Jesu li svi zanosi jedan
Nedelja: Evolucija hrabrosti. Uveče kiša, duboko disanje i ogroman tutnjeći svet. Noge su mi ostale kraj Nikodijevog groba, na ulazu sobe broj dva, u ćošku dnevaonice imaginarijuma. Tek smo se okrznuli i rodili nove ruke.
Ponedeljak: Opseda me motiv da se mudrost prenosi poljupcem.
Utorak: Devojka prelazi ulicu sa belim psom. I ti si voleo pse. Da li se tako može nadomestiti ljubav? Tako što ćeš udomiti lutalicu? Kakav je to pseći život? Porcija po porcija šetnje. I ja sam se davala u te šetnje sa vama.
Sreda: Prelep je. Ošišao se. Izgleda tako mirno. Prišla sam i grlili smo se. Telo mi nije reagovalo. Malo smo pričali. Nekako sam bila hladna i srećna, kao da je stari prijatelj, neko koga romantično volim. Sad mi je teško. U nekom trenutku je otišao, nije se javio. Kad sam krenula nije bila težina, samo sam konačno shvatila koliko je on jedna najlepša nemogućnost.
Četvrtak: Celo veče su mi ruke u testu. Mesim hlebove. Zato su mi poruke kratke.
Petak: Založio sam furunu, ispekao pogaču i završavam knjigu koju si mi darivala. Samo ti fališ da ovaj dan bude savršen, da izmislimo sneška.
Subota: Problem topline, pokušaj da se ona manifestuje u želji, i o želji da živi i raste, a ne samo da otiče i bledi, na vatrometini čvorova u pogrešnim rukama. Imam osećaj da smo poznavali iste i promašene ljude. Ontologija erotske fantazije van jezika. Šta misliš o tome? Jezik pokušava uvek nešto da pojasni, razotkrije. Erotično je uvek u vidu slutnje, u onom skrivenom. Tada uvek stojimo pred nekom neartikulisanom gustinom, u vazduhu koja nam nešto šapuće, a mi tek ponešto razumemo. Trenutak kada smo svedoci i ništa više od toga. Nešto kao kolaps sposobnosti govora u Danteovom Raju, tmina kao posledica obuzetosti pred blizinom Boga, kada jedino možemo da se smejemo, kao malo dete koje nikad nije ni znalo da govori.
Probudiće te poštar:
prvo si me fotografisala u kuhinji
dok su preko puta mene sedeli svi oni za kojima čeznem
i sa kojima ni čašu vode nisam podelila
sejači semena
perači sudova
učitelji šaha
dečak koji nije pošao da jurimo svice u Jelašničkoj klisuri
kako sam mašila sobe i trudila se da ne narušim mir vašeg doma
tako su krici iz stopala želeli van
zaboravila sam na objektiv
zaboravila sam šta je želja
dok sam ruku olizanu psom
gurala u bokal vode
jureći sunce decembarskog dana
snevajući da me neko poljubi pred spavanje
Nedelja: Besmrtnost drhtaja
Njeno telo diše pored
topla bedra
kosa rasuta po mojim rukama
svet se oblikuje u sestrinom zagrljaju
Milena za život dovoljna je
ako se ne pojaviš
ako te odnesu mora
ako ne podelimo hleb
spavala sam spavala
na najranjivijem i najhrabrijem uzglavlju sveta
sestra-kamen
sestra-cvet
Tragom prve misli
Prvo pismo
previše peska u zglobovima života
drugo pismo
u raznim magičnim momentima putovanja polako sam se vraćala svome glasu
moj glas moj instrument zvuk koji me pokreće od detinjstva
nešto što sam zaboravila
svet sam po sebi ovde ili tamo nema neku objektivnu vrednost
sem ono što u njega unesem
tvoja je java popravljena verzija sna
koji daje pričine obradom stvarnosti
treće pismo
koliko ovom danu dati vazduha do odlaska u krevet
čitam sadržaj listića antibiotika
štapići sa Himalaja snevaju još neotvoreni
cvetali su u tvojim zglobovim istrčani kilometri
šake olistale vetrom sa vrhova
krčag vode iz bunara
da ti upali sva sažvežđa na obrazima
usred kućne paprati
jurili smo senke na podu
crtali pejzaž
osetljiv kao pregib ispod desnog plućnog krila
napunio si kožu orlovskom toplotom
nužnost jedne iluzije u nama
otvorila sam kapke i krstila te danom za večnost
slika pokislih pašnjaka prepunih ovaca i krava
dok se duga razlivala po nogama i mleko curelo niz vrat
trepavica na kažiprstu kao vest od svevidećeg da smo došli na svet
na sudu raspete ljubavi istine i dobra
srna sam
Mehanizam zaborava
Sve što znam o tebi ovog jutra
otvarajući oči na različitim krajevima Beograda
da si se vratio sa Velebita
još jedan kamen dodirnute svetlosti ćuti kao zalog misli
da smo živeli vazduh smisaonih mogućnosti
jeli i pili zemlju
rasli da uvenemo
puštao si me u svoje odaje
vodio u šume da gazimo trave tvog dečaštva
nevinije od zrikavaca
život u brojnim oblicima
Akira i Tolstoj uvek sa nama
susret dve šapeće toplote
obraćao si im se
u želji da će izlečiti strahove
koje su ti ostavili u nasledstvo
zajapureni otac Agamemnon
i majka Medeja
korov je obgrlio sve tvoje
u korovu si do guše
Odao te magnet Moskve na frižideru
znali smo da je čekaš
a ja sam pustila da ti se vrati
krutih bedara iz kojih je tada štrčao nekakav strah prema materinstvu
već sutra stiže budućnost
a ja je nemam
