Sedi u sobi koju su za nju odabrali dok se još nije ni rodila. Nadvijena nad knjigom, pridržava lice šakama. Dosađuje se, sto je nizak i nema prostora da mlatara nogama, niti da se zaljulja na stolici. Knjiga joj se gadi pod prstima, papir je hrapav i žut, rečenice su mrtve, a crno-bele slike odurnih vojskovođa izazivaju u njoj mučninu. Zamišlja sebe na sutrašnjem času kako prkosno odbija da radi zadatak, kako istresa sadržaj školske torbe u kantu za smeće i odlazi.
– Kud misliš da si pošla?
– Da živim!
Onda shvata da ona zapravo ne zna šta znači živeti, pa ponovo zagnjuri nos u knjigu. Uzima lenjir i višebojnu olovku, pa počne da podvlači rečenice. Umesto da izdvaja ključne reči, podvlači sve redom, onako kako čita, jer ništa iz te knjige nije važno. Od slova vidi rešetke, utamničena je u tom štivu i bes joj kulja u trbuhu. Podvlači žustro i grubo, papir se kida pod olovkom. Na marginama ispisuje mržnju i prezir. Rasplače se od besa, voda iz očiju raskvasi lice vojskovođe i ono se raspada kao metal pod rđom. Misli joj opet lutaju, lebdi nad učionicom i zaustavlja se u zadnjoj klupi. Tamo gde smeštaju dripce i probisvete, nepismene i odbačene, buntovne. S njima hoće da bude. Zamišlja kako se ljubi sa jednim od takvih momaka. Zamišlja kako se ljubi sa svim tim momcima odjednom, ona je deo klana, a klan će zapaliti školu. Kad se požar utiša i dimna zavesa spusti, dalje ne vidi. Ne zna kako izgleda dan posle.
– Umukni i uradi šta ti se kaže! – govori sebi i udara se knjigom u glavu.
Shvata da je brže ako se povinuje, ako iščupa tu lekciju iz korica, sažvaće je i pusti direktno u krvotok. Sutra će besprekorno da ponovi sve što je progutala, kao da joj je stalo, kao da je lažna znanja uzbuđuju više od života. Obeća sebi da će izdržati i da će sve biti drugačije kad se škola završi, kad bude mogla da bira svoj dan i svoje knjige.
– Kakav će to biti dan! – misli ushićeno. – Uzbudljiviji od avanturističkog romana!
Zamišlja sebe odraslu. Ima manje od trideset, jer ljudi sa trideset već su stari, debeli i ružni. Ima, na primer, dvadeset tri ili pet. Možda je udata. Da, što ne bi bila udata! Vidi svog muža kako spava na stolici dok ona mahnito usisava oko njega i zbraja šta sve treba očistiti, oprati, osušiti, ispeglati, zakrpiti, skuvati, podgrejati. On ništa, spava. Ali bar ne hrče. Jedna njegova čarapa zagušila je usisivač. Gađa ga tom čarapom. On i dalje spava. Ide joj na živce taj njen muž. Nema u tome ničeg lošeg, svi kažu da ti najviše živaca izjedu oni koje voliš. Stravično voli svog muža. Prodere mu se u lice i probudi ga. On je samo pogleda, pa se prebaci iz stolice u krevet. – Šta ti je, ženo? – mumla začuđeno. – Stalno nezadovoljna… šta hoćeš ti od života? Ona ga pogleda kao što danas gleda vojskovođe i nastavi da čisti. Užasnuta, shvata da joj je dosadno isto kao sad.
* * *
Sedi u iznajmljenoj sobi. Boravak tu košta je pet evra na dan. Ona zaradi sedam evra dnevno, pod uslovom da ima posao. U poslednja dva meseca ima sreće, radi u državnoj službi, pa dobija čak i putni trošak, iako ne koristi nikakav prevoz. Na zameni je, čim se neko od njenih kolega penzioniše ili umre, primiće je za stalno. Mlađe kolege je bodre, kažu: – Svi smo se tako zanosili na početku, ne brini, to će proći. Što pre pustiš, lakše će ti biti! Ona ne zna kako da pusti, pa je savetuju:
– Najvažnije ti je da su mirni na času! Zbog direktora, znaš. Neće ti on proveravati šta si ih naučila, ali će čuti ako galame.
– Ja sa njima imam dogovor: petnaest minuta da me slušaju i zapisuju šta govorim, ostalih pola sata mogu napolje. Svima dobro!
– Ništa ti oni neće čitati, odmah da znaš. Gledaj s njima filmove, to im drži pažnju.
– Kad ih pitaš, nemoj se ograničavati na gradivo, tako ti niko neće proći godinu! A šta će ti da ih gledaš nanovo? Pitaj dok ne nađeš nešto što znaju! Ja, na primer, tražim da uradi deset sklekova za prolaznu, ako već ne zna ništa da mi kaže o strujnom kolu. Razumeš sistem?
– Dobar je ovo posao, naročito za ženu. Odradiš četiri časa, to je ništa, pa imaš vremena da se posvetiš kući i svojima. Je l’ tako?
Nije znala, pošto još uvek nema ni kuću, ni svoje, iako se približava tridesetima. Barem nije debela, a nije ni ružnija nego što je bila u pubertetu. Ako je sve tako dobro kao što kažu, zašto na posao odlazi sa ciglama u stomaku? Taj tovar teži joj je od svih knjiga koje je ikada pročitala.
– Kakva ironija – govori svom dugogodišnjem dečku – celog života samo čekam da se škola okonča, a onda se zaposlim kao nastavnica!
