u vodovod će sprovesti diazepame.
Nevena Nikolić rođena je u decembru 2001. godine. Studentkinja je na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Njene “budnosti” su se rodile na putu od Svilajnca do Beograda, na kom je razvijala interesovanja raspodeljena na više oblasti, a neke od njih su: filozofija, književnost, fotografija, kulturni razvitak, kao i teme vezane za mentalno zdravlje i brigu o sebi. Radoznala pesnikinja, na egzistencionalnom putu umetnosti, traga za istinom među već razrešenim temama.
