Ovo je ne znam koje jutro po redu, već sam se navikla na sve prizore koje vidim kad otvorim oči, i suviše mi je dosadno. Imam utisak da sam tu predugo, i taj utisak mi se pruža od kukova do kolena, baš intenzivno, a onda od kolena do stopala manje intenzivno. Spavala sam na kraju čitavu noć s nogama uspravljenim uza zid, u njima do jutra nije ostala ni kap krvi. Boldvin je mrtav! Mislila sam da će mi ih amputirati, nisam osećala jedan jedini milimetar svojih nogu, nisam smela da pozovem ni sestru, ni doktora, da sam ih pozvala, odmah bi mi ih fiknuli, bez razmišljanja. Čim sam to pomislila, Boldvin se javio, niotkuda, našao je put i kroz tu obamrlost, našao je način da boli. Bio je to fantomski bol, bol u nekom delu
tela koji ni ne postoji, koji sam izgubila. Kada ljudi kažu „izgubio je prst“, recimo prst, pošto se prst verovatno najlakše da izgubiti, zamislim nekakvog mučenog majstora koji pretura po raznim kutijicama s alatom, šrafovima, maticama, tražeći taj prst koji je zagubio. Palo mi je na pamet da smislim koji bi to deo mene bio koji sam izgubila ili zaturila, pa me zato progoni taj fantomski monstruozni bol, taj Boldvin, glupak, šupčina jedna. Bilo mi ga je dosta, nisam više mogla da trpim ni sebe ni njega. Bilo mi je dosta i mog nalivanja, pametovanja, mog bežanja od sebe, jer sam znala da nikud neću pobeći, znala sam duboko u sebi, iako nisam htela da priznam, znala da sam osuđena na doživotnu robiju. Robovala sam svom glupom telu i tom glupom bolu.
Ništa zaista ne traje doživotno, osim robije.
Milica Vučković
Odlomak iz romana “Boldvin“, Lom, 2019.
