Stanovali su u kući na kraju grada u koju ih je primio Tinov rođak, u trenutku kada više nisu imali kud. Lenin otac je iznenada promenio odluku da će im davati polovinu novca potrebnog za iznajmljivanje stana, a onda je, verovatno, Tinov otac pomislio da on nije gori, tako da su slagali uglas i, naravno, preživeli. Tinov rođak je živeo sam i, čuvši šta se desilo, ponudio im je da pređu kod njega na neodređeno vreme. Kuća je imala debele zidove i visoke plafone, i bila je u prilično dobrom stanju, ali pošto su se preselili u poznu jesen, najveći problem im je bio kako zagrejati prostorije. Navikli na život u stanovima sa parnim grejanjem, teško su se privikavali na peć koju su ložili ugljem i koja je zahtevala posvećenost i napor.
Dobili su sobičak u levom krilu kuće u kojoj je Tin i odrastao, pre nego što se porodica podelila, započevši zasebne živote. U toj je kući Tinova tetka bila domaćica i na svakom koraku bi ga neki predmet, poput izrezbarene škrinje ili zidne lampe, podsetio na vreme detinjstva. Tetka je bila junakinja tog perioda života, raskošna žena sa čijeg širokog lica gotovo da nije silazio osmeh. Sada je bila ponovo udata, a staru kuću je prepustila sinu, nadajući se da će je jednom ispuniti decom. Tinov brat je i punio, ali lepim ženama koje su se često smenjivale.
Lena je znala da je soba u kojoj su sada spavali bila odaja u koju je Tinov brat davno doveo svoju mladu ženu sa severa sveta. Beatrisa je bila najlepša žena koju je mlađani Tin do tada video. Beloputa i senzualna, ali plemenite, neizazovne lepote, došla je skoro stidljivo i raspakovala svoje kofere pune najfinijih ženskih čudesa. Od tada je kuća drugačije mirisala. Tin se sećao da mu je odjednom sluh bio izoštreniji i da je, vođen detinjom opčinjenošću, pažljivije osluškivao novi život njihove stare kuće. Njegov nelepi brat uskoro se, na zaprepašćenje porodice, oženio i tako je kuća dobila dva opijena studenta književnosti koji su se danonoćno ljubili.
– Blago tebi, tvoje detinjstvo je bilo okruženo poljupcima – rekla je Lena posmatrajući uljane pejzaže na zidovima.
– E, da je bilo tako – odgovorio je melanholično Tin, sav garav od ugljene prašine.
Beatrisu nisu prihvatili. Nisu razumeli ovaj ishitreni studentski brak, jer mlada nije bila čak ni blagoslovena. Zapravo su bili smrtno ljubomorni i u kući je niko nije voleo osim dece. A deca su bila očarana. Sedela bi na pragu ili na zidu bašte i gledala kako se sprema za fakultet, ili odlazak na igranku. Oblačila bi suknje sa žiponima i zlatne baletanke i Tin je mislio kako je Brižitka tek bleda kopija njihove kućne ikone šezdesetih.
Posebno je bila ogorčena Tinova mati. Oštra partijska poslenica, večito namrgođena, nije mogla da podnese ovo zalutalo biće iz nekog drugog filma, što im se ušunjalo u kuću da im pokvari decu misleći da je pajalica za prašinu predmet na koji se može, za vreme vedrih noći, meko spustiti Peri Komova zvezda padalica. A Beti bi do iznemoglosti puštala Koma, Enku, Čekera i igrala, igrala u slavu oca tvista, a i slaveći leto kao da joj je svaki dan bio rođendan.
– Pa ti si se zaljubio u Beatrisu.
