Umeće ratovanja
Vojskovođa ne trči svojoj ženi
kažu samuraji.
Bio bih loš vojskovođa.
Kažu da su ruske majke svojim sinovima
davale orahe da zavaraju glad.
Gde god bi poginuli, tu bi izrastao orah.
Ako me budu poslali u rat
ne brini
vratiću se kao orah.
Voliš me a voliš i biljke
rukama ili krošnjom
svakako ću te grliti.
Praznik
Kada se ozbiljnije sagleda
protekla i svaka godina
deluje da ima više smrti
nego što ima praznika.
Pomeni, istorija, blizina
tuđe smrti ne raduju nas
sa nama je bar to dobro.
U polusnu panično udahnemo
kao da smo izronili iz dubine
kad nam je snažna ruka
udarila pleća na početku života.
Krevet je prostranstvo
po kome se tražimo
poput slepih kučića
pokušavajući da dotaknemo
deo tela, lica i postojanja drugog.
Smrti ima
ali za nas još danas ne.
Smrti ima
ali praznik je kada mi kažeš
da si samo ružno sanjala.
Vodio bih te negde
Trudim se da ne upadnem
u zamku onih ljubavnika
koji nakon razmene nežnosti
slepo obećavaju jedni drugima
mesta za život, egzotična putovanja
tok ceremonije venčanja
ili imena nerođene dece.
Više bih voleo da znam
šta zameraš sebi
koje epizode vraćaš
kad ne možeš da zaspiš
u čemu gajiš osećaj sramote
koje stvari više ne želiš
da čuješ od ljubavnika
i da li postoji bilo šta
što bih mogao da učinim.
Smatram da dodiri govore
nama nepoznatim jezikom
isprobavamo ih i ponavljamo
ne bismo li razaznali
koji govore najutešnije.
Svaki put kada vidim psa
pomislim na tebe.
I kada prolaze nedelje
bez dodira i reči
vodio bih te negde
da mazimo pse.
Proleće
Pored nje sve cveta
kad je boli glava pada kiša sutradan
sve životinje se izleče ili smire.
I nema potrebe da dužim
i objašnjavam onda
šta je to učinilo meni.
Znam kako će se sve završiti
Koračamo pločnikom i povremeno
jedno drugom udelimo poglede.
Komentarišemo izloge dućana
frizerskih salona i bašte kafea
kao da ih prvi put vidimo.
Smejemo se svakom psu
čiji šetač zabrinuto projuri pored
želeći što pre da nas prođe.
Arapi iz restorana zbijaju šale s nama
široko se osmehuju i pokazuju bele zube.
Ljudi s teskobom komentarišu okolnosti
zaverenički formirajući krugove sagovornika.
U virtualnoj stvarnosti svaki od njih deluje
kao iskusni analitičar, samouveren i odlučan
svaki tvrdi da zna kako će se sve završiti.
Međutim, cigarete se pale češće i brže puše
usne i nokti grizu, noge i kolena su štule
cirkuskih početnika, cirkus je sve oko nas.
Samoposluge i marketi su opustošeni
centar grada je napušten vozilima
redovi se stvaraju na benziskim pumpama.
Sukobi su profitabilna tematika piscima
kao i političarima, ali i običnom narodu.
Stvar koju ne priređujemo jedno drugom.
Dok ti prepričavam događaje
primećuješ da si to već čula od mene.
Mi se poznajemo već dugo, dodaješ.
Svaki džep mi je zauzet stvarima
osim jednog sa tvoje strane
namenjen da u njemu grejemo ruke.
Nikada nas nisam sanjao stare
pitam se hoćemo li uspeti.
Znam kako će se sve završiti
ali uveravao sam te koliko znači vraćati se
u dobro poznati zagrljaj, siguran put kući.
Daleko od onih koji koriste floskule za odnose
i od ljubavi prave melodramatični obračun.
Zajednički poduhvati, makar to značilo
spašavanje pčele na zatvorenom prozoru.
Stefan Stanojević (1995) pančevački pesnik koji je u svom gradu vratio učestala čitanja poezije, objavljen u nekoliko relevantnih, štampanih i onlajn antologija, časopisa, portala, zbornika u Srbiji i regionu. Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2020). Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, španski i hebrejski. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44, 45. i 46. izdanja zbornika Rukopisi.
