Ptice koje glume da su mrtve, ne mogu biti vrapci, kolibri i senice, nego masivne, trapave ptice prijatnog osmeha. Psi saučesnici su jednako nespretni, ali mršavi, s pozamašnim, mekanim šapama. Oni ih neće odati. Čobani koji su gađali ptice ne umeju da se smeju. Ipak su, nekako, svi zadovoljni. Priča nadalje ostaje nejasna. Tek srce udara kao minijaturni doboš.
(Uputstvo za san, Postavka)
* * *
Anđeli hrapavim jezicima ližu njene i moje obraze. Udaje se za jednog. Obavestili su me u poslednjem trenutku. Nisam stigla da se obučem prigodno za svadbu pa na slavlje idem u pantalonama koje nosim po kući.
Mladoženju otima krilato božansko biće preobučeno u pretećeg poslovnog čoveka. Ona redovno kupuje novine, predano ih čita da bi saznala nešto više o biznismenu sumnjivih namera i morala. Uopšte ne liči na sebe, čak je samoj sebi sušta suprotnost.
Iz prikrajka je nepoverljivo fotografišem starinskim fotoaparatom marke „Zenit“. Film sadrži sledeće kadrove: Liže kažiprst. Jedva ga dotiče jezikom. Okreće novu stranu (zamućeno). Pomno je zagledana u reklamu „Zlatare Majdanpek“. Niko od zaposlenih u Zlatari, a većina su žene, ne sme da nosi zlatni nakit u radno vreme. Stekli su naviku da ga ne kupuju niti nose, pa čak ni burme.
„Pakao ima svoje lepote“, kaže, „a raj ću ti opisati onako kako sam ga videla.“
* * *
Nikada ranije nisam bila u staračkom domu. Ovaj je veseo, pun svetlosti. Njeni zraci kroz otvorene prozore delikatno dodiruju čiste čaršave, zavese i stolnjake. Po definiciji, starci i starice su ljudi koji imaju mnogo godina. Neke definicije su poetične, ova to nije. Za trpezarijskim stolom, slavljenički su obučeni i mladalački uzbuđeni. Blagi likovi su mi poznati, ali ne mogu da im se setim imena niti da li sam ih ikada u prošlosti srela.
Posle ručka, kroz prostrani hol izlazimo na plažu. Mažemo se kremom za sunčanje, stavljamo pletene šešire na glave, prostiremo peškire i širimo suncobrane. Posmatram ih kako pakuju svoje blago. Lista primalaca je dugačka. Red poštara čeka u hladu borova. Svoja dobra odlažu u kutije upakovane u ukrasne papire. Zanesem se nečijim bogatstvom, temeljno ga posmatram i pitam se kome li će pripasti. Čim ga ispustim iz ruku, ubrzo ga zaboravim.
Naborana lica mi se prijatno osmehuju. Zabavljamo se u sitnom pesku kao deca. Gradimo kulu, pa je razrušimo do temelja. Izgradnju i rušenje ponavljamo bezbroj puta, sve do zalaska sunca.
* * *
Na terasi stana na devetom spratu pozira proleće. Zidovi ga uokviruju kao ram slike. Tu je i mačka; s tapaciranog postolja posmatra vrhove krošnji, proviruje i njuši.
Sedimo u baštenskim stolicama, pijemo jaku domaću kafu u iščekivanju teške bolesti. Vrapci bezbrižno uleću u žbunje u saksijama.
Neće se svi razboleti. Ta najava mnogima od nas nameće novo uzbuđenje. Glasovi dopiru iz beskrajnih daljina i postaju zvuci čitavih orkestara koji ispunjavaju stanove izdubljene u betonskim kulama.
Ipak, svako veče, nervozno šetam po sobi ili stojim pred prozorom uporno gledajući u mrak. „Kao da neka boljka oduvek tinja u nama, gospođice Marpl, a mi je ne prepoznajemo.“
Dragana Mokan
Iz romana 33 sna, Partizanska knjiga, 2021.
Dragana Mokan rođena je 1981. u Zrenjaninu. Živi i radi u Beogradu. Autorka je zbirke poezije Kako mi je prošlo vreme, zbirke priča Pustite im laganu muziku i romana 33 sna. Dobitnica je brojnih nagrada za poeziju i prozu.