– Ako baš cepidlačiš, ona jeste bila moja prva fascinacija, žena miris, treptaj i zvuk, i nisam se pitao šta ju je dovelo kod nas da je to moje čuđenje ne probudi i nekuda ne odvede. Beti se ponašala kao mesečar. Noću sam je gledao kako igra po bašti, na opštu zbunjenost ukućana. Bila je u lanenoj spavaćici, kose boje meda spuštene niz leđa i plašio sam se da zaspim da mi se kroz tanku opnu sna ne iskrade. Trajalo je to skoro do kraja njihovih studija, a onda su prestali da se ljube, pa počeli da se svađaju i na kraju zaćutali kada se moj perverzni brat zaljubio u trudnu ženu najboljeg prijatelja. Beti je prestala da igra i odlazi na igranke. Viđao sam je na prozoru kako svojim plavim očima posmatra baštu kao da žali što ne može da je ponese sa sobom.
– Znala sam da će ga ostaviti kad diplomira – rekla je Tinova majka, tako izvrćući istinu da joj se videla postava.
Kad se nova ljubav Tinovog brata porodila, njegov zanos je iščezao i ponovo je bio slobodan.
– To je moja uspomena na Beti, nežna i pomalo izbledela, ali u svakoj bašti pod snegom mogu da vidim kako se u kratkoj bundici i krznenoj kapi „slika“ ostavljajući trag svog tela u belini, da je bar do proleća ne zaboravimo.
***
Grubor je bio psihoanalitičar praktičar. Posle književnosti završio je bez ikakvog napora još jedan fakultet i sada mu je velika kuća služila i kao ordinacija, mesto gde su mu dolazili pacijenti. Sa muškarcima nije radio, a žene preko tridesete nije uzimao za ozbiljno. Njega su interesovali problemi mladih i lepih žena i samo su ga oni nadahnjivali.
Lena se nikada nije osećala opušteno u njegovom društvu. Još dok se zabavljala sa Tinom, znao je da je dodirne na neobičan, previše intiman način, a jednom joj je, dok su se igrali neke detinje igre u mraku, prešao rukom preko grudi. Bilo joj je vrlo mučno, ali ništa nije rekla. Znala je da je ženskaroš i odlučila je da ne unosi nemir u njihove odnose. Ako baš mora da se grebe za dodire, neka mu bude. Uvek je bio u aktivnoj vezi sa nekom ženom, ali pacijentkinjama nije opraštao. Bilo je to vreme Džanovljevog Primalnog krika kao nove teorije u psihijatriji i kuća je tako postala ispunjena ženama kao u kakvoj komuni, a Grubor se polako pretvarao u gurua, onog koji leči, podučava i zavodi. Kada je pokušavala nekome da ga opiše, Lena je Grubora videla kao Vudija Alena kome je nekim čudom amputiran šarm. Pa čime je onda držao te žene na udici? E, to je već bila njegova tajna.
U to vreme je živeo sa jednom studentkinjom medicine koja je bila vrlo ljubomorna i trudila se da drži pod kontrolom sve što je bilo u njenoj moći. I tako, trošeći se na svoje erotske potrebe i fiksacije, Grubor je ponovo doplovio do Lene. Ona je u nezagrejanom kupatilu zaboravila svoj intimni veš, a on joj ga je doneo, koreći je zbog rasejanosti. Držao ga je u ruci i igrao se njim. Leni se smučilo. Pa, zar su zaista, pored toliko prostora na obe porodične strane, morali baš da dođu kod ovog pervertiranog čovečuljka i da učestvuju u njegovim psihološkim opitima? Ako je on upravo obnavljao lekcije o incestu, sa njom kroz njih neće zajedno proći, bila je prećutno jasna u svom gardu Lena.
Gruboru se ovo nimalo nije dopalo. Šta ona zanoveta, kada nema žene koja mu je odolela? Prvo je pokazao porodici kako onako nikakav može da preotme devojku najzgodnijem muškarcu iz Subotice, a onda su se ređale zanosne koleginice, pa studentkinje, pa prijateljice, pa pacijentkinje. Samo ona ne misli da je neodoljiv. Mora da joj nije nagazio pravu akupresurnu tačku? Jer, nema te žene koju dobro odabranom tehnikom ne možeš maznuti, nema!
