Izvini jednom
nisam dozvolila da me čuva
anđeo kom sam isekla krila
ostala je senka,
nema i nenametljiva
neko drugi je video ranu
oporavio i posadio život
imao nadu za nikad obećano
pisao pesme unazad
znao da ne moraju biti istinite
znao da ništa ne mora
znao da se zaustavi u nabrajanju.
prizivam te
da opet dođeš
i vidiš
neodlučna sam
zbunjuju me sitnice
liče mi na mozaik,
nisam pametnija
znam sve sto sam i znala.
Pismo Adamu
slaganje
slovo pa slog,
slogovi i slova su upadali
i naslagali nizali se u složeno
a složeno u napisano.
a pisalo se
i čuvalo dugo,
zatim otrglo i izlilo
a moglo je i da ključa
i da se otima duže
ona voli ljubavna pisma, retko ih šalje
više im se nada.
odjednom ni iz čega
čula je,
ono što kuca ispod rebara
ne ume nežnije
a mora snalažljivije
da bi ostalo neuprljano
makar i od mastila
kojim bi pismo naslovila sa
“zauvek neposlato”
grad ume da diše
ispod oblaka koje su
docrtali drugi,
zapaliti cigaretu na kiši
dok gume automobila klize asfaltom
izdahnutim belim dimom
praviti grad
kiša pada kao da zna šta ti je potrebno da čuješ.
Jelena Bošnjaković
Jelena Bošnjaković, rođena 1996., apsolventkinja na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Povremeno posećuje kulturno umetnička događanja, pohađala radionicu kreativnog pisanja, volontirala na festivalu poezije “Trgni se, poezija”, bila uvrštena u zbornik poezije Fanzin Šrafa.
