Obak za hodača po žici
Imao je dvadeset godina i bio je tempetê
mala smesa isprekidanih pokreta
kada mu se desilo okeansko nebo
dok su se drugi igrali tišinom
mastiljavo crnom
na ramenu posađenom bojom
Imao je dvadeset godina i očekivanje
okrajaka sna i smrznute krvi
što krcka mu u šakama
Znao je zagađena istina curi
ostavljajući prazninu
Hodač okreće strane ka svitanju
Imao je dvadeset godina dok je čekao
veliki drhtaj da dopleše kroz promaju
raznovrsne uhvaćenosti što sapliću i žuljaju
Dirnut tada zvukom nemira
mehanikom reči nasukanih na žici
gajio je metak između očiju
Imao je dvadeset godina i znao je
ljudi vole da vide malo padanja
Praznična
Sahranite me na Mirogoju
gde modri mravi idu u nebo
djeca Kozare još se igraju lutkama
U tom bajnom svetu zagrljaju ćerke Maksimira
obitavaju nova pozorišta svetla
neki mali ples oslobođen od konopaca
naša mala plemena obitelji susreti
Međutim mene su lagali
da se u arkadama krije grofica umetnost
Kažu jedan kobni crni oblak
neće otvoriti naprslinu
za prijatelje koji plove ka nebu
za tela koja proždiru stvarnost ne prestaju
Treba jesti danima satima
utiske sećanja razočaranog
U životu bio sam travka park plavi tramvaj
delić cvetnog trga posvećen dobrim komunistima
naše malo pleme obitelj susret
bedni pokušaj čovečnosti
Danas nisam krenuo sa Železniške postaje
sahranite me na Mirogoju
da bude makar nešto
razmišljam Zagreb je ipak lep grad
Palindromska ili ponešto o skrivenoj simetriji
Imao je dvadeset godina i dušu koja je krvarila
hladne prste u mekoj teksturi njegovog uma
tuđu pesnicu zavučenu duboko u ždrelo
Odrastao bez očiju koje su ostale
na blistavom sečivu njihove kame
Imao je dvadeset godina i sunovrat
koji je započeo svedočanstvom o padu
rasterivanjem ružičastih malih aveti
u nepostojanje
Njegov mrak je bio različit
dovoljan da dešifruje tišinu izvan glave
Imao je dvadeset godina
kada ga je mučila hladnoća druge vrste
Napolju noć je bila prazna
U ovom kutku sveta počela je smena generacija čitulja na ulaznim vratima
Imao je dvadeset godina dok je molio
METAK METAK
Čitulje su en face ne vidi se rupa
Čitulje su crno-bele ne vidi se krv
Ana Sekulić rođena je 1994. godine u Novom Sadu. Osnovne studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je na master studijama komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Piše i povremeno objavljuje eseje i poeziju. Prevodi poljsku književnost, a slobodno vreme ispunjava amaterskom fotografijom. Živi i radi na relaciji Novi Sad – Ljubljana.
