Helije je naš bog
Prži sunca ispod ljuski.
Požarom od naših zametaka
začas priredi veličanstven obrok
pun gvožđa i belančevina.
Cure ti niz bradu.
Tvoje božanstvo sunca
na kašičicu uliva organsku
hemiju mora u crnu
duplju budućnosti.
Most zaliva
u San Francisku,
uzor za dovoljnu
količinu junačkog
gvožđa u organizmu,
i dalje je samo odlomljeno parče
nečijeg nedovršenog rebra.
Da bi jednom postala kost pa let,
krila traže toplinu tela,
ne sunca.
Idealni čitalac
Preko puta izložbe
narodne nošnje
na plakatu kinoteke je film
„U meni teče
magična supstanca.“
Za uglom, u ulici Kralja
Petra, čovek sa bradom
govori u slušalicu:
„U kontaktu smo.
Intenzivnom.“
I kako onda da ne bacim olovku,
da se kotrlja pločnikom,
po snegovima,
kostima mamuta
i kvantnim česticama
narednih života,
sve dok kao pas topla ne sklizne
istom tom muškarcu pod noge.
Nije ni čudo da poslednji
jezik koji sam zavolela
tako puca od širine i sile
da mu je svakog trenutka potrebna
nežnost bezbroj
napupelih deminutiva.
U mikrofonu Nedođija
Sada si Elvis.
Po bolu i nedostajanju
posipaš briljantin Zevsa.
Vole tvoje kretanje kukova.
Ubedljiv si. Tvoja žena
nosi krokodilske čizme.
Pobeći ćete kabrioletom
u zalazak boje grejpfruta.
Nisi zaboravio
da tipskim situacijama
dospeš šaku mistike:
čak i u tvom
SMS-u u četiri ujutro
spava talog
nedokučive tame.
Ipak, žudiš za danima
kada je još nezalizana
kosa munjama
zaklanjala svet.
Uvlačile su se lude
resice ukusa u pesmu.
Klizile kao pastrmke
iz šaka bogova
i svake noći palile kvart.
U mislima topiš vreme
na disku koji i dalje svi slušamo:
kada se zver tek primicala,
sa našim glavama već u njoj.
Lebdela nad nama
još neoblikovana, nepoznata,
cela.
Spremali smo vedra
za vodu. Mazali prste
da ublažimo žuljeve.
Ooo-ruk hiljada
mladih grla
orio se kroz cvetove.
Samo da izvučemo parče večnosti
iz zverinjeg stomaka
na dnevne trpeze.
Ali užad bi pucala.
Raspršili bismo se u vrelom ulju
njenog metabolizma.
Tada se nisi pretvarao
da si je iseckao
na opšte situacije,
gde nijedna suvišna vlat
krzna ne viri iz paketa
mesa u zamrzivaču,
sačuvanog za Božić u dvoje.
Draguljar i bibliotekar
u tebi plesali su
s lavicama.
U bizarnim igrama
primicao si se tronovima
na sve četiri.
Obarao ih u ključala jezera
gde žive bića u suknjama
čije su šake nežne poput krinova
a prohtevi kao u pirana.
Za oba ta svojstva
Žudeo si podjednako.
*
Sada se njišeš,
nepojmljivo moćan,
na ivici pozornice.
Kao štapić sladoleda,
lako možeš izvući
sledeći susret
iz pučine
bahantkinja pod sobom.
Ali ti zatvaraš oči,
priželjkujući vreme
kada je svako mreškanje
na licu žene,
kao i svaki tvoj stih,
bilo cepanje košulje,
bacanje sa trajekta
usred ogromne noći.[1]
[1] Aluzija na stih iz pesme benda Arctic Monkeys “The Jeweller’s Hands”. (“Watching his exit was like falling off a ferry in the night”).
Njegova pesma krivi spajalice na studentskim papirima
Njegova pesma krivi spajalice na njenim sudentskim papirima u rancu. Od njih pravi zverinjak: geparda, iguanu, polarnog medveda. Pokazuje koliko je usplahirenih vektorskih sila oko svega što se od nas očekuje da želimo. Kartoni konferencijskih sala se rasklapaju. Postaju kavez risa, akvarijum aksolotla. Prodavac ume da ti kaže naziv svake ploče. Da ti šapne kako ćeš i uživo, pred usnama i prstima i mahnitom kosom, doživeti zvuke koji dopiru iz ove prodavnice. Ovaj žudnik muzičkih albuma koji ka tebi pruža plameni dlan već ume da nastupa. Pevač se vratio u svoju omiljenu prodavnicu diskova da zapali tebe, još dražesno neusmerenu. On sada ume da uperi oči kao lasersku reku kada ga žudnja publike zatrese. Želja za njim je vetar koji je oborio saksije na sajmu rukotvorina u Mančesteru. Ta žudnja je telefonska govornica sa crnom slušalicom. Crna slušalica zasuta je laticama. Novopečena stanarka ovog grada hita jureći njen rep u samoposlugu, rep koji je istovremeno lastin repak i zmija uroboros. Zmija koja grize sebe i hoće da bude pojedena cela, a premeće u ovoj starudarnici knjige, i tamne zvukove, omote LP-jeva, grafike vilenjaka, prstenje, akvarele Kalkute. Na jednoj od grafika su devojčice nalik Sari Kej. Pod kapicama halapljivo skaču po krovovima sveta. Studentkinja vadi diskove iz omota kao semenje iz kesica. Živi istovremeno istoriju više kontinenata i naroda. Svakog jutra pliva leđno u novom okeanu. Granični prelazi njene države savijaju se po obodima, postaju origami, pretvaraju se u pokretnog kopitara savane. Nema zastava. Ostaje samo zemlja čudesa u rupi od pištolja njegove pesme. Kroz nju još ponekad kaplje prvo more.
Jelena Žugić