Tetka je dolazila preko vikenda da im napravi sarmice od zelja, ili vanilice i videlo se da ne razume situaciju u kući, ali i da nema više živaca da ulazi u otvorene konflikte. Prepustila mu je kuću, a samim tim se pomirila da u njoj živi onako kako je sam odabrao. Ona više nije imala prava, a ni volje da se meša. Ponekad bi na Lenina pitanja počinjala da priča o Beatrisi, koju joj je vreme učinilo bližom nego što joj se jednom činilo. Posle ovog ženskog garnizona, Beatrisin lik je nestvarno treperio u samom jezgru njenog sećanja.
Sluteći da je trenutak odlaska veoma blizu, Lena je prihvatila da primi nešto što će je podsećati na ženu koja je imala redak dar da ozari.
– Sve sam pregledala i po kući i po tavanu, ali mi se najviše sviđa lampa od fajansa, ona ukrašena zlatnim ornamentima i pričvršćena na zid dnevne sobe, koju mogu da vidim iz naše sobe dok učim. Nju bih zaista najviše volela.
U međuvremenu im je Grubor, kao kakav namrgođeni iznajmljivač stanova, saopštio da za dve nedelje treba da napuste njegovu kuću. U žurbi oko pakovanja i traženja stana usred zime, Lena nije stigla da mu kaže da joj je njegova majka poklonila plavu lampu. Bila je zapravo zaokupljena brigom kako da je onako lomljivu prenese u neki novi prostor. I dok je pokušavala da je pažljivo skine, nečujno joj je prišao Grubor.
– Šta to radiš? Kradeš antikne predmete iz kuće? Ti jesi ljupka, ali stvarno si nisko pala.
– O čemu ti to, čoveče? Pa tetka mi je poklonila lampu od srca.
– Ha, neće biti. Može ona da poklanja iz svoje kuće šta joj je volja, ali iz moje ne može ama baš ništa.
Lena se osećala kao da ju je neko udario pesnicom u stomak. Odavno neki predmet nije toliko poželela, a da ni sama nije znala zašto. U isto vreme niko je do tada nije tako ponizio. Ma može ona još dva života da prođe bez ove lampe. Samo ga je prazno pogledala i udaljila se iz sobe. Tih noći je pokušavala da dokuči šta ju je tako opčinilo u vezi sa porcelanskom svetiljkom koja joj je prvo galantno poklonjena, a onda siledžijski uskraćena. Možda je pod ovom lampom Beatrisa grozničavih očiju po treći put čitala Portret jedne ledi i možda su tada obrisi jednog lepotom oblikovanog predmeta i jedinstvene žene izgubili jasne konture?
***
Gruboru je oprostila, jer joj se kasnije činilo značajnijim to što ih je primio kada niko nije hteo, nego što se zbog jasne frustracije tako naglo predomislio. Kada je na proleće otišla do njega da pokupi neke sitnice, koje je prilikom selidbe zaboravila, zbunjeno je gledala u prazan zid koji je izgledao nag bez stare lampe.
–Šta si uradio sa mojom lampom? – šeretski je upitala.
Grubor je počeo da se smeje.
– Izgleda da je ipak trebalo da dozvolim da je poneseš. Potukao sam se sa pohisterisalom Tijanom, ona ju je raspamećeno dokačila i lampa se razbila u hiljade komada. Nikada nisam video svetlucaviju srču.
Činjenica što je u tom trenutku, negde u Njujorku na Džanovljevom kauču, Džon Lenon prolazio kroz svoje primalne bolove, spuštajući se na samo dno sopstvenog unutrašnjeg bunara, činila ju je manje samom i spremnom na nove rizike tumačenja senki sa zidova.
Rođena je u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Knjige poezije TROMB (1994) i POSTAVA (1999), knjige pripovedaka HOTEL FILOSOF (2003) i SAID KRALJ SUNCOBRANA (2009) i knjige poezije za mlade ČAROBNJAK (1999), KUTIJICA ZA SVICA (2010), DAN OD LETA (2014), MALE LJUBAVNE PESME (2017) , TAJANSTVENO PUTOVANJE (2020). Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Nedavno je dobila nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni 2020, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade.
Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.