– Šta se čudiš? – on je gleda s nerazumevanjem. – Pa to si završila! Šta si mislila da ćeš raditi?
– Mislila sam da ću se baviti naučno-istraživačkim radom.
– Večito ti nešto nije po volji. Znaš koliko ljudi bi ubilo za posao koji radiš? Tri meseca godišnjeg, ej! Gde to još ima?
Skrene pogled i ne odgovara mu. Misli da će do prvog godišnjeg sazidati grobnicu onim ciglama koje joj se gomilaju u trbuhu. Nezahvalna je, stidi se svojih prohteva i sebe.
– Moram kući, keva zove na ručak. Ajde, razvedri se malo i budi dobra! – kaže joj, poljubi je ovlašno, ni u obraz, ni u usne, pa pohita kući.
Ostaje sama i slobodna da zamišlja budućnost s njim. Ima manje od četrdeset, jer su ljudi u četrdesetima smežurani, skvrčeni i isceđeni kao suve smokve. Ima, na primer, trideset tri ili pet. Možda je izrodila decu. Da, što ne bi imala dva sina, sinovi su lakši za odgajanje nego ćerke. Vidi svoja dva dečaka kako se bacaju po sobi niz čije zidove cure igračke. Tabanaju nogama o pod kao da su potkovani, gađaju se lego kockama, cepaju slikovnice, arlauču. Prilazi da ih smiri, ali oni je uopšte ne vide. Zagleda im se u mala prkosna lica i primećuje da nijedan ne liči na nju. – Sve ste povukli na očevu familiju – govori zblanuto, a stariji je pogodi plastičnom kockom po sred leve obrve. Mlađi se valja od smeha. Muž proviruje kroz vrata: – Idem kod keve na večeru, pa se vidimo kasnije. Budite dobri! Ona protrlja obrvu, pa zapreti dečacima, potom ih moli, pokušava da ih podmiti, a onda poražena shvata da ne ume da ih obuzda kao što ni danas ne ume da obuzda decu koja su joj dodeljena u školi.
* * *
Sedi u sobi koju će otplaćivati narednih dvadeset godina. Tad će imati skoro šest decenija i nedovoljno radnog staža za penziju. Po svemu sudeći, neće biti ničija baba iako će je mnogi oslovljavati tako. – Pedesete su nove četrdesete! Četrdesete su tridesete sa iskustvom! – ponavljaju zategnute gospođe u reklamama za preparate protiv starenja. Mrzi te gospođe i smatra ih praznoglavim, a opet se svim silama upinje da im bude nalik. Jedanput mesečno farba kosu, dvaput godišnje izbeljuje zube. Triput nedeljno ide na jogu i sa svakim udahom i izdahom psuje instruktorkine pretke i potomke. Hrani se po strogom režimu, kloni se svega što je slatko i ukusno, pre će umreti od gladi nego što će zalogaja uzeti nakon šest popodne. Najobilatije se hrani putem kože, noću i danju. Užasava se prežderavanja na proslavama, pa zato retko kad nešto slavi. Kad bi imala mačku, slavila bi njen rođendan, jer mačije poslastice ne mame ljude. Volela bi da svoj prostor deli sa nekom životinjom, ali se ne usuđuje, jer mačke mogu naprasno da odu, komšije truju tuđe pse, kornjače umiru od očnih bolesti, golubovi prljaju terasu.
Stiže joj poruka: – Hoćemo li na po jedno crno? Zadigne majicu, pa premerava stomak. Ako je dovoljno ravan, prihvata poziv. Isti scenario traje godinama. Uredno joj se javlja svake srede, kaže: – Sreda je naš dan! On bira vreme, ona bira mesto, da ne bi zabasali negde gde izlaze njeni učenici. Sedaju podalje od šanka, on poručuje crno pivo, ona vino. Razgovaraju škrto i gledaju se dvosmisleno. On plaća račun, ostavlja darežljivu napojnicu, vozi je kući. Ispred njenog ulaza vešto je hvata za vrat, pa počne da je ljubi. Drugom rukom raskopča pantalone, onda joj zagnjuri lice u krilo i grubo joj mrsi kosu. Posle je više ne ljubi. Zakopča se na brzinu, pa lopovskim korakom ulaze u njen stan. Manevriše njenim telom kao da mu je Kama sutra ugrađena u čelo. Nikad ne koristi zaštitu, nikad joj ne priušti vrhunac, uvek nestane u zoru. Sve to bolje je nego ništa.
Dok bira odeću, parfem i nakit, misli na dan kada će telo prestati da je muči požudom, a um prohtevima. Misli na dan kad više neće biti očekivanja, stremljenja i strepnji, jer sad malo toga dolazi, a još je manje onoga što uzmiče. Starost joj se najednom čini kao spasenje. Zamišlja sebe staru i dementnu. Odavno već ne broji godine. Telo joj je kao kora drveta, suvo, izbrazdano i krto. Niko je ne primećuje, nevidljiva je i samoj sebi. Kad stane pred ogledalo, vidi samo isparenja koja zamagljuju svako njeno sećanje na život. Ne zna više ni sopstveno ime, ni da li je žena ili ptica. Ispunjava je do tada nepoznat osećaj, neko neimenovano zadovoljstvo, blaženstvo zaborava. Život je, najzad, nezahtevan i prost. Za takav osećaj, vredelo je roditi se.
Marijana Čanak (1982), Subotica. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Prisutnau časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Živi i radi u Novom Sadu.
