Da li sam čovek ili stablo?
Da nisam možda tinja ili neko močvarno tle?
Ko sam, šta sam, pitao sam se stalno, ja, Najdan, gorštak, prvi zapitkivač ove šume. Naprosto: gola krošnja koja je rasla iz mojih leđa nametala mi je to pitanje.
Nisam rastao, ne. Ja sam se granao. Ka plavetnilu i još više.
Granu po granu.
Naposletku, prostorija ovog napuštenog, majušnog i zaboravljenog zamka nije imala krov, krov se odavno urušio, imala je samo zidine kao štit, kao bunker. Prvi bedem – hrastova stabla, drugi bedem – kamen, treći bedem –životinje, četvrti bedem – sva moja nadanja, a u sredini – ja, Najdan, tek tačkica. I nebo – nebo kao tavanica, plafon.
Vrlo prosto.
Plafon je često menjao boju: časkom duga, časkom jato, časkom siv.
Plafon je često menjao boju: čas sneg, čas pamuk, čas pljusak.
Katkad bih osetio miris baruta, a tamo negde u daljini pojavile bi se iskrice vatrometa u svim mogućim bojama. Znao bih tada: Nova je godina. Stoga, tamo dole, ako se proviri kroz prozorska okna, meštani sede nedaleko od ognjišta, ispijaju čaj sa rumom dok gore mirišljave sveće, a skromni pokloni omotani ukrasnim papirom i trakama čekaju strpljivo pod jelkama prepunim svetlucavih ukrasa.
Plafon je često menjao boju, ali bilo je noći kada sam prestajao da budem Najdan, a otpočinjao da budem Najnoć. Tada je vladao potpuni mrak, nigde boja na vidiku, ni munja, ni mrlja, ni meseca, ni aviona, ničeg.
Samo jedno beskrajno Ništa.
To su trenuci kada bih se pitao da li uopšte postojim. Ja, Najnoć. Opipavao bih se kao da sam sam rub posteljine, a ne čovek, kao da sam rub haljine, a ne drvo.
Te noćne zastršujuće halucinacije rosna zora bi oterala kao mušice.
Dugo nisam znao u mladosti da li pripadam toplom domu ili šumi.
Kolebao sam se da li mi je mesto uz baka Anetu i topli sutlijaš kraj peći ili mi je mesto u dubokoj šumi uz nekakav stari hrast, u divljini, kao sad.
Nisam znao da li treba da se privikavam na drvenu izraslinu na leđima ili na ljudske poglede kojima sam bio izložen.
Dugo nisam znao, ja, Najdan, ali ostali, svi ostali koji nisu Najdan znali su vrlo dobro:
„Ti si gorštak, Tobo.“ Govorili su. „Gubi se iz varoši.“
I ja sam se gubio, u svakom smislu.
I tamo i ovamo.
Svuda sam bio, sem pri sebi.
Jednostavno je tako.
(odlomak)
Stefan Mitić Tićmi, Kaput od mahovine, IK Laguna, 2020
