Ptice koje glume da su mrtve, ne mogu biti vrapci, kolibri i senice, nego masivne, trapave ptice prijatnog osmeha. Psi saučesnici su jednako nespretni, ali mršavi, s pozamašnim, mekanim šapama. Oni ih neće odati. Čobani koji su gađali ptice ne umeju da se smeju. Ipak su, nekako, svi zadovoljni. Priča nadalje ostaje nejasna. Tek srce udara kao minijaturni doboš.
Filip i Marika sedeli su u omiljenom restoranu blizu zgrade u kojoj su živeli. U braku su oko tri godine i nemaju dece, a Petar i Darija, koji su im se pridružili na večeri, već su dvanaest godina u braku i imaju dvoje dece, Čestera i Čedu.
Ormar
Inka je ove četiri godine provela u nomadskim pohodima ka novcu i iskustvu. Putovala je kombijima do malih aerodroma u Temišvaru i Budimpešti, a Transmandžurijskom železnicom do Pekinga. Gubila je pamet u hongkonškom metrou i pandžapskim autobusima. Vozila se low cost linijama s istoka na zapad, a Stubnicom, brodom-skvotom, sa zapada na sever. Na severu se nije dugo zadržala, tek da čuje led i ohladi glavu u miru i poretku. Odande se vratila trajektom, u finoj kabini sa krevetom, kupatilom i okruglim prozorom koji je gledao na čelično more. Put je trajao dvadeset sati i često je izlazila na palubu da bude bliže talasima. Udobnost frustrira, a Inki je potreban nežan prelaz ka favelama Južne Amerike.
Svi znaju da se komšija Jovan pravi da čuje, a gluv je k’o top. Od kako je ostao bez sluha, nakon eksplozije u fabrici, bivši geometar je postao namćor. Prestao je da se javlja na ulici. Kad bi mu neko iz komšiluka poželeo dobro jutro okrenuo bi glavu ili bi podigao nos visoko, kao da želi da izbegne neki neprijatni miris. Uglavnom je sedeo u svojoj bašti koja je gledala na ulicu, osim kad bi vozio bicikl. Čim bi se isplilo proleće, svake zore bi sedao na staru krntiju i kretao u vožnju poput petla. Prevaljivao bi ozbiljne rute. Do Perleza i do Čente. Suvi penzioner, velikog nosa i sitnih očiju koje su se jedva nazirale od oblaka mekih insekata koji su ga uporno pratili i oko njegove glave činili oreol. To društvo bubica Joca je još više zavoleo kada je prestao da čuje. Njihova telašca bi mu ovlaš dodirivala čelo, golicala ušne školjke, a nekad i zaranjala u minijaturne bare očiju. U sećanju mu je najduže ostao zvuk njihovog nasumičnog leta, tiho zujanje ili krhki šum. Bio je jasan, ali je i on vremenom počeo da bledi i nekada bi s mukom pokušavao da dočara sebi melodiju igre svojih vernih pratilaca.