Ne samo da su ona i muž istovremeno počeli da rade u našoj ustanovi, nego je on, uprkos svom visokom rangu, imao iritantan običaj da tu ženu što je provocirala izgledom doprati do vrata njene kancelarije, noseći preko ruku nešto od njenih stvari. Prvog dana, pri pogledu na ovo očigledno zajedništvo, šefica je odskočila sa svog mesta kao fliper-kuglica u jedinom fliper-aparatu koji je njeno rodno mesto videlo, kao feder iz pohabanog sedišta tristaća što joj je iscepao haljinu one godine kad se posvađala sa prvim momkom… Poznavala ih je – ali odvojeno: njega kao uglednog, perspektivnog profesionalca i porodičnog čoveka (oženjenog jednom finom, mirišljavom damom, odmerenog ponašanja, samo-uniformisanom u dosadne, bezlične ženske komplete sa obaveznom ešarpom oko vrata – takav se stil mešao s kategorijama kao što su plemenitost ili moral); nju – kao slobodnu i nezaustavljivu u hodu ili govoru, zbog čega su za njom praskale priče osvetljavajući čemer-duše osoblja kao kometin rep. Jedna od njih – da je žena provela neko vreme u zatvoru zbog pronevere državnog novca – mogla je biti i lažna, možda samo kao posledica njene robijaški kratko ošišane kose. Činjenica da je ona zamenila finu damu sa ešarpom i da sad ponosno nosi Vukanovo prezime, obeshrabrila je šeficu u njenim dojučerašnjim ubeđenjima po kojima svako dobija po zasluzi. Siktala je nekoliko dana o tome da je za sve krivo bombardovanje – ošišana i Vukan ne bi se ni sreli da igrom ratnih slučajnosti nisu bili premešteni u istu zgradu koja je tih sedamdesetak dana služila kao privremeno utočište (eto, svaka šuša…). Zgrada u kojoj je Vukan službovao prva je pala u besnom naletanju stršljenova koji sebe nazivaju spasiocima. Seća se šefica toga dobro – bomba je oštetila i metalnu kasu iz koje su se razleteli papiri i novac; sve se to moralo skupiti pre nego što je oglašen kraj vazdušne opasnosti… Dok je neko izlagao svoju kožu, nekom je, gle gle, to ratno stanje poslužilo da uzdrma temelje solidnog građanskog braka i otvori jednom čoveku na svom mestu vrata koja vode u neke nove perspektive. Kakve?
Vučica (nismo joj znali ime, pa smo joj kumovali onako kako se i ranije kumovalo ženama, brisanjem svih ličnih obeležja i nazivanjem ih muževljevim imenom) počela je tako svakodnevno da unosi u pisarnicu svoje pretesne farmerice i cipele sa najvišim štiklama čiju su lupnjavu hodnici ustanove ikad oslušnuli. Saznali smo da je uslov Vukanovog dolaska bio da mu zaposle i ženu – oni odozgo učinili su to ne podozrevajući nesporazume ili otpor, svesni da nemaju takvog profesionalca u svojim redovima. Čovek skoro bez mrlje. Eh, ali da li zaista može bez…
Šta je potrebno da se skoro do kože ošiša jedna ženska glava, osim trimera za bradu i šišanje? Kupatilo, ogledalo, ruka koja ne drhti, upaljena sijalica i mnogo petlje. Ili se to naziva ludošću? Neki su uskoro osetili oštrinu trimer-jezika ove žene, mada se to svodilo na imperativ koji zapravo niko nije bio spreman da sprovodi u praksi – „govori ono što misliš“. Ostale su govorile više, grickale čokoladice iz šuškavih folija, zvale muževe ili decu, neprestano razmenjivale priče o događajima od prethodnog dana do najsitnijih detalja, trčkale u toalet, popravljale šminku, izlazile u kupovine u radno vreme, žalile se na svoju nesrećnu sudbinu, besparicu, kilograme (između dva zalogaja), sve tipične klimaks-boljke čak i pre ili mnogo posle kriznih godina, prozivale komšije i rodbinu, ponavljajući sve to istim rečima i intonacijom iz dana u dan, kao što se na isti način puši cigareta ili vodi ljubav posle prvih godina braka.
Jedan je kurir začuđeno objašnjavao kako je onomad, kad je Vukanu nosio neki dokument na potpis, zatekao njihov stan u savršenom redu. Vrata mu je otvorila devojka – očigledno ćerka – lepo vaspitana i odmerena, koja je uz to imala kosu pristojne dužine. Razočarenje što uz Vučicinu ošišanu glavu ne ide i neki brlog u kome se Vukan davi (kao u paklu – logičnoj posledici svojih bračnih eksperimentisanja), prostrlo se celim prizemljem kao težak miris.
Prošlo je nekoliko godina od tad. Srela sam je nedavno preko puta Opštine, šetala je psa. Bila mi je okrenuta leđima, ali nepogrešivo sam je prepoznala, po kosi. Po neimanju kose. Smršala je. Već neko vreme ne radi kod nas, njen ugovor na određeno vreme istekao je još pre nego što je Vukan… Da, ubio se, prosvirao je sebi glavu pištoljem, kada je već bilo jasno da hemoterapije ništa nisu pomogle i da se metastaze šire rapidnom brzinom. Izgleda tako čudno reći za nekog danas da se ubio iz pištolja, to zvuči kao da je u pitanju junak romana, a ipak je istina. Kolektiv je bio jednodušan u žalosti – takav čovek, bez mrlje.
Krhotine priča o njoj nemoguće je izvući ispod ruševina nekolicine gradova. Navodno je rođena u Skoplju, one godine kad je grad pogodio katastrofalan zemljotres. Bežeći od ruševina, njeni su tražili utočište seleći se svakih nekoliko godina. Kad ti kolevku zaljulja zemljotres, uzalud je bežanje; pronaći svog čoveka pod bombama znači samo privremeni predah. Na kraju on sručuje malu bombu u centar gde čuva ostatke svesti ili zalihe straha.
Koja je tajna nemanja kose, koja je priča iza njenog oštrog jezika i netipičnog ponašanja što skreće pažnju i odbija? Pričali su da je samo jednom, uz malo promuklog, pušačkog smeha, govorila o tome kako je ćerka, kao dete, htela da čuje zašto se ona tako šiša. Ispričala joj je priču o Zloj Frizerki. To je ona vila koja je uvređena kad joj se, dok se zemlja trese, izvuče siguran plen iz kolevke, i onda se celog veka sveti. Kad oboliš, ona ti se, pretvorena u obojenu tečnost, uliva u vene. Koliko te oporavlja, toliko te truje. Od nje ti opada kosa, i plačeš. Plačeš za svojom kosom, za svojim zdravljem, za svojom srušenom kućom negde daleko koju nisi ni upoznala, za svim onim što ti oduzimaju. Trimer je lek protiv plakanja, osveta; to je 1 : 0 u rvanju sa silom koja voli plakanje.
Videla sam je takvu, izmršavalu i malo klecavog hoda. Pas je gotovo vuče ulicom. Ali hoda. Njuškaju zajedno, traže tragove Zle Frizerke, smeraju da joj otkriju jazbinu u kojoj se skriva smišljajući nove trusove i još neki podao način da pod zemlju odvuče najbolje ljude, bez mrlje. Šta je potrebno da se hoda posle svega, da se hrli u susret rušenju, propadanju, evidentnom odsustvu svakog smisla, neizlečivoj krhkosti i prolaznosti svega vrednog? Dve (makar i klecave) noge, možda neki prijatelj (recimo pas), nešto malo volje za životom, i petlja.
